Magazin

Pitanje koje nam majke nisu postavljale: Da li si srećna?

devojke-sreca

Pre nekoliko dana majka mi je, u žaru spremanja ormara i bacanja odeće, dala 15-ak svojih haljina i suknjica.

Haljine su mi glavnom ok veličine, tu i tamo treba da ih skratim. Ali suknje… nijednu ne mogu ni da “nagulim” u struku.

Meni smešno, smejem se sopstvenim sarmicama dok mi sestra govori kako treba da smrša još 25 kilograma da bi bila “riba kao ja”. Mami lice ozareno – kakav je struk nekad imala. I tu kreće priča: vidi mog strukića nekad, vidi kakvu sam liniju imala iako sam vas dve rodila (pa nisi nas pobogu, majko, rodila ovolike), pa moje suknje niko ne može da zakopča, pa milion smislenih i besmislenih hvala na sopstveni račun. A zašto?

Neka mi oproste majke, tetke, ujne i strine, te sve žene koje su sada 50+ ako grešim. Ipak, gledam i zaključujem samo iz onog što mogu da vidim danas. A to je da vas je neko gadno zeznuo kada ste stasavale u žene. Čast izuzecima.

Godinama sam slušala ili čitala o takozvanoj seksualnoj revoluciji koju su mladi kod nas doživjeli sedamdesetih i osamdesetih godina. Pa o feministkinjama koje su tada počele da jačaju. Pa o nezavisnosti žena. Pa o pravu na sopstveno mišljenje i iskazivanje istog. Pravu na glas, posao, abortus. Odli, doli, smućaj pa proli. Tako ja to sve vidim.

Revolucije smo možda i imali, ali nam je nedostajalo poprilično evolucije. Seksualna revolucija se uglavnom sastojala od toga da se devojke udaju sa 19 jer im roditelji nisu dozvoljavali da imaju veze, izlaze i putuju, te od toga da nakon udaje imaju vezu sa kolegom, komšijom, kućnim prijateljem. Pre da je to bila moralna revolucija – ali negativna. Isto važi i za muškarce, ali oni nisu tema ovog teksta.

Feministkinje su počele u glavu žena da usađuju ideje o jednakosti. Sranje, da izvinete. Žene su postale ravnopravne muškarcima, ali su ne tako retko postale i njihove žrtve, po principu: hoćeš ravnopravnost – radi k’o konj. Kako negdje pročitah: “Žene nisu postigle ništa, pre su bile neravnopravne sa pravim, a danas su ravnopravne sa nikakvim muškarcima.”

Takođe, nespremne da sa svetom podijele neuspeh, žene su vrlo često ostajale u brakovima koji propadaju,  trpele ponižavanja i nasilje. Bilo je bolje istrpeti to nego priznati da je tvoj brak propao dok tamo neki funkcioniše. Tražeći utehu, zadovoljstvo ili ljubav sa strane, a nespremne mentalno i emocionalno, kao ni njihovi partneri, vrlo često su ostajale trudne te se rešavale problema na najgori mogući način – nelegalnim abortusima u neuslovnim ordinacijama. Posle, kada ne bi uspevale ostati trudne kada žele, sam đavo bi im bio kriv.

I tako, iz dana u dan, iz godine u godinu, same od sebe stvarale su nezadovoljne, neispunjene i neostvarene žene, koje se nisu borile za sebe, koje nisu imale uspehe i koje se nisu isticale bilo čim. Osim izgledom.

I tu dolazimo do izjave moje mame i izjave mnogih žena njenih godina: “Pogledaj moj strukić, a nikad na fitnes nisam otišla, nisam išla ni kozmetičaru, a tek da mi neko drugi lakira nokte. Ustanem ujutru u pet i do sedam sam isfenirana i našminkana za posao.” Ta izjava mi nikada nije bila jasna. Žene su se zaista odricale dva sata sna radi sveže isfenirane kose. Kome još treba svežina kože naspavanog i odmornog tela?!

Sećam se svih onih večeri na moru kada su žene defilovale spremljene kao za Sanremo, isfenirane, natapirane i našminkane. Šuškalo se među njima koja ima bolje sandale ili lepšu haljinu, čiji muž je zgodniji i ko je pojeo skuplju večeru. A kada bi se sledeći dan skinule u kupaće kostime, polemika bi se prebacila na stomak posle poroda, strije na butinama i grudi – velike ili male, viseće ili stojeće. I na to se svodilo skoro sve. Čast izuzecima.

Danas, te žene rođene pedesetih godina imaju djecu koja imaju svoju djecu. Neretko, to su žene odrasle kao kopija majke – opterećene svim i svačim nebitnim, a nezainteresovane za bitno. Opterećene su izgledom, odećom, kakve ocene deca u školi imaju, da li je zavesa belja od komšijske.

A da li ikad obrate pažnju na sreću? Da li se nekad zapitaju da li su srećne, da li je njihov partner srećan, da li su im deca srećna? Ne, jer nemaju vremena. Jer potroše dragocjene minute na nebitne stvari. Jer na godišnjicu mature dolaze da gledaju koliko se drugarica iz reda pored udebljala i za koga se baš ona problematična iz zadnje klupe udala.

Jer im je mnogo toga nebitnog bitno, a jedina velika stvar nebitna – sreća. I ako ih nekad pitate da li su srećne, većina će vas pogledati upitno i reći da je sreća relativna. A nije, jednostavna je, čista i vrlo merljiva – ili jesi ili nisi srećan. Relativna je samo hrabrost, koliko smo spremni sebi priznati da možda i nismo srećni.

Da li ste srećne danas?

 

Autor: Dajana Tadić/LOLA Magazin

Budi srećna što si žena i imaš snagu 10 muškaraca, samo da je ne potrošiš na ulude ljude, očekivanja i predrasude

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

64 Shares
Share via
Copy link