Magazin

Kako je unuk srpskih imigranata iz Hrvatske postao jedan od najvećih NBA virtuoza svih vremena

Pit Maravić
Foto: petemaravich.com

Postoje igrači čije majstorije pod obručima se ne mogu dočarati pričom i usmenim predanjem već samo snimcima.

Jedan od najvećih bio je potomak srpskih imigranata iz Ogulina, koji je pravio haos u NBA ligi i činio da protivnici izgledaju smešni, a pogađao je odakle je stigao.

Njegovo ime je Pete Maravich (Pit Maravić), koji je pre više od pola veka postavio rekorde koji ni danas nisu srušeni, a najverovatnije da nikad neće ni biti.

Unuk srpskih emigranata iz Hrvatske je najbolji strelac u istoriji NCAA košarke, a da su se u njegovo vreme računale trojke, beležio bi čak 57 poena po utakmici.

Upravo je on tema Indexove rubrike „Retrosportiva“, u kojoj se prisećamo sjajnih sportista, klubova i događaja koji su u prošlosti fascinirali svet i čiji tekst prenosimo u celosti.

Jedan od najboljih ikad i to pre uvođenja trojki

Zamislite košarkaša koji ima šut poput Stefena Karija, kontrolu lopte i sposobnost driblinga poput Kajri Irvinga, betzobrazluk u igri i kreativnost Medžika Džonsona, glad za koševima kao Alen Ajverson i osećaj za zakucavanje poput Majkla Džordana.

Dajte mu balkanske gene, 195 cm, prosečnu građu, frizuru Erika Formana iz „Veselih 70-ih“ i brkove pornozvezde. Pred sobom imate Pita Maravića.

Gore navedene karakteristike lako mogu navesti na zaključak da se radi o najboljem košarkašu svih vremena, a to se čak odnosi i na na koledž košarku, u kojoj je postavio fantastične rekorde koji i danas stoje netaknuti, više od pola veka kasnije.

U istoriji NCAA košarke niko nije postigao više od njegovih 3667 poena, a još je neverovatnije kada se zna da je igrao samo tri sezone, i to godinama pre uvođenja trojki.

Karijeru na koledžu završio je sa prosekom od 44.2 poena, a proseci u njegove tri sezone na državnom Univerzitetu u Luizijani (43.8, 44.2 i 44.5) zauzimaju prva tri mesta svih vremena.

Jako često je šutirao iz velike udaljenosti, a kasnije su, analizirajući na snimcima svaki njegov šut, izračunali da bi mu prosek bio nestvarnih 57 poena, da su se računale trojke.

Nikad nije osvojio titulu, ljude je samo interesovalo koliko je poena „Pistol Pete“ ubacio

Ali ni na koledžu, a ni kasnije, kroz 10 godina NBA karijere, nikad nije bio ni blizu titule šampiona, zbog čega nije ni ušao u razmatranje u raspravama o najvećem košarkašku svih vremena, iako mu je po brojnim kriterijumima tamo mesto.

Pit Maravić je bio spektakl, atrakcija koja je punila dvorane po Americi. U eri kada je NBA liga bila na dnu popularnosti, on je bio njena najveća zvezda.

Ljude nije preterano interesovalo da li je njegova ekipa pobedila, bilo je bitno samo koliko je koševa „Pistol Pete“ postigao ovaj put. Četrdeset? Pedeset i tri? Šezdeset i šest?

Pod pritiskom nezasitnih navijača koji su želeli da gledaju njegov šou, uživaju u njegovim senzacionalnim driblinzima i dodavanjima, svedočiti kako sam razbija protivničke obrane, morao je prigrliti personu kakva nikad nije želeo da postane.

Iako je imao novac, slavu, obožavanje fanova, zbog toga je bio duboko nesrećan, pošto je sanjao da postane šampion.

Karijeru je završio u „Boston Celticsima“, sa kojima je prvi put prošao u plej of, a kada su oni godinu dana kasnije osvojili titulu, pao je u depresiju i razmišljao o samoubistvu.

A onda, nakon što je konačno pronašao mir, sa samo 40 godina umro je radeći ono što je uvek najviše voleo – igrajući košarku.

Potomak srpskih imigranata iz Drežnice u okolini Ogulina

Priča o Pitu Maraviću veze sa Srbijom i Hrvatskom, pošto su se srpski imigranti Vajo i Sara iz Drežnice kod Ogulina odselili u Ameriku, u industrijski gradić Aliquippa u Pensilvaniji.

Uskoro dobili sina Petra, koji je kao dečak prodavao novine i dobio nadimak „Press“, po kojem je ostao poznat celog života.

U Aliquippi, mladim muškarcima je jedina opcija za posao bila lokalna čeličana, koja je podrazumevala rad u opasnim uslovima, zbog kojih su majke i supruge svakodnevno strahovale da li će se njihovi voljeni vratiti kući.

„Press“ je košarku video kao izlaz i postao je dovoljno dobar da dobije stipendiju za koledž.

Igrao je i profesionalno, a 1946./47. nastupao je za „Pittsburg Ironmene“ u prvoj sezoni novoosnovane BAA lige, koja se nekoliko godina kasnije ribrendirala kao današnja NBA.

Međutim, na kraju te sezone „Ironmeni“ su se rasformirali, a „Press“ je dobio sina i sa 32 godine okončao karijeru.

Malom Pitu je prvi je put dodao krpenjaču kad je imao tri godine. Dečkić ju je bacio prema improviziranom košu. Promašio je i razljutio se, odmah tražeći da pokuša ponovno.

„Pressu“ su oči zasjale, sin je reagovao na identičan način kao i on kad mu je otac Vaso prvi put dao lopticu u ruke.

Njegov životni cilj je od tog trenutka postao da napravi od Pita najboljeg košarkaša na svetu, a obuka je počela kada mu je sa sedam godina Pit rekao: „Tata, to je ono što želim.“ Postati najbolji na svetu i osvojiti titulu u NBA ligi.

Driblao gde god je stigao

„Pressu“ je najvažnije bilo da sinu usadi naviku da bude jedno sa loptom. Terao ga je da je svugde nosi sa sobom, čak ju je u krevetu držao pod glavom umesto jastuka.

Zbog ovako intenzivnih treninga danas bi mu možda oduzeli starateljstvo nad detetom i bacili ga u zatvor, ali Pit je sve radio sa uživanjem i sa inatom da dokaže da može sve ono u čemu ga izazove.

Driblao je vozeći bicikl, u jednom smeru jednom rukom, u drugom smeru drugom.

Kleknuo bi na zadnje sedište auta, gurnuo glavu i ruku kroz prozor i driblao dok otac polako vozi, pa bi tokom povratka takođe promenio stranu i ruku.

– Nosio je loptu i u bioskop. Bio sam na jednoj projekciji, a on je sedeo do prolaza i čitavo vreme udarao loptom o pod. Ljudi su psovali, ali njega nije bilo briga – prisetio se njegov učitelj fizičkog u dokumentarcu o Maravićevom životu.

Na polovini filma samo bi promenio sedište i driblao drugom rukom.

„Ko je dovraga taj klinac?“

Odmah po završetku igračke karijere „Press“ je počeo da radi kao pomoćni trener košarkaške ekipe na svom koledžu „Davis & Elkins“, a kako je napredovao u struci, dobio je ponudu da postane glavni trener puno uglednijeg „Clemsona“ i porodica se preselila u Južnu Karolinu.

„Press“ je devetogodišnjeg Pita vodio na treninge, a on je deset godina starije mladiće izazivao u šuterskim takmičenjima i redovno mi uzimao pet centi od opklade.

Vrtio je loptu na prstu, dodavao koristeći laktove, a kažu da bi u tri od pet pokušaja pogodio sa centra, bacivši loptu tako da se odbije od parketa pa u savršenoj putanji „popne“ do obruča.

Ponekad je učestvovao na treninzima pet na pet, a kada je jedan od pomoćnih trenera doveo svog prijatelja Boba Kouzija, zvezdu „Celticsa“, kasnije NBA legendu, ovaj nije mogao da veruje.

Nakon jednog Pitovog dodavanja Kouzi je zaustavio igru i viknuo: „Ko je, dovraga, taj klinac?!“

Dečkić bolji od svih srednjoškolaca

Postao je toliko dobar da je već sa 12 godina igrao za srednjoškolsku ekipu.

Protivnici ga na početku nisu čuvali, jer su mislili da se radi o nekoj zezanciji, dok ne bi počeo da pogađa. Onda su mu počeli izlaziti na šuteve, a on bi ih samo zaobišao i pogodio.

Međutim, igranje u društvu 5-6 godina starijih momaka moglo je imati razoran učinak na Pitovu psihu.

Prvo je stalno kasnio na treninge, jer nije želeo da se skida pred drugima. Pre nego što je ušao u pubertet, stariji su mu se rugali jer je bio sićušan, što mu je ubijalo samopouzdanje, pa i volju da se uopšte bavi košarkom.

Sve dok ne bi, nekoliko minuta nakon ostalih, izašao na parket i pokazao ko je gazda.

Kako je nastao nadimak „Pistol Pete“

Kada je „Press“ dobio posao pomoćnika na „North Carolina Stateu“, Pit je opet promenio srednju školu, a tamo je dobio nadimak po kojem je poznat i četiri decenije nakon smrti, koji su kasnije bezobrazno protiv njega upotrebljavali u drugom kontekstu.

U to vreme još nije sasvim fizički sazreo i zbog nedostatka snage šutirao je iz kuka, sa strane, pa je s ispruženom rukom nakon izbačaja izgledao kao da drži pištolj. Tako je nastao „Pistol Pete“.

Naravno, „Press“ ga je i dalje vodio na treninge na koledžu, a koledž ga je koristio za proveru potencijalnih regruta, što bi ponekad rezultiralo pogrešnim odlukama.

Pit bi sa trenerom Lesom Robinsonom igrao dva na dva sa najboljim srednjoškolcima, koji su ispadali smešni.

– Tog jutra smo igrali nekih pet utakmica, menjali ekipe, ali jedan od njih uvek je morao da čuva Pita. Nakon toga odlučio sam da ih nećemo uzeti, a jedan od njih je kasnije izabran u najbolju petorku svoje konferencije – prisetio se Robinson.

Kad je Pit završio srednju školu, „Press“ je dobio posao glavnog trenera koledža „Louisiana State“ i svi su očekivali da će ga sin slediti, ali nije bilo tako jednostavno.

Pit je mogao da bira na koji će koledž, ali „Press“ je koristio sve raspoložive taktike da ga uveri da pođe sa njim.

– Dao mi je ugovor i rekao da ga potpišem ili da više nikad ne moram da se vratim kući. Rekao sam mu: „Tata, znaš da neću ići sa tobom ako mi ne kupiš auto“ – ispričao je jednom Pit. „Press“ je na kraju morao da popusti, podigao je još jedan kredit, ali Pit je odabrao LSU.

Pravila tada nisu dopuštala brucošima, ma koliko bili dobri, da igraju za prvu ekipu koledža, nego samo sa ostalim vršnjacima. U takvoj konkurenciji „Pistol Pete“ je postizao je 43.6 poena po utakmici.

Njegov košarkaški mozak saigrači često nisu shvatali

Pošto je bio dobro upoznat sa sinovljevim sposobnostima, „Press“ je imao samo jednu taktiku – daj loptu Pitu. Tako je bilo tokom sve tri godine njegovog igranja za glavnu ekipu „Tigersa“. I američka koledž košarka otkrila je nešto novo, nešto posebno, nikad pre viđeno.

Driblinzi kroz svoje i protivnikove noge, dodavanja iza leđa, bez gledanja, iz zgloba, Maravić je bio šou koji je punio dvorane od 20.000 ljudi.

Čitav jug SAD-a, gde je američki fudbal uvek bio neprikosnoveni vladar među sportovima, potpuno je poludeo za košarkom, a LSU, koji nikad nije imao ozbiljan košarkaški program, postao je ozbiljno ime u NCAA-u.

Saigračima nije bilo lako da igraju sa njim i uvek su bili puni modrica, jer bi im Maravić dodavao kada su to najmanje očekivali.

– Uvek sam govorio da ga moraš stalno gledati. Ako on gleda tebe, znaš da ti neće dodati. Ali čim skrene pogled, očekuj da lopta doleti u tvom smeru – rekao je Ralf Jukola, centar tadašnje ekipe „Tigersa“.

Igrao za publiku

A publika? Svako njegovo dodavanje, dribling, finta, šut s osam metara, iz pada, iz nemogućeg ugla mamili su uzdahe i vriske oduševljenja, a Pit ih je upijao, želeći da im u svakom trenutku uzvrati tu ljubav, da im da ono što žele.

Osećao je odgovornost da im priušti šou i opravda cenu koju su platili za ulaznicu. Jer jug nije odjednom počeo da dolazi da gleda košarku. Dolazio je da gleda „Pistol Petea“.

Proseci od 44.5, 44.2 i 43.8 poena koje je imao u tri sezone na LSU-u i danas su tri najbolja u istoriji NCAA, kao i ukupni prosek od 44.2 i ukupni zbir od 3667 poena.

Analitičari su kasnije izračunali da bi mu ukupni prosek porastao do 57 poena, da su se računale trojke, jer je 12 puta po utakmici pogađao s udaljenosti veće od kasnije postavljene linije za trojku.

Ipak, stil igre jedan na pet nikad nije dugoročno donosio plodove, pa iako je „Tigerse“ u te tri sezone vodio do respektabilnih rezultata, nikad nije uspeo da ih odvede na NCAA turnir, nokaut-fazu i završetak koledž sezone. A to se preslikalo i na NBA ligu.

Saigrači ga percipirali kao bogatog belog klinca

Kao trećeg na draftu 1970. godine izabrali su ga „Atlanta Hawksi“ i dali mu astronomski ugovor od 1.9 miliona dolara za pet sezona.

Sa gotovo 400.000 godišnje, to je bila deset puta veća plata od tadašnjeg NBA proseka. Među profesionalce je stigao kao zvezda, snimao reklame za proizvode za kosu, za njega se znalo i daleko van košarkaških krugova.

Ali unutar ekipe je zbog njega nastao nered. Za početak, nije se konceptualno uklapao u ekipu „Hawksa“, čija je najveća zvezda bio plejmejker Lu Hadson i koja se bazirala na „radničkoj“ igri, naglašenoj obrani…

Za saigrače on nije bio obožavana zvezda i spasilac, nego razmetljivi beli klinac s ogromnim ugovorom, koji u njihovim očima nije zaslužio, kao ni njihovo poštovanje.

– On nije bio samo velika bela nada za Atlantu nego za celu NBA ligu. Problem je bio i u upravi. Nisu želeli da plate 60.000 dolara da nam dođe Leni Vilkins, a za ovoga ni milioni nisu problem – govorio je Hadson.

Pokušavao da se uklopi kako god je znao

Prvi put bez podrške oca, koji ga je vodio kroz celu karijeru, Maravić se osećao nesigurno, ali je pokušavao da se uklopi kako god je znao. Herb Vajt, jedan od retkih belih saigrača te godine, prisetio se kako ga ostatak svlačionice nije prihvatao.

– Ponekad bi platio račun za večeru, a oni bi mu zamerili da se pravi važan i razbacuje novcem, a kad ga ne bi platio, govorili bi kako ima sav taj novac pa je škrti seronja. Bilo je problema izvan terena, a i na terenu zbog njegovog stila igre – rekao je Vajt.

Maravić je u NBA ligi nastavio da igra kao i na koledžu, jurcao je terenom, izvodio svakojaka čuda sa loptom i saigračima koji ga ne poznaju bacao neočekivana dodavanja pa su ih lopte pogađale u glavu ili odlazile izvan terena.

– Jednom smo mogli odigrati brzu akciju, a on je samo zakotrljao loptu po podu. Nisam mogao da verujem i samo sam je pustio da izađe izvan terena.

Trener je poludeo na mene, zašto nisam pokupio loptu. A zašto ju je on zarolao? Neka to radi u „Harlem Globetrottersima“ – ispričao je Hadson situaciju koja je savršeno oslikavala odnose u ekipi.

Emocionalno rastrojstvo

Prvi put u karijeri našao se na meti kritika. Za razliku od koledža, glavno pitanje navijača više nije bilo „koliko je Pete koševa dao“, nego „da li su ‘Hawksi’ pobedili?“

A odgovor je, češće nego pre što se Maravić priključio timu, bio – „nisu“. Mediji i fanovi promenili su kontekst nadimku „Pistol Pete“, oslikavajući njime da je Maravić „revolveraš“ koji samo gleda kako da puca na koš.

Bio je rastrzan. Sa jedne strane, želeo je da ispuni očekivanja da na svakoj utakmici sve sam rešava i bude spektakularan, a sa druge je želeo da pobeđuje i osvaja titule. Kritike saigrača, medija i navijača oduzele su mu užitak igranja košarke.

– Radio je puno stvari koje mi se kao treneru nisu sviđale. Rekao sam mu da ne mora sve da radi sam, ali on je osećao odgovornost da to radi, jer je to već puno puta činio – rekao je tadašnji trener „Hawksa“ Koton Ficsimons.

Brojke su bile dobre, ali ne spektakularne – 23.2 i 19.3 poena u prve dve sezone, pre nego što se u trećoj prvi put nametnuo kao All-Star. Ali tokom četiri godine u Atlanti nikako nije bio srećan. Beg je počeo da traži u alkoholu, koji nikad nije podnosio.

Beg u alkoholizam

– Kad sam imao 14 godina, prijatelj mi je prvi put ponudio pivo, ali sam odbio. Otac je pretio da će me upucati ako ikad budem pio alkohol, a ja nisam želio da umrem, jer sam hteo da igram košarku. Ali navaljivao je i na kraju sam pristao. To veče mi je skoro uništila život – ispričao je jednom Pit.

Nikada nije bio baždaren, pa mu je povratak alkoholu pravio ozbiljne probleme, koji su na kraju rezultirali odlaskom iz Atlante.

– Jednom prilikom je bio isključen, pa je otišao u svlačionicu i do poluvremena popio par piva. Do kraja utakmice popio ih je još par. A nije znao da pije i morao sam da ga suspendujem. Kad se vratio u ekipu, na svakoj utakmici mi je bio u petorci, stalno je igrao, ali on više nije hteo da razgovara sa mnom. Neko od nas je morao da ode – prisetio se Ficsimons.

Porodična tragedija promenila njegove prioritete

Nakon što su u prve tri Maravićeve sezone triput ispali u prvom krugu doigravanja, a u četvrtoj nisu ni ušli u njega, „Hawksi“ su trejdovali „Pistol Petea“ u „New Orleans Jazz“.

Ekipa iz Luizijane je bila u ekspanziji, a za prodaju ulaznica i etabliranje ekipe bila joj je potrebna zvezda, a ko bi bio bolji od šoumena, koji je celu državu „zapalio“ još na koledžu?

„Jazz“ je „Hawksima“ dao dva igrača i četiri izbora na draftu za Maravića, koji je opet dobio sve ovlašćenja i status rok zvezde. Ali samo nekoliko meseci posle, njegov svet je ponovo počeo da se urušava.

Majka Helen je već dugo bila u lošem psihičkom stanju. Bila je „košarkaška udovica“, žena u porodici čiji su muški članovi živeli za košarku, a ona u tome nikad nije mogla učestvovati i osećala se isključeno. Krajem 1974. godine se ubila.

Pit je počeo da preispituje svoj život i karijeru i više nego ikad želeo je da ostvari san i osvoji prsten, pa je započeo transformaciju u više timskog igrača, a manje zvezdu.

Nakon povrede nikad nije bio isti

Međutim, „Jazz“ je bila nova ekipa, bez drugih kvalitetnih igrača, i Pit je, uprkos svojoj želji, opet morao da radi sve. Ekipa je gubila, a njega je sve to izjedalo.

Treća sezona u „Jazzu“ bila mu je najbolja u karijeri, postizao je 31.1 poen, a „New York Knicksima“ ubacio je 68, što je 13. najbolji učinak u istoriji NBA lige, koji su nadmašila samo sedmorica igrača. Ali Nju Orleans ni jednom u njegovih pet godina nije video plej of.

U petoj sezoni povredio je jedno, pa drugo koleno i nakon toga više nikad nije bio isti.

Izgubio je na brzini i okretnosti, što je značajno uticalo na njegov stil igre. „Jazz“ je ponovo propustio plej of, a vlasnik je franšizu odlučio da preseli u Solt Lejk Siti, gde je 1979. godine nastala današnja „Utah Jazz“.

Zbog problema sa kolenima često nije mogao ni da trenira, a novi trener Tom Nisalke smatrao je da onaj ko ne može da trenira, ne može ni da igra. Adrian Dantli nametnuo se kao nova zvezda i „Jazz“ je u januaru 1980. godine otpustio Maravića.

Kao slobodnog igrača pokupili su ga „Boston Celticsi“, sa čovekom koji je devet godina nakon njega, preuzeo breme „velike bele nade“ NBA lige, Lerijem Birdom. “

Pistol“ je prihvatio sporednu ulogu, uglavnom ulazio sa klupe, a konačno je doživeo i da se počne vrednovati njegovo veliko oružje koje je imao još od mladih dana.

NBA je te sezone predstavila liniju za tri poena, a Maravić je za „Jazz“ i „Celticse“ pogodio 10 puta iz 15 pokušaja i završio karijeru sa prosekom od 67 odsto.

Šampionski prsten iskliznuo iz ruku sticajem nesrećnih okolnosti

Sa „Celticsima“ je prvi put nakon sedam godina osetio plej of, prvi put u karijeri prošao prvi krug, ali „Boston“ je u finalu Istoka ispao od Filadelfije 4:1.

Iako su mu „Celticsi“ nudili da ostane, nije više mogao da podnese posledice povrede kolena, kako fizičku bol, tako ni činjenicu da igrački više ne može da bude ono što je nekad bio.

Sa 32 godine odlučio je da završi karijeru, a kad su „Celticsi“ u novoj sezoni osvojili NBA ligu, to ga je dotuklo, jer je shvatio da je propustio priliku da ostvari san.

Pao je u depresiju, imao suicidalne misli i potpuno se povukao u izolaciju, pa dve godine gotovo nije izlazio iz kuće.

Spas u religiji

U posljednjim godinama karijere počeo je da proučava religije, ali i ufologiju, eksperimentisao sa makrobiotikom i postao vegetarijanac.

U izolaciji je nastavio da traži smisao i na kraju ga je pronašao u veri.

– Jedne večeri u novembru 1982. godine sedeo sam u svom brlogu i buljio u televizor. Oko ponoći otišao sam u krevet, razmišljajući o uticaju koji je alkohol imao na moj život i porodicu. Satima sam ležao, mučen sećanjima, dok nisam doživio otkrovenje i spoznao sve svoje grehe.

Čuo sam glas: „Budi jak. Podigni svoje srce.“ Te reči su bile glasne poput groma. Sa suzama u očima rekao sam: „Isuse, znam da si stvaran jer sam sve drugo već pokušao.“ Kad sam primio Boga u svoje srce, prvi put sam osetio istinsku sreću – prepričao je Maravić svoj transcendentalni trenutak.

Posvetio se porodici, supruzi Džeki i sinu Džejsonu i kasnije malom Džošu, a zatim i brizi za oca, kojem je 1985. godine dijagnostifikovan rak prostate, od kojeg je preminuo dve godine kasnije.

Poslednje dane „Press“ je proveo uz Pita, zajedno su tražili smisao svog kompleksnog odnosa, oca i sina, trenera i igrača.

„Press“ je pred smrt, baš kao Pit godinama ranije, postao ponovno rođeni hrišćanin. Supruga Džeki posvedočila je da je Pit ocu na samrti rekao: „Vidimo se uskoro.“

Srce otkazalo na košarkaškom terenu

„Press“ je uspeo da doživi Pitovu nominaciju za Kuću slavnih, ali ne i službeni ulazak, koji je potvrđen nekoliko meseci kasnije.

Maravić nije ostvario san i osvojio šampionski prsten, ali uteha je stigla u vidu prstena Kuće slavnih. Samo nekoliko meseci kasnije ispunile su se poslednje reči koje je uputio ocu.

– Počeo je loše da izgleda, da gubi kile, boju, ali nije želeo kod doktora – ispričala je Džeki Maravić u dokumentarcu o Pistolovom životu. Imao je samo 40 godina kad je, samo devet meseci nakon očeve smrti, preminuo i on.

Otputovao je u Kaliforniju na intervju kod evangelističkog autora i psihologa Džejmsa Dobsona za njegovu radijsku emisiju. Sa njegovim društvom je zaigrao košarku u dvorani lokalne crkve i srušio se na pod. Otkazalo mu je srce.

Obdukcija je pokazala da je Maravić od rođenja imao srčanu manu, uopšte nije imao levu srčanu arteriju, pa je druga čitavo vreme kompenzovala taj nedostatak, sve dok nije iznenada popustila.

Jedan od najboljih u istoriji

Do danas je ostao najbolji NCAA strelac svih vremena i teško da će ikad iko srušiti njegove rekorde.

Osim što je primljen u Kuću slavnih, penzionisani su njegovi dresovi „Atlanta Hawksa“, „Utah Jazza“, ali i današnjih „New Orleans Pelicansa“, koji su tako odali počast prvoj košarkaškoj zvezdi svog grada.

Uvršten je na popis najvećih igrača NBA lige na njenu 50. i 75. godišnjicu.

Dvorana koledža LSU preimenovana je u „Pete Maravich Assembly Center“, a 2016. godine je konačno odobreno i podizanje spomenika ispred dvorane.

Međutim, od spomenika su svetu puno vredniji snimci koji su ovekovečili njegove čarolije na terenu, jer usmena predanja nikad ne bi mogla dočarati šta je „Pistol Pete“ mogao s loptom.

Toni Horvat za Index.hr

Bio je jedan od najboljih svetskih košarkaša, a surovom igrom sudbine izgubio je život

50 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap