Kolumne

Večeras idem da skočim sa zgrade

skok-sa-zgrade

Neka bude anonimno, moje ime i prezime ništa ne znači, to se dešava i Ani i Mariji i Jeleni i Marku i Petru… Ali, neka bude javno, kako bih pomogla nekom ko smrt vidi kao izlaz.

Imam 16 godina i ogromne akne koje neki dečaci iz razreda zovu “krateri”. “Eno je ona sa kraterima”. Ponekad bi se čulo i “fuj”. Meni je online nastava došla kao spas od poniženja.

Zatvorite nas, hvala, samo da me niko ne gleda kao čudovište. Nisam htela da se ubijem zbog akni, one su samo pojačale osećaj nepripadanja i niže vrednosti koji vučem još osnovne škole.

Ja sam jedna od onih sa kojima se niko ne druži jer je povučena, ćutljiva, tiha kad progovori i ima lice na koje se gade. Nezanimljiva.

Dešavalo se da neko slavi rođendan i ja tek sutra u školi saznam da jedino ja nisam bila pozvana. To je bolno, iako je starijima sve ovo o čemu pišem sigurno smešno.

Oni imaju “sto puta veće brige od mojih akni i odbačenosti”. Moji roditelji stalno pričaju o stambenom kreditu jer ne žele da više budemo podstanari, ali ne zarađuju dovoljno, pa je tata počeo da radi još jedan posao i sad ga skoro više ni ne viđam. Mama je zbog toga stalno nervozna, kaže svega joj je preko glave.

Mi ne razgovaramo, osim onoga “kako je bilo u školi?”, “je l imaš domaći?”, “kako je prošao pismeni?”. Odličan sam đak, četvorka samo iz matematike.

Volim da učim, nikada nisu imali problema sa mnom. Tri godine treniram plivanje sa skokovima u vodu. Trener je baš zadovoljan rezultatima.

Moji roditelji dakle nemaju nikakav problem sa mnom i to je, koliko sam shvatila, razlog što ne pričamo, jer sam vredno, marljivo dete koje nema probleme.

A nije sve tako. Ni blizu.

Volela bih da sam ja dobila temu za pismeni rad: Samoubistvo – kukaviči ili herojski čin. Tada bih mogla da bar nekome, profesorica je divna žena, napišem kako se osećam.

Možda bi između redova shvatila da nisam dobro, iako izgledam skoro kao svaki đak u učionici, pa bi poželela da priča sa mnom.

Trebao mi je razgovor, ali nisam želela da to bude sa roditeljima, par puta sam pokušala da im kažem koliko se osećam odbačeno i tužno zbog lica, ali oni su samo rekli “hormoni… proći će… maži onu kremu”.

Zamislite da sam im rekla da pomišljam da se ubijem? Ne bi me shvatili ozbiljno, posebno mama, rekla bi da je to pubertetska faza i da je ima svako. Povredila bi ih, zabrinula, a već su bili zabrinuti svojim problemima.

Užasno sam se osećala tih dana, opet smo krenuli u školu, i opet su me ismejavali. Svaki odlazak kod kožnog koji mi je palio lice nekim tečnim azotom, samo je pravio još veći problem.

Lice okupano krečnim mlekom, horor, nije ni čudo što mi se smeju. A samo sam htela da se uklopim, da mi neko da šansu da mu se dopadnem, nisam uvek ćutljiva, ali oni se sklanjaju i ja se onda sve više povlačim. Par njih sa kojima sam provodila veliki odmor, radili su to iz nekog sažaljenja, ja sam to tako osećala.

Bilo je sedam uveče kada sam izašla iz kuće tog dana, tata je još bio na drugom poslu, mama je na laptopu gledala neke stanove. Rekla sam joj da idem malo da prošetam. Klimnula je glavom.

Ta zgrada sa koje sam planirala da skočim, počela je da se gradi, pa je prestala da se gradi, ima rupa u žičanoj ogradi, i tuda sam se provukla.

Penjala sam se lagano, kao da idem kod nekog u posetu, bez straha što idem da se ubijem. Teško je to sada objasniti, kao svestan si sebe, ali i nisi.

Volim mamu i tatu, znam da i oni mene vole, znam da jure sve to sa stanom zbog neke bolje budućnosti, ali ja budućnost u tom momentu nisam želela, nijedan dan u školi više, i bilo mi je teško da im to kažem jer sam znala da bi ih polomilo, oni uvek misle da su oni u pravu, jer su stariji i da mi izmišljamo probleme.

Prvo sam stajala na ivici krova, a onda sam sela. Noge su mi visile i bilo mi je na momenat lepo. Počela je da pada kiša i ja sam isplazila jezik da hvatam kapi kao kad sam bila dete.

Uskoro će sve biti gotovo i kiša će biti prošlost. Malo mi se vrtilo u glavi jer sam postajala svesnija da ću uskoro da se bacim i setila sam se krvi koju ne volim, ali ne volim ni sebe…

Kiša se pojačavala. Odlučila sam da to uradim iz sedećeg položaja, iako bi skok na glavu bio sigurnija smrt. Uvežbala sam ga poslednjih meseci na treninzima, doduše u bazen.

Juče su mi njih petorica rekli da se spalim i da meni ne može pomoći ni filter. Znate li kako se ja tad osećam? Ko govno. Govno od kog svi beže. Govno premazano belim, sa rupama, koje ne zna da se odbrani.

Malo sam se pomerila ka napred.

Od koga bih mogla da tražim pomoć? Ja sam ona sa kraterima koja izaziva smeh kad priđe učionici. Još jedan dan u školi bi me ubio, onda bolje da se sama ubijem.

Roditelji mi ne bi verovali, ne želim da ih povredim svojim “glupim problemom”

Telefon je zazvonio. Mama. Nisam se javila. Zvala je pet puta, pa posle par minuta ponovo.

Mogla sam da je zamislim kako počinje da paniči tati, jer ja sam dobro dete koje nikad ne pravi nevolje, vrati se kada je reklo, leže na vreme, guta sve u sebi da nikoga ne povredi, glumi da je dobro, smeje se na silu, zatvara u sobu da čita lektiru.

Počela sam da plačem. Bilo mi je u tom momentu žao i njih i mene i Dunje, naše mešanke kod babe u dvorištu. Samo njoj nije smetalo moje lice.

Plakala sam i plakala i plakala, izvukla sam telefon iz jakne, okrenula mamu i plačući joj rekla: Mama, ja hoću da se ubijem, mama, pomozi mi, mamaaaa!

Počela je da me smiruje, birala je rečenice, rekla mi je da ostanem tu da sedim dok ona ne dođe. Ali, ja nisam želela da ona dođe dok joj ne ispričam sve, nisam htela da je gledam u oči.

I rekla sam joj sve, da sam govno, da mi govore da spalim sebe umesto bubuljice, da se osećam loše, da ne želim više da idem u školu, da ne volim život.

Ona je samo plakala, ponavljajući: Dušo mamina… o mila moja lepa dušo… reci mami da si sišla sa krova, molim te, ljubavi moja, nemoj to da radiš … dušo, siđi, moli te mama… zašto mi nisi rekla, zašto nam nisi rekla?

Dok smo plakale preko telefona, tata je došao mokar, uplašen, jecajući.

Nismo pričali tu noć, samo smo svi zajedno legli u krevet. Mama mi je ljubila lice kao da ga prvi put shvata ozbiljno i govorila: mila moja koža.

Konačno je shvatila da nikada nisam bila srećna kako se činilo. To saznanje ju je promenilo. I nju i tatu.

Sutra smo poslepodne otišli kod psihoterapeuta i od tada, već tri meseca redovno idem na terapije, nekad sama, nekad sa njima. Učim da prihvatim sebe. Da zavolim sebe sa aknama.

Da ne gubim volju za životom jer nije u nekom momentu dobar prema meni, jer se čini težak. Da nema problema koji ne može da se reši.

Sve ovo pišem zato što bih volela da bude više ovakvih tema za pismeni, da niko ne pomisli da su loše, ko zna koliko dece ne može da priča sa roditeljima, nemaju sa kim, a pomišljaju na najgore.

Volela bih da se u školi počne otvorenije pričati o problemima koji muče mlade, o njihovim osećanjima, o prevenciji. Da se razbijaju tabui, to je preče od razlomaka.

Mogla sam biti devojka koja je pre nekoliko dana sebi oduzela život vešanjem, ali nisam.

Mogu nebu da se zahvalim na tome i maminom uplakanom glasu.

Molim sve ljude, roditelje, nastavnike, profesore da shvate da depresija ne pogađa samo starije ljude, da naši problemi nama nisu mali i smešni, da su ponekad veći od volje da živimo, da to što imamo tek 15, 16 godina nama u tom momentu ne znači mnogo, i činjenica da je “život tek pred nama” stvara još veći pritisak, jer to znači više života sa problemom, da možemo da sakrijemo šta osećamo, posebno ako roditelji puno rade ili veruju da zbog dobrog vladanja, petica, marljivosti nemamo probleme.

Nemojte da ćutite o ovome, jer to se dešava.

Nemojte da se čudite ovakvim temama za pismeni. Mladi se ubijaju.

Ja sam htela da prekinem odbačenost skokom sa zgrade.

Svi bi rekli: A ništa joj nije falilo, odličan đak, sportistkinja, normalna jedna porodica.

A falila mi je, ljubav prema sebi.

Postoji pomoć.

Molim vas prenesite moju priču i napišite da sam rekla da nije sramota tražiti pomoć.

Disclaimer: Iz bezbednosnih razloga autorka pisma će ostati anonimna. Pismo je objavljeno u celosti, sa manjim uredničkim izmenama.

SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu

Broj 011/7777-000 je SOS telefon koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva – lekari Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”. Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od 9 do 18 prima bez zakazivanja.

Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere Centra “Srce” od 17 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na vanja@centarsrce.org.

Volonteri razgovaraju s ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni, očajni, nesigurni…

Hoćemo li morati da špijuniramo rođenu decu da bismo ih sačuvali žive?

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Dete moje volela bih da ti pomognem, prosla sam kroz slicno, Vijetnam na faci i sl sranja od najblizih, pogresno lecenje godinama, ostali tragovi…ja cu ti platiti lecenje akni i oziljaka, u medjuvremenu sam poslala doktor estetske dermatologije. Javi mi se ne mora ovako…

  • Volela bih kada bi ova devojčica pročitala komentar. Vezano je za lice. Pronađi molim te Martinu dear skin na netu i instagramu. Ne postoji problem koji ona sa,licem ne može da reši. I glavu gore. Zagrljaj ti šaljem.

  • Drage kolege, vaša namera da ovakvim tekstom utičete na sprečavanje suicida je plemenita i dobra. Međutim, skrenula bih pažnju na to da ste je sproveli na pogrešan način. Da moj komentar ne bi bio predugačak, zamolila bih vas da se učlanite u grupu na Fejsbuku ,,Za Tebe #VAZNOJE” i pročitate nekoliko saveta i argumenata u vezi sa pisanjem o ovoj veoma važnoj temi. Molim vas, pročitajte postove pre nego što sledeći put objavite ovakav tekst i primenite navedeno. Ako ništa drugo, na taj način nećete dati primer osobama koje razmišljaju o suicidu kako da sprovedu svoje zamisli. Veliki pozdrav i svako dobro.

  • Da me ne shvatite zlonamerno. Od takvih ne treba ni traziti da te prihvate, vec sa dobrom ekipom napravis svoju grupu i budes potpuna suprotnost tom farma mentalitetu sto slusa cajke. Sem ako nisi taj cajka mentalite, al te ni oni nece iako ispunjavas sve malogradjanske er maks kriterijume, zbog rosavog lica. Posto pobogu jedan kriterijum nije ispunjen na svu tu šabanštinu moras biti i lep, ej. E zato mi rokeri furamo svoj fazon, toga kod nas u drustvu nema, al mi smo za takve sektasi…za to je ipak potrebna hrabrost… medju ćelavcima imati dugu kosu. Pozdrav i zelim brz oporavak.
    p.s.
    A komentar ako objavite, objavili ste, ako ne nije me briga. Obicno nista ne komentarisrm, al ni sam ne znam kako nabasah na ovaj clanak. Ali dobro je sto jesam mozda nekoga trznem pa shvati i krene da fura svoj fazon.

  • Ne treba potcenjivati ničiji problem, jer je svakom svoj problem najteži. Veoma je hrabro što je ova devojka to podelila i verujem da će podstaći mnoge da budu osetljiviji na tuđa, ali i sopstvena osećanja.
    Htela bih samo da kažem da je radno vreme “Centra Srce” svakim danom od 14-23h. Osim besplatnog broja telefona 0800-300-303, tu su i čet koji se nalazi u donjem desnom uglu sajta centarsrce.org i mejl vanja@centarsrce.org. Na mejl volonteri odgovaraju tokom 24h. Ukoliko je nekome prijatnije, da zna da može komunicirati i pismenim putem. Znajte da tu možete otvoreno pričati o svemu onome što vas tišti, bez bojazni od osude.

49.9K Shares
49.9K Shares
Share via
Copy link