Beograd Magazin

Brejkersi proslavili 4 banke svirkom na sajmu: Kao seks bez fluida sa nadom u vrhunac

parti
Fotograf: Nemanja Đorđević

Partibrejkersi su sinoć sa svojom beogradskom publikom proslavili 40 godina postojanja. Iako se mnogi neće složiti, jučerašnji koncert nije imao ’ono nešto’.

Kritikovati Brejkerse je kao urinirati samom sebi u usta, ali ovo srećom nije kritika bendu.

Oni su dali sebe, pokušali da naprave vatromet miksom energije i emocija, ali s obzirom da sam ih slušao nebrojano puta do sada, usuđujem se da iznesem mišljenje kako je ovo razočaranje u odnosu na očekivanu rođendansku rapsodiju.

Kao seks u kojem se sa partnerom ne pronalazite, ali ipak nastavljate nadajući se da ćete doći do kakvog takvog vrhunca, tako je i sinoć taj misteriozni fluid nedostajao između srmznute publike i omiljenog nam benda.

Ne mora se niko složiti sa ovim, svako nosi svoje utiske, ali to je neko zapažanje koje me nije napustilo ni nakon prespavane noći.

Neki tajni začin je falio ove hladne poslednje letnje noći u Beogradu. Možda je do onog atrijuma. Prostor bez duše.

sajam parti
Foto: A.K.

Neko je ostao nedorečen, iako je bend pržio kako smo i navikli, dok je publika cupkala i povremeno skakala ne dajući bendu neophodnu potvrdu i energiju da, fudbalskim rečnikom, „pruže i preko svojih 100 odsto“.

Brejkersi su brend. Oni su legende naše muzike i čast je i privilegija slušati ih i gledati kako rade ono što vole i nakon četiri decenije.

Za ravno dva sata, sa sve dva bisa gratis, prošli su retrospektivu svojih kreativnih izliva, putujući pesmama nastalim tokom čitave karijere.

„Zemljotres“, „Ako si“, „Lobotomija“, „Najbolje se putuje“, „1000 godina“, „Hipnotisana godina“, „Kreni prema meni“ i mnoge druge ‘hitčine’ , od prvog do poslednjeg albuma, mogle su se čuti sinoć, kako i dolikuje ovakvom neverovatnom jubileju.

Sve u svemu, uvek vam je drago kada odete na Brejkerse. Možda je moglo biti idealnije da većinski deo publike nije bio toliko ukočen, tih, sa evidentnom željom da se koncert čim pre završi kako bi mogli da idu svojim kućama.

Deo publike se rasuo nakon formalnog dela svirke, pa još veći deo nakon prvog bisa, a onda se nakon drugog Cane, Anton i drugovi više nisu vraćali na scenu. Bilo je kratko i jasno na kraju, uz „hvala vam ljudi što ste došli, vidimo se“, bez naročitog intimiziranja, kako smo inače navikli.

Taj ljubavni odnos se sinoć nije završio romantikom i tugom prilikom rastanka, već izbegavanjem razmene brojeva telefona. Nešto nije kliknulo i ovo mi je zapravo najlošiji koncert Brejkersa na kojem sam ikada bio, iako čitam komentare na internetu kako je nekim ljudima ovaj koncert bio jedan od najboljih ikada.

Toliko o ukusima.

Napominjem, ukoliko je nekome važno, da je bend sedam godina stariji od mene.

Zbog svega ću doći i neki sledeći put, da čujem pesme koje su me delimično formirale, koje su mi dale inspiraciju i pružile utočište pred naletom zlih i pokvarenih, koji nas vrebaju na svakom ćošku.

Ovaj tekst, ponavljam, nije zlonameran, naročito ne prema bendu, već je čisto zapažanje čoveka koji ovaj bend neizmerno voli i ceni, i koji će sutra i svojoj deci prenositi vrednosti koje je i sam usvojio slušajući i pevajući Canetove stihove.

„Bez duše si niko, bez duše si ništa, kupuješ, prodaješ, oduzimaš i dodaješ.“

Matorci, srećan rođendan! Čekamo 50-i.

Cane: Politička korektnost sve pojela, pokvarila umetnost i dovela licemerje u prvi plan

 

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

40 Shares
Share via
Copy link