Pobegneš u noć, jer u danu se skriti  ne možeš.

Uđeš u kafanu.

Naručiš žestinu.

Pokušaš da pregaziš vreme, krive ljude, suvišna pitanja.

Popiješ „čašicu, dve“.

Zapališ, a ne pušiš. Ogrebeš se za duvan od čoveka što je skoro zaspao za šankom.

Zapališ, jer zamisliš da sagorevanjem cigarete gore i gluposti od kojih bi da se makneš i oslobodiš. Kad žar dođe skoro do prsta, sagoreće sve. U to želiš da veruješ.

Nekoliko čašica, par cigareta. Pozdraviš usnulog čoveka dodirom po levoj lopatici. Klimneš konobaru.

PUSAC

Izađeš na vazduh. A on svež, reže po telu. Kupa glavu. Ispira te posle kafane na svoj način.

Lutaš. Ne žuri ti se kući.

Prošla je ponoć. Sve je tako mirno. Ulice su mrtve. Gospodariš.

Vidiš kuću iz detinjstva.

Setiš se babe, setiš se dede. Setiš se kako je nosila marame na glavi, setiš se kako je nosio teške bunde.

Poželiš da su živi.

Da sednete na drvenu klupu ispred kapije, kod starog bora.

Da ti deda priča o ratu i sebi o ratu i kako ga metak pogodio u prst i kako ima povelju od Maršala i kriv kažiprst.

Da gledaš babu kako mesi bosanske kolačiće i kuva puru žutu ko dukat.

Da im plačeš kako si zaboravio metalofon u školi.

Da vidiš dedu kako seda na švapsko staro biciklo i juri u učionicu da ga nađe, da ga čuješ kako psuje zbog toga.

Da tata dolazi po tebe i brata s albumom „Svet životinja“ i pet kesica sa po tri sličice u svakoj. I očaraš se nekim medvedom i nekim mravojedom i rakunom. I ne zalepiš ih namerno u album, već ih nosaš sa sobom i stavljaš na jastuk kraj glave. Kao kućne ljubimce, koje nemaš.

DEVOJCICA

Da slušaš kako tata priča sa roditeljima i gledaš ih kako beru višnje i kako tata gubi strpljenje već na prvoj grani. Da ih iz nekog prikrajka samo gledaš i slušaš i ćutiš.

Popiješ. Ne mnogo. I koračaš i vidiš nebo puno zguranih zvezda.

Biće lep dan.

Ljudi će i sutra pričati o seksu i prevarama.

Pričaće o politici, krizi u državi, dnu, mulju.

Foliraće. Sebe i druge.

Kukaće, a prstom uglavnom neće mrdati.

Pričaće o smrti. I koliko nam je svima blizu.

A tebi će faliti dedina kuća, jer bila je tamo jedna soba u kojoj bi mogao da slikama pametnih ljudi i nekim dobrim džezom začepiš rupe kroz koje ovakve priče pokušavaju dopreti do tebe.

Moraš da spasiš sebe, rekla ti čašica. Šapnuo ti vazduh isto. Lupio te po ramenu nevidljivom rukom, kazao: Koji ti je vrag, saberi se!

Grešni smo.

Ljudi smo.

Padnemo, ustanemo, nastavimo.

Ne moraš da podvalačiš crtu. Ni večeras ni nikad.

Ne moraš sebi da govoriš: “Tako si promašen!”

Ne moraš da praviš planove.

Ali, možda možeš da se opustiš. Po prvi put ove godine, ovih godina.

Da duboko udahneš. Zažmuriš.

Da kažeš sebi: Bio si dobar, kako je moglo biti.

Da kažeš: Živ si, što znači da nije kasno. I da možeš sve.

Da kažeš: Pa šta ako si ekscentrik, svi veliki umovi su ekscentrici.

Da kažeš: Pa šta ako si lutao, svako zaluta. Važno je da pronađeš izlaz.

Da kažeš: Ako je bilo teško zato što si bio svoj, onda neka bude još teže“

Da kažeš: Život je film.

Da kažeš: Ovo je ipak, odlična uloga.

Apel tebi: Možeš li da spasiš jedan život?

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here