Balkan Magazin

Ponovo je 5. avgust i opet je Balkan podeljen na pola, Srebrenica je prerasla u Oluju. Ako se zaboravi – desiće se opet

prognani oluja srbi kolona
Foto: Tanjug (Video arhiva)

Ponovo je došao taj dan velikih podela, uzburkanih emocija, sećanja i nikad pomirenih stavova. Sa jedne strane Balkana euforija, ponos, proslava ubistava i proterivanja sugrađana, civila, žena, dece, starih i svih onih koji se ne uklapaju u homogenu Hrvatsku. Etnički čistu Hrvatsku. Sa druge strane bolno sećanje, muk, tuga, zapaljena sveća, patnja, bol, sram i ponos. Ponos ljudi koji su nakon svega uspeli da ne mrze, već shvate i na neki način prihvate širu sliku. Nije to lako, ali je za najdublje poštovanje.

Pisao sam nedavno o Srebrenici i naišao na salvu uvreda, negativnih komentara i jednosmernih ljudi koji su između ostalog zamerili zašto ne govorim o srpskim žrtvama u danu kada je obeležavanje zločina u Srebrenici. Pre svega neukusno i neljudski. Ne razumem pitanje zapravo i već mesec dana razmišljam kako napraviti odgovor tim ljudima zadojenim mržnjom koji većinski nisu ni pročitali čitav članak. Odlučio sam da je takvima odgovor u ovom tekstu. Samo otvorite srce, znam da ga imate.

Ne mogu, kao ljudsko biće, da veličam i pravdam bilo koji zločin, naročito ako je počinjen u moje ime. Nikada. Iz tog razloga, ne razumem ljude u Hrvatskoj i njihovu zauvek degutantnu proslavu Oluje. Proslavu progona ljudi, svirepih ubistava i miks nacističke ideologije sa probuđenim osećajem nekakvog nacionalizma i izvitopirenog patriotizma. San o samostalnosti i sopstvenoj državi preko potoka krvi i nepregledne kolone.

Kako ti ljudi ne osećaju sram zbog sudbina nevinih ljudi? Slave vojnu akciju, slave vojnu pobedu i to na neki bolan način mogu razumeti. Ali za sve postoji adekvatan način, civilizovan i pristojan. Žrtava se tog dana u Hrvatskoj niko ne seća. Nećete čuti na televiziji iskreno kajanje, traženje oprosta i nećete videti pruženu ruku ljudima koji su proterani iz svojih domova, viševekovnih ognjišta, da se vrate i ponovo žive na mestu gde su grobovi njihovih predaka.

Na svojim imanjima, među svojim napuštenim crkvama, ukoliko su opstale u tom ludilu. Nećete videti inicijativu da se zločini zaista istraže, sankcionišu i da se koliko je moguće ukloni šansa da se takav jedan zločin ponovi ikada. Nemoguće na ovom Balkanu, znam i priznajem poraz ljudskosti. Na Balkanu se živi između dva pokolja, a srećan je onaj koga nebesa pogledaju da se rodi u mirnodopskom periodu.

Sramni Tompson dobiće pažnju i prostor da uveliča zgodu, a njegov brat blizanac Baja Mali Knindža izbaciće tužne note na današnji dan, jer danas Drina ne “nosi sto mudžahedina” već se sećamo zadimljenih kuća i ljubimo slike ubijenih i nestalih.

Možda je previše očekivati pomirenje na Balkanu, među većinom odraslih na predanjima o mržnji i zločinima počinjenih nad njihovim dedovima i pradedovima, očevima i drugim najbližim rođacima.

Strašni su to zločini, tragične sudbine, tragičan vek međusobnog istrebljivanja.

Stalno pominjem primere iz moje porodice, ali to radim isključivo da bih dokazao da imam legitimno pravo da govorim o zločinima i patnji koju su svi narodi ovde proživljavali i još uvek proživljavaju dok ona druga strana veliča dželate iz svojih redova.

Nedavno je obeleženo tačno 80 godina od kada su mi pradedu, čukundedu i još nekoliko krvno najbližih rođaka zaklali i bacili u jamu kraj Jasenka, kraj Ogulina, u današnjoj Hrvatskoj. Osamdeset godina od stravičnog pokolja. Čitav jedan lep, dugovečan život neki bi rekli. Neko je odgovarao? Nije. Mrzim li čitav narod zbog toga? Ne.

Imam rođake i u Hrvatskoj, sa te “zabranjene strane”, a ovi koji su takve stvari činili nisu ljudi. Ne mogu biti pravi ljudi. Nisu to ni zveri. Monstrumi su prava reč. Isto mislim i za one sa srpskom krštenicom koji su u crno zavili neke nevine duše. Nema tu selektivnog posmatranja jer zločin je zločin, a monstrum je monstrum.

Osamdeset godina od noža Josipa Brace Tomljenovića ispod grla moga dede, uplašenog dečaka u tom trenutku koji je pošteđen jer dotični toga dana “nije bio raspoložen da kolje decu”.

Trebam li ja sad mrzeti čitav jedan narod? Treba li moja srednjoškolska drugarica, devojčica od šest godina u toj izbegličkoj koloni mrzeti čitav jedan narod zbog svog stravičnog iskustva u detinjstvu? Ne, Marta je odlučila da je biti čovek prioritet svih prioriteta i da su ljudi grešni, da je važno govoriti o zločinima i da je prava opasnost ogromna mogućnost da se takvi događaji ponove.

Marta Drpa, poznata odbojkašica i reprezentativka Srbije, veliki laf, je za dvadesetogodišnjicu od kolone nastale u stravičnoj Oluji, napisala na svom Fejsbuku lično svedočenje i osvrt na dešavanja te ’95. Pismo, stranica životnog dnevnika otvorena da bi svi mrzitelji mogli da sednu i razmisle. Uvek aktuelno, opomena svima da obuzdaju sadističke nagone.

Iz najiskrenijeg poštovanja prema Marti, prema njoj kao nekome ko je preživeo sav ovaj pakao, prema njoj kao osobi velikog srca i bistrog uma, prenosim svaku njenu reč napisanu te 2015. godine. Nema potrebe bilo šta dodavati, menjati, dovoditi u pitanje. Istina i iskrenost. To je svima ovde neophodno. Balkan da oprosti sam sebi, da oprosti nama što smo od njega načinili ‘bure baruta’.

Bio je topli avgust, skoro kao ovaj.

Rano jutro 5 ili 6 ujutru probudile su me granate. Na sve strane se cula buka i lomljava. Otvorila su se vrata decije sobe, mama je usplahirena uletela u sobu u kojoj su sa regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strasnu situaciju bocnula njenim carobnim stapicem, humorom, izgovorivsi jedno placno :”moj viiiskiiii”..

Imala sam 6 godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila nista novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubicastu majicu i omiljene patike zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle vec čičak, a print miki mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamcenje. Zvuk granata nije jenjavao, stajala sam u tom kupatilu kog ne mogu vise da se setim, oduzeta od straha, ali sa osecajem da ce sigurno sve biti u redu. Bombe ce prestati da padaju za koji sat i mi cemo se vratiti u nas stan u centru Knina, iznad apoteke.

-“hajde, obucena si, idemo u skloniste”

odgovorila sam jednim uplasenim:

-“ja hocu, ali noge nece”

Danas tu moju recenicu u kuci cesto spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo ni malo smesno.

Nakon nekoliko sati u sklonistu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bezimo iz grada, gde ko moze.. Moj otac veciti patriota, koji je bio ranjen, na stakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuce i slicno.. Srecom, mama je bila pametnija. Seli smo u kola i krenuli ka Srbiji.

Ne secam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, secam se kolone, vrucine, zedji, staraca na traktorima, dece koja placu. Secam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povracala, a najveci problem mi je bio sto sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna zena. Mislila sam kako ce me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna cinjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad necemo tamo vratiti, da smo preko noci sve izgubili.

Secam se da smo kad smo stigli u Srbiju bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana. Na kraju smo dobrih dva meseca ziveli u jednom hotelu u Beogradu u kom sada cesto boravim zbog priprema s reprezentacijom.

I tako, seljakali smo se, kucili se ispocetka, od nule.

U skoli, u parku, na svim mestima sa ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osecam lose jer sam izbeglica. Jer sam tu gde sam. I jesam, ponekad, priznajem. Ali danas 20 godina nakon tog strasnog dogadjaja u meni zivi samo ponos sto sam odakle jesam, sto sam bila deo te kolone 1995. deo istorije jednog naroda koji je delom unisten, delom prognan, delom razbacan sirom planete.

Uprkos tom prvom ratu koji sam prezivela sa 6 godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji) smatram da sam imala srecno detinjstvo, najvise zahvaljujuci carobnom stapicu moje majke – humoru.

Imam prijatelje sa svih strana bivse Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo zao naroda. I naseg i vaseg i njihovog. Naroda. Bespovratno unistenih domova, unistenih generacija, onih prezivelih koji nikad vise posle rata nisu zapravo ziveli.. Citav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god zelite, ali za mene je to jedan narod koji je strasno propatio i ja zato ne zelim da se ovaj zlocin zaboravi.

Jer plasim se, ako se zaboravi – desice se opet.

Zašto je mene kao Srbina sramota zbog Srebrenice

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

komentara

Klikni da objaviš komentar

  • Volim Vaše tekstove Antonije. Prepoznam ih još pre nego što vidim ko je autor jer su tako zreli, topli i dirljivi!

    • Hvala od srca Natasa! Ako u ova pakosna vremena samo jednu osobu istinski dirne, zainteresuje ili makar nasmeje moja pisana rec, smatram da je misija u potpunosti ostvarena- mission completed.
      Veliko hvala! 💝

      • Hvala i Vama što što Vašom pisanom rečju činite ovaj svet toplijim mestom za život. Veliki pozdrav!

OGLAS

PARTNERI SAJTA


961 Shares
961 Shares
Share via
Copy link