Magazin

Gorštakinja na belom konju odbranila svoju planinu, podigla 6 dece, svi su završili fakultet

gara-sinjajevina
Foto: Sačuvajmo Sinjajevinu/Facebook

Mileva je imala samo osam godina kada su joj se roditelji razveli. Udala se iz inata za pogrešnog čoveka, a onda je tek upoznala svoju pravu ljubav. Rodila je troje dece, a odgojila šestoro. Voli da je zovu Gara. A zovu je Gara, heroina Sinjajevine.

Sa osam godina počela je da kuva, muze, siri, čuva stoku… sa četrdeset, u jednoj ruci nosila je sina od sedam meseci, a drugom držala volan kamiona koji je izvezla na Sinjajevinu. Veliki je borac i vredan radnik, podigla je i odškolovala šestoro dece, od ničega stvorila uslove dostojne života. Voli planinu, jer za nju to nije samo prostor, već život, naučila je da ljude ne možeš menjati, ali i da je lakše životinji objasniti nego čoveku. Idol joj je baba, koja je uvek sve mogla i sve znala…

To je, najkraće o Milevi Gari Jovanović, čestitoj i vrednoj planinki koju je javnost upoznala kada je pre nešto više od dve godine na belom konju dojahala na skup branitelja Sinjajevine, pišu Vijesti.

Od tada, pričajući iskreno, jezikom naroda, Gara se uselila u srca onih kojima se obraća, koji kao i ona, sa deset prstiju grade svoj život. Za Magazin je pričala o svom životu, borbi za preživljavanje, deci, planini za koju je spremna da pogine…

I tog dana, kada je reporterka sa njom razgovarala na sinjajevinskom kamenu koji je predviđen kao meta za vojne minobacače, svojom iskrenošću rasplakala je one koji su slušali njene odgovore. U prohladnom, kišnom danu, u pauzi između pakovanja skorupa, sira, čajeva…našla je vremena i da mladima poruči da ne robuju prodavnicima, kladionicama, kafanama, buticima…već dođu na planinu i budu svoji gospodari.

Odgaja šestoro dece, samo je troje rodila

Spremna je i da ih nauči sve poslove i motiviše ih iskrenom ispovešću o svojoj familiji koju je na Sinjajevinu odvela pre 21 godinu, kada nisu imali ni za brašno da deci ispeku hleb. Težak život nije joj sklonio osmeh sa lica, niti poljuljao volju da se bori za bolju budućnost svoje dece. Ima ih šestoro, svi je zovu majkom, ali je od njih rodila samo troje. Troje je preuzela nakon što joj je sestra ubijena.

– Zovu me Gara. To ime mnogo volim jer mi ga je dala baba, očeva majka, kad sam se rodila. Ona je nažalost umrla brzo, tako da je nisam zapamtila. Čini mi se kad sam imala šest meseci… Baba mi je bila idol kroz priču mog oca – uvek je govorio kako je ona sve mogla i sve znala – počinje svoju priču Mileva.

Dok priča da je imala osam godina kada su joj se roditelji razveli, par momaka koji slušaju razgovor puštaju da im klize suze niz lice.

– Moja dva brata, sestra i ja smo ostali praktično siročad. Majka je otišla silom prilika… Morala je, jer to je to vreme bilo. Moj tata je, po meni, bio ljubomoran ili je poslušao druge ljude. Zla sudbina, zli ljudi ili još neka jača sila nas je od naše majke rastavila, tako da sam bila dete Sinjajevine. Zato ja Sinjajevinu branim ovako kako je branim – srcem i dušom, jer Sinjajevina nije za mene samo dolina, podnožje, brda i uzvišenje, nego je Sinjajevina nešto što se ne može rečima izgovoriti. To jednostavno čovek može samo da oseti. Tu je ona bila uvek za mene, kad sam bila gladna da me nahrani mlekom, ovčijim, kravljim i tim što sam ja mogla tada i tih godina da pomuzem.

Gara priča da su godinama bili sa ocem, bez majke i žene u kući. Bez domaćice. Onda, kada je imala 13 godina, dobila je maćehu.

– Živeli smo do moje 20. godine sa tom maćehom. Tu obično nikad nije sve kako treba. Tu nema ni sreće, ni veselja, ni zadovoljstva, niti sam imala vremena da se igram kao druga deca, imala sam više obaveza morala sam da odrastem baš tih godina. Od osam godina sam morala da se brinem o životinji koju sam imala, normalno domaćinstvu i da spremim ručak. Kako sam ga spremala, ne znam, ali ipak sam hranila sestru i dva brata. Sestra nam je imala pet godina kad nam je majka otišla. Kad se oženio moj otac sa maćehom, opet neke jade smo dobili domaćicu da nam je lakše. Lakše nam je bilo fizički, ali opet to nije bilo to. To nije sreća, jer valjda to nije niko sastavio – priča Gara.

Udala se iz inata

Sedam godina nakon što je dobila maćehu, Gara se udala iz inata i ljutnje na familiju.

– Otišla sam, našla momka i rekla udajem se. Nije mi palo na’m da ću tada da se udajem, koliko hoću li danas. Pet godina sam borila sa tim za kojega sam se udala. Nije on bio loš čovek, ali je bio pijanica. Mislila sam da ljudi mogu da se promene… Poruka ljudima – druge prihvati onakve kakve jesu, jer ljudi se ne menjaju. Ne mogu da se promene – kaže vredna planinka.

Priča i da je, jednog dana, dok se borila da promeni muža, srela sadašnjeg supruga – Marijana, koji joj je promenio život.

– Radila sam u živinarskoj farmi u Martinićima. Naišao je jedan gospodin u belom odelu, koji je vozio autobus. Učinio mi se poznat odnekle i od tada ga nisam napuštala, u stvari on se nije mogao od mene otarasiti… To su najlepši dani života bili – kazala je ona.

Za Marijana se udala sa 27 godina i u braku su dobili troje dece – Kostadina, Persidu i Todora.

– To su sve sudbine, izgleda. Da nije naišao Marijan ja ne bih umela da se otkačim od toga, jer sam mislila da treba da budem domaćica i da je sve u mojim rukama i da može čovek da se promeni. A ljudi se ne mogu promeniti, moramo da ih prihvatimo onakvim kakvi jesu, ili da se od njih odmaknemo. To je velika poruka, iz iskustva, koja će možda mnogima da vredi kroz život, možda i da spasi glavu. Ne treba da se boriš da nekoga promeniš – objašnjava Gara.

Priča da joj je život sa sadašnjim suprugom bio dosta dobar – oboje su radili u Živinarskoj farmi u Martinićima, dok nije počela privatizacija.

Zet joj ubio sestru

U narednih nekoliko godina snašli su je i drugi, mnogo veći jadi – njenu sestru ubio je suprug.

– Ubio je ženu, majku dece svoje, ostavio je troje siročadi, malu Nadu od dve godine, Velizara od 12 i Sretena od 14. Naša deca su tada imala 10, 12 i 13 godina. To mi je najteži deo života i samo Sinjajevina je mogla da me oraspoloži, jer tu smo sa malo stoke bili ja i to šestoro dece. Oni su se uvek slagali, jedno za drugo bi i danas život dali. Kad mene neko pita koje je tvoje dete, malo se zbunim, jer svi su moji, ne mogu da ih razlikujem. Sad kad bi došla neka muka i da mi neko kaže moram jednoga da se odrečem, pre bih se odrekla svoga deteta, nego ovo troje siročadi – iskrena je Gara.

gara
Foto: vijesti.me/Luka Zeković

Sinjajevina školuje i hrani

Kaže da je ponosna jer su svi dobra deca, ali i što su joj prihodi sa Sinjajevine omogućili da ih iškoluje.

Gara nabraja i da će Sreten uskoro magistrirati, Velizar je završio četiri godine Pomorskog fakulteta, Nada je u osmom razredu, Persida je završila četiri godine fakulteta Političkih nauka, upisala petu, Todor će uskoro diplomirati likovnu umetnost…

– Sa njima sam potpuno zadovoljna. Moj Kostadin se oženio od Adžića, od dobre kuće. Finu je nevestu uzeo. Zajedno su, rade oboje, to dete je prijenulo uz mene kao jedno od ovih šestoro, tako da mogu da kažem slobodno da imam sedmoro dece. Sve to što smo mogli da ih školujemo doprinela je Sinjajevina. Marijan radi u pozorištu, plata mu je 300-320 evra. Od toga ne bismo mogli da ih prehranimo, ni komunalije da platimo – kaže ona.

Dok priča o prednostima života na planini, objašnjava da je na Sinjajevini sve besplatno – nema troškova za struju, hranu..

– Pet meseci godišnje smo ovde, izdigli smo 27. maja, a danas krave vraćamo gore. Za toliko vremena nismo ništa potrošili niti uložili u te krave, a one su nama dale dosta. Tako da sigurno, kad sve prodamo, sa teladima, biće jedno sedam ili osam hiljada zarade. Mislim da je to dovoljno za domaćinstvo, jer mi nismo ljudi kojima treba dosta para, mi smo navikli da živimo od prirode i nama je dosta to što nam priroda da, a može da da dosta.

Planinski život – kako ga shvatiš

Život na planini je, kaže Gara, “kako ga shvatiš”.

– Kad se malo načina stvori i nije težak, zabavno je. Naše krave i stoka idu same u pašu, same dođu. One su mnogo pametne. Znaju kad treba da odu u pašu, kad da se vrate, same idu da piju, same dođu na mužu. Čoveku je mnogo lako ko ima imalo uslova, a danas, dao je Bog, imamo svi te uslove, tu i tamo smo napravili da nam nije teško. Možda izgleda teško ljudima koji nisu navikli, a ustvari nije teško prošetati brdom i zauminuti kravu koja neće da dođe. Malo je teže ljudima koji čuvaju velika stada ovaca, moraju da budu pored njih da bi ih branili od vukova i zveri, a inače da nije zverki i te ovce bi, kao i naše krave, dolazile same tamo de treba – u katune.

Danas ima 20 grla goveda, prasad, kokoške, pet ili šest koza, ali u Spužu, gde živi sa porodicom, nemaju imanje.

– Ovde sam došla pre 21 godinu, kad nisam imala brašna deci da dam, svi su mi se čudili gde povedoh decu na ništa bez ništa, ali ovo nije ništa, ovo je Sinjajevina. Svaki dan koji ovde ostanemo nam je dobit. Sad nam ništa ne fali, deca završila fakultete, svi imaju po nekakava kola, možda nisu nešto, ali svi voze, imamo dva kamiona, sve uslove za život.

Zato poruka za sve mlade devojke i žene koje rade za male pare u gradu – da dođu kod mene da im objasnim da ih ljudi ne koriste, nama je omladina iskorišćena. Mnogo je lako praviti sir i skorup. Ja ću im objasniti neke stvari, samo neka dođu. Momci su malo lakši za ubediti od žena, jer se one plaše. Evo, jutros su nam pomagali Vuk (Adžić) i Aco (Kapa). Pre toga nijesu bili u kontaktu sa životinjama, ali sve su naučili – kaže Gara.

Volan prepustila deci

Dok objašnjava kako je položila sve vozačke kategorije i vozila kamione, ističe i da je volan prepustila deci.

– Sa njima se ne može da se ravna niko u životu i ništa. Zato svaka žena treba da stavi to na prvo mesto – da rodi i ima svoje dete, jer je to jedino zašto čovek istiniski iz srca i duše može da živi – kaže ona.

Interesantna planinka koju život nije mazio objašnjava da svaku kravu zove po imenu i da je one razumeju, ali da nije isto sa ljudima.

– Ona (krava) dođe i razume me, a ljudi kojima nešto hoćeš da objasniš ne. Najteže je ljudima objasniti, oni nikada ne mogu da razumiju – zaključila je.

Foto: vijesti.me/Luka Zeković

Za Sinjajevinu ću i da poginem ako treba

Osim na decu, supruga i njihov rad, Gara je ponosna i što je minulih dana sa saborcima uspela makar privremeno da spasi planinu koja je njen život.

– Sinjajevinom mislim i dalje da se bavim. Dosta mi znači ovo što smo zaustavili vojne vežbe, jer je stalo dosta ljudi uz mene, ne uz mene, nego uz nas. Tu je Štitarica, Lipovo, Mojkovac, Kolašin, Uskoci, Šavnik, Žabljak, sve su to ljudi koji su vezani za Sinjajevinu, a i ljudi koji nisu vezani, ovi koji su došli iz Bara, Podgorice, Budve, to su sve ljudi koji vole prirodu. Pozivam ih idućeg leta da svi zajedno dođemo ovdee u julu, avgust, tada je najlepša planina, cveta cveće, mogu da se beru borovnice…

Sinjajevina je puna blaga i zlata, bogatstva, ne samo za stoku, iako je Bogom dana za stočasrtvo, nego tu ima mnogo lekovitog bilja od kojeg lokalno stanovništvo može da živi. Sa ovim vojnim poligonom bi se sve to srušilo i više nikada to ne bi bilo ono što je vekovima bilo. Sinjajevina je ovde od kad svet postoji i ja želim da ostane ovakva kakav je vekovima bila – netaknuta, neoštećena, nezagađena vojnim poligonom – kazala je ona.

Imala je poruku i za “gospodu” koja je ubeđuju da se vežbom neće oštetiti ništa na planini:

– I što bi da puca, pa da ispituje. Nema što da pucaju pa ispituju, to neće moći, a ja biti živa. A mislim da imam ovih drugova i drugarica dosta koji će da stanu uz mene. Na Sinjajevinu se pucati neće, što neću ja poginuti za nju, jer je to jedini način na koji mogu da se odužim Sinjajevini za sve što je uradila za mene, moju porodicu i mnoge ljude koji su tuda vekovima bili i od Sinjajevine živeli. Sinjajevina je odolevala vetrovima, snegu, nevremenu, gromovima, odolećemo valjda i ovoj vojsci, ne vojsci, vojska su naša braća, prijatelji, drugovi, nego ovome umu koji je to smislio. Taj poligon neka ide negde drugo, negde gde manje smeta ljudima.

Sinjajevina

Mileva Gara Jovanović, kao dokaz i podsjetnik da je crnogorska žena održala i odbranila našu zemlju kroz istoriju❤
Sačuvajmo Sinjajevinu/Сачувајмо Сињајевину

Posted by Objektiv Story on Friday, October 16, 2020

Ovo može da se iskoristi za stočarstvo, ovi ljudi što u ime naše donose odluke, moja im je poruka da donesu neku mudru odluku, da naša deca ne idu da rade kod privatnika, jer su tamo sluge, a ovde mogu da budu svoji na svome. Treba da se ljudima omogući kroz neke pametne i mudre programe da dođu ovamo, da mlade domaćice shvate da od ovoga može da se živi dobro i da im deca budu zdrava. Ne znam nikoga sa ovih prostora da ga je dohvatio ovaj virus. Tuda smo čitavo leto, ali taj virus neće u Sinjajevinu izgleda – kaže ona.

Ravnopravnost je kada svi kose, muzu i peru suđe

Gara kaže da njen deca sve znaju.

– Decu jednako podižem, rekli smo da smo ravnopravni muškarci i žene, ako smo ravnopravni može da muze i moj sin, a može i ćerka, ali isto tako tražim, da žene ne shvate da smo mi ravnopravne pa da se izmaknu malo, isto tako tražim ako moj sin može uzeti kosu da kosi, može i ćerka, ako on mora da muze i da opere suđe, ako bi trebalo tako da bude, onda može i ćerka otići tamo da kosi, onoliko koliko može. Ako smo ravnopravni da budemo ravnopravni, mada muškarci mnogo štite ženski svet…

– Moja deca sve znaju, da pomuze – moj Sreten sa pet godina fakulteta, koji treba da magistrira, on će kad mene dođe, ako ne mogu, on će to sve da uradi, i on i Kosta i Veljo i Persida, mala Nada mnogo doprinese. To je dete od trinaest godina, više mi je valjala letos nego da je tu bila neka žena mojih godina. Sve zna da uradi, da opere suđe, naloži vatru, nahrani piliće, mačke… Šezdeset…

Majka po osmehu prepoznala sina

Majku koja je morala da napusti decu i ognjište, Gara nije mogla da vidi deceniju.

– Majka je otišla u Rijeku da radi, a otac je nama zabranio da komuniciramo sa njom i ujčevinom. Videla sam je kad sam imala 18 godina, jer ljudima kad odrastu ne možeš da zabraniš ništa – kaže ona naglašavajući da se od tada “družila” sa majkom sve do kraja njenog života. Video je i njen najmlađi brat Vesko, kada je on napunio 18 godina.

– Sad se sećam te adrese u Rijeci. Moj mlađi brat se jednog dana posvađao sa familijom i rekao mi je – znam da ti imaš majkinu adresu, daj mi je. Pošao je u Hrvatsku. Majka mu je otvorila vrata, nije ga poznala jer ga nije videla godinama. Pitala ga je – ‘što ćeš ti’, a on se samo nasmejao, nije mogao ništa da izgovori. Tada ga je poznala i zagrlila. Od tada smo svi imali kontakt sa njom, ali to je već bilo kasno. Mnogo je propatila bez nas i što je sama ostala – priča Gara.

Milijana 2 puta srcem išla na bagere da odbrani svoje parče zemlje

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

534 Shares
534 Shares
Share via
Copy link