Tijana Banović je urednica magazina Blacksheep.rs. Ona je novinarka, književnica i kopitajter, a njene snažne poruke su veoma brzo osvojila srca (obrazovane) publike. Pročitajte šta (zasad) ima da kaže o starletama.

Vozila sam se autobusom. Onim autobusom u kom te ponude bombonama, kafom i čajem, kako bi ti vožnju učinili toplijom. Meni je već bilo toplo, jer sam krenula da posetim svoju porodicu. No bombone i čaj ne umem da odbijem. I tu, negde između čaja, pune i isprekidane linije auto-puta, sedišta broj 16, muzike u ušima i snega koji je  beleo predele – ušunjala se rečenica. Ona prva kojom bih započela svoj roman. Rečenica koju godinama jurim.

Uzela sam telefon i upisala je u beleškama. Malo sam je posmatrala i divila joj se. Nije to bila nikakva specijalna rečenica, ali je bila napisana. Nakon toga sam poslala poruku jednom Piscu:

banana-plaza-starlete

– Kako se započinje roman? Misliš li da je okej da počenem u autobusu, na sedištu broj 16, negde na auto-putu? Ili to mora da bude neko poetično mesto? Ukoliko je to okej, možda je dnevnički zapis dobra početnička forma. Oko takvih zapisa ne moraš puno da brineš, a ja ne volim da brinem. Naročito ne kad pišem.

– Odlična ideja za dnevnik, samo tu mora biti nekih stalnih likova. Počinje se tako što zgrabiš čitaoca na prvoj strani inače ode on dalje. Autobus je okej.

Kasnije, kada sam stigla u svoju porodičnu kuću sa televizorom, taj televizor je bio uključen. Jedna starleta koju oslovljavaju sa „estradna umetnica“ je smrtno ozbiljna pričala o tome kako već mesecima radi na svom romanu. Baš je tako rekla – da RADI na romanu. Kako se zatvara u vilu, kako redove ispisuje na nekom posebnom kompjuteru, pa sve to šalje menadžeru, pa on valjda to čita i dalje prosleđuje nekome u toj estradnoj mašineriji. Nekih desetak minuta je potrošila na pričanje o sadržini i formi romana, kao i o tome ko su likovi. Naglasila je da će roman biti hit i da jedva čeka da ga završi. Da pored toga priprema novi singl, modnu liniju nečega i da planira da otputuje u Ameriku.

Bila sam zbunjena. Već neko vreme sam verovala da je ta devojka starleta.

Bila sam zbunjena što nemam menadžera, ne umem da pevam, ne znam ništa o modi i modnim linijama, a Ameriku sam videla na Googlu.

maijli-cajrus-kretenka
Majli Sajrus Instagram

Imala sam taj autobus, sedište broj 16 i savet Pisca.

Imala sam taj trenutak kad samo sediš i gledaš. I tu si. Sam sa sobom i svojim mislima. I onda ta prva rečenica ušeta, zagrli te i ostane tu. Bez rada.

Imala sam te neke likove za koje nije bitno koja su im imena, već kakve su im ruke, dela i reči.

Tu zbunjenost je ubrzo prekinula moja Tufna. Tufna već sedmicama piše Deda Mrazu i to pisanje joj fino ide. Ona zaista veruje u Dedu, iako ima dvadeset i tri godine. Neki ljudi joj se smeju zbog toga, ali nju je baš briga. Ona samo veruje. I piše.

Elem, Tufna nije bila zbunjena zbog starlete. Tufna niti zna ko su starlete, niti gleda televizor. Bila je zbunjena zbog žene koju je slučajno ćušnula pri izlasku iz nekog svog autobusa. Nakon tog ćuša joj se kulturno izvinila i uputila osmeh. Žena se razgoropadila i rekla joj je: “Šta izvini? Šta mi se smeškaš? Gledaj gde ideš, kobilo!”

Tufna je imala samo svoj autobus, kulturu, osmeh, jedno “izvini” i veru u Deda Mraza.

Tufna je imala i mene.

Rekla sam joj, da ukoliko je kobila, da je ona meni ona kobila-jednorog iz Barbikine porodice. Onaj jednorog sa ružičastim repom po kom su šljoke i raznobojni staklići. Onaj jednorog sa lepo iscrtanim očima.

Uspela sam da joj izmamim osmeh.

Imam moju Tufnu.

I taj dan koji će verovatno ušetati u roman.

Dan za koji mi nije bio potreban naročit rad.

Dovoljno je bilo da se sudarim sa televizijom.

Dovoljno je bilo da se Tufna sudari sa ulicom.

Tijana Banović / Blacksheep.rs

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here