Magazin Novi Sad

Novosadski gej tinejdžeri u najiskrenijoj ispovesti: Ovo je tunel kojem se ne nazire kraj

Devetnaestogodišnja Novosađanka Sara rođena je kao muškarac, ali odmalena se nije uklapala u stereotip o ”jačem” polu, koji joj je, kao uostalom svim dečacima, nametan još u najranijem uzrastu. Mrzela je grube igre, više joj se dopadalo društvo devojčica, prosto, s njima se osećala kao “među svojima”. Bila je sin, naslednik u patrijarhalnoj porodici, od nje se očekivalo da bude “na visini zadatka”, ali ona to jednostavno nije mogla. To što joj u krštenici piše da je muškog pola, za Saru nema značaja jer ona zna i oseća da je svim svojim bićem – žena.

BOL KOJI NE PROLAZI

Saru smo upoznali u udruženju “IZAĐI”, koja je deo Lokalne mreže za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama u Novom Sadu . Oprezna je i zatvorena, ne skriva da bol koji je godinama trpela zbog poniženja i zlostavljanja svih vrsta  još nije prošao. Sada joj je mnogo lakše jer je ovde prihvaćena baš takva kakva jeste.

TO NIJE NJEN IZBOR

Zašto bi Sara i njoj slični morali da osećaju krivicu i stid zbog nečega što nije njihov izbor već datost?  To se jednostavno desi. Da je mogla da bira, sigurno ne bi izabrala stigmu i patnju, izopštenost iz društva bes i razočaranje roditelja, strah od nasilja onih koji ne tolerišu različitost.  Ali nije mogla. Ta nemoć da bore s koncencijama, večita strepnja da ne budu otkriveni i obeleženi, vodi gej i transrodne osobe, ali i sve druge seksualne manjine u izolovanost, depresiju, samopovređivanje, čak i samoubistvo.

KOLIKO-TOLIKO NORMALAN ŽIVOT

U grupu “IZAĐI” mahom dolaze oni koji su tek zakoračili u svet odraslih, to su mladi od 15 do 25 godina, tu i tamo nađe se poneko sa trideset jer se mnoge LGBT osobe kasno autuju.

Ako su maloletni, neophodna je dozvola roditelja (mogu da dođu i zajedno).  Majke i očevi takođe su važan deo te priče a udruženje okuplja one koji žele da pomognu svojoj deci da žive kvalitetno i koliko-toliko normalno. Uprkos otporu i predrasudama, dosta njih aktivno, zajedno sa svojom decom, učestvuje u radu udruženja.

OD SEBE SE POBEĆI NE MOŽE

Sara nije te sreće: njen otac se nikada nije pomirio s činjenicom da mu je sin transorodna osoba. Kako je rasla, spoznavala  je da ono što nosi u sebi nikada neće biti shvaćeno i prihvaćeno, čak ni u rođenoj kući. Znala je da će, ako želi da izbegne traume koje takva različitost donosi, morati da potisne svoju pravu prirodu. Svoju transrodnost u početku je skrivala, ali kako kaže stara poslovica – od sebe se pobeći ne može. Ona je sada to što jeste, uprkos užasima kroz koje je prolazila.

HAOS U KUĆI

– Trudila sam se da sakrijem svoje pravo biće, nosila sam uniseks garderobu iako sam očajnički želela da obučem haljinu, suknju… Otac je sumnjao, počeo je da me špijunira, često mi je preturao po stvarima, da bi jednom provalio u moj kompjuter i pronašao prepisku s nekim ko je sličan meni. Pobesneo je, izbila je žestoka svađa posle koje mesecima nismo razgovarali – nastavlja svoju priču Sara.

PRELOMNI TRENUTAK

– Mama, koja i dan danas ništa ne shvata ali bar ne pokušava da me promeni, predložila je da se preselimo u bakin stan. Otišle smo, ali morale smo da se vratimo jer nismo imale od čega da živimo. Situacija je bivala sve gora, otac, koji se nikako nije mirio s tim da mu je jedini sin zapravo žensko, jednom se toliko razjario da mi je pobacao sve stvari. Tada sam presekla i zauvek sam napustila porodicu.

 

SAMODESTRUKTIVNOST I DEPRESIJA

– Preselila sam se kod drugara, s ocem nemam nikakav kontakt, s majkom tu i tamo. Potpuno sam se posvetila aktivizmu u udruženju “IZAĐI”. Razmišljam o tome da se podvrgnem hormonskoj terapiji, posle toga i operaciji prilagođavanja roda polu, koja je za sada nedostižan san jer mnogo košta – otkriva naša sagovornica, koja je zbog pojavnih oblika svoje transrodnosti (oblačenje, feminizirano ponašanje) i u školi imala velikih problema. Pohađala je prestižnu novosadsku gimnaziju i bila je, kaže, odličan đak, ali potpuno izolovana. I, naravno, trpela je nasilje, pretnje i poniženja. Otkriva da je iskusila depresiju, da je bila autodestruktivna i da je razmišljala o samoubistvu.

Sara je uspela da se izbori za sebe i više se ne krije. Zahvaljujući podršci grupe “IZAĐI” shvatila je da se, uprkos stigmi, može normalno živeti.

POD ZAŠTITOM POLICIJE

– Kada smo 2018. godine otvorili Društveni centar za mlade LGBTI osobe i njihove porodice, mislili smo da će nas, zbog opšte klime u društvu, posećivati najviše tridesetak ljudi. Ispostavilo se da je za ovu vrstu programa i podrške zainteresovano bar deset puta više njih. Povremeno dobijamo finansijsku pomoć od grada, ali veći deo obezbeđujemo sami, kroz projekte. Od toga plaćamo prostorije i plate za šestoro zaposlenih koji rade s mladim osobama raznolike seksualne orijentacije – gejevima, lezbijkama i onima drugačijeg rodnog identiteta. Novi Sad je jedan od pet gradova u Srbiji koji u policiji imaju oficira za vezu sa LGBT populacijom zaduženog za prevenciju nasilja nad pripadnicima LGBT zajednice, kao i otkrivanje počinilaca takvih krivičnih dela. Dobro sarađujemo i s Centrom za socijalni rad – kaže Isidora Isakov, izvršna direktorka udruženja “IZAĐI” čija se podrška i pomoć odvija na nekoliko nivoa. Cilj je, pre svega, da mladi ljudi prihvate sebe takvima kakvi jesu, da menjaju i istražuju sebe,  da otvoreno govore o problemima LGBT populacije – objašnjava Isidora Isakov.

KORISNA ZABAVA

U prostorijama udruženja “Izađi” organizuju se radionice i druženja, filmske večeri, društvene igre, ali i dugoročniji programi kao što je interaktivno pozorište Forum teatar, u kojem akteri sami kreiraju sadržaj na LGBT teme, inspirisani situacijama koje upućuju na diskriminaciju i nasilje prema LGBT osobama.

– Publika je vrlo zainteresovana za takve predstave, koje igramo ovde, u našim prostorijama, ali i na festivalima i konferencijama – kaže naša sagovornica.

PSIHOLOŠKA PODRŠKA

Isidora napominje da članovi grupe “Izađi” uvek mogu zatražiti besplatnu pomoć od jednog od ukupno 11 psihologa-volontera, čije su usluge besplatne za sve LGBT osobe (ne samo za one iz udruženja), kao i za njihove roditelje.

– Veoma je važno da majke i očevi znaju da su bes, tuga, krivica i razočaranje normalna osećanja u trenucima kada otkriju da im je dete drugačije, ali da se to može prevazići ljubavlju i razumevanjem – ističe ona.

NIKOLININ TATA JE SHVATIO

Roditelji dvadesetdvogodišnje Nikoline prihvatili su da im je kćerka lezbijka. Nakon kratke veze s dečakom koju je imala kada završavala osmoletku, ova devojka shvatila je da joj se više dopadaju žene,  ali majka i otac verovali su da je njena  naklonost prema istom polu prolazna. S godinama, shvatili su da to nisu pubertetske bubice.

– Tata je, moram priznati, odmah sve skontao i pružio mi je podršku, dok je mami trebalo vremena da se pomiri s tim. Kada sam se priključila grupi “IZAĐI”, odlučili su da učestvuju u radionicama koje su im, uz podršku psihologa, pomogle da dokuče šta se to dešava sa mnom. Sada smo daleko otvoreniji jedni prema drugima, mnogo više pričamo, bolje se razumemo. Već godinu dana živim s partnerkom, roditelji su to prihvatili, a razgovori s psihologom, i moji i njihovi, bili su stvarno od velike koristi.

KAKO POBEDITI STRAH

Aleksa, koordinator programa rada sa  zajednicom, čest je učesnik tribina i konferencija o problemima i pravima LGBT osoba, a ističe da mu iskustvo, kako lično tako i mladih osoba iz grupe, govori da je dominantan osećaj – strah. Od svega.

– Mlade korisnike našeg programa osnažujemo da žive u skladu s tim kako sebe vide, da gaje svoju individualnost. Oni jesu mladi ali njihova seksualna orijentacija nije“stvar nezrelosti”, to neće proći “kad porastu”, niti se može lečiti. Zato je jedina opcija davanje podrške jer šansi da se tu nešto promeni jednostavno nema.  U grupi “IZAĐI” , osim korisnih razgovora, imaju mogućnost  da volontiraju, da stiču razne veštine, da nauče kako da žive slobodno i opušteno, kako da prestanu da se plaše. Posle učestvovanja u programima, strah više nije dominantna emocija, imaju potrebu za aktivizmom i zauzimaju aktivniji stav ka menjanju društva – ističe Aleksa.

MILENA JE QUIR

Ipak, Aleksin zaključak o promeni samo uslovno se odnosi na osamnaestogodišnju Milenu, koja spada u quir – LGBT osobe koje  seksualno privlače ljudi bez obzira na rodni identitet, i muškarci i žene, i osobe koje se pronalaze između ove dve krajnosti.

– Ne želim da robujem pravilima heteropatrijarhalnog društva, mada moram priznati da do sada nisam imala seksualne odnose ni sa kim i da sam gajila samo platonska osećanja. U grupu “IZAĐI” došla sam u potrazi za svojim identitetom, ovde se osećam udobno i relaksirano, to mi je za sada dovoljno, kaže Milena, koja s roditeljima, uprkos tome što su širokih shvatanja, nije razgovarala na tu temu.

Pet predrasuda koje rođeni Novosađani imaju prema svima

Angelina Čakširan

Novinarka, reporterka koja za 40 godina karijere uvek stiže tamo gde drugi nisu ni pomišljali da može da stigne. I uvek donese najluđe priče, sa jednakom energijom i zanosom. Više puta nagrađivana. Doživotno rokenrol!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
240 Shares
240 Shares
Share via
Copy link