Čega se pametan stidi, budala se time ponosi. Pa se tako ekipa portala Nova.rs poput prave budale iz ove narodne, ponosi kako je jutros došla do stana u kom je živeo preminuli pevač Džej Ramadanovski, dva puta su zvonili, a zatim su se kad su poljubili vrata smucali oko zgrade da “ispitaju” teren.
Oni su se dakle spakovali i krenuli na svoj “novinarski zadatak” koji je podrazumevao da uđu u stan u kom živi bivša supruga pokojnog pevača i nešto zabeleže. Nisam budala pa mi tok njihovog “razmišljanja” nije najjasniji, ali pretpostavljam da su naumili da je fotografišu, da napišu kako je podbula, neispavana, nema. Ko nije nakon smrti bliske osobe? Šta ste to tako spektakularno očekivali da zateknete, da čujete, da fotografišete? Šta je to toliko “veliko” da ste lešinarski doskakutali do zgrade, pa uz stepenice do stana, pa zvonite dva puta, pa prenosite u svojoj bljuvotini koja nema naziv među formama novinarstva kako ste čuli ženske glasove: “Neka zvone, nemoj da otvaraš, ko ih je uopšte zvao?”
Zaista, ko je vas uopšte zvao?
Sa kojim pravom i za koje sitne pare zvonite ženi koja je izgubila bivšeg muža pre 24 sata (vi ste bili i ranije)?
Koliko neškolovan, nemoralan, očajan moraš da budeš da preneseš bljuvotinu na portal sa sve fotografijom “reporterke” koja zvoni ispred vrata?
Koliko izgubljen moraš da budeš da to što si uradio napišeš kao vest od krucijalnog značaja, u kojoj si ti “hrabri novinar istraživač koji će sad da donese priču o uceveljenoj udovici”.
Mnogo izgubljen. U prostoru, vremenu, profesiji, u vrednostima.
Vest, pardon bljuvotina, napisana je naduvano ponosom jer su “novinari” skapirali da je ovo novinarstvo. Iz redova izbija neki čudan blam koji osetiš ako si zdrav, ako si budala onda ništa.
Ja bih volela da mi “novinarka” koja je zvonila na vrata (i turila svoju fotku) kaže šta je htela da pita Džejevu bivšu suprugu, da li ju je blam, gde se školovala, da li se školovala, da li je nekog nekad izgubila, kako joj je bilo dan posle toga, da li bi volela da ona u takvoj situaciji daje izjave onima koji zvone besramno na vrata.
I da mi kaže ključnu stvar: Šta bi tom izjavom, da ju je i dobila, promenila?
Ovo bi bilo čisto retoričko pitanje, jer jasno je da osim senzacije koja ovde obara rekorde, ne bi promenila bilo šta.
Ali, ko mari za to, jel tako?!
Živelo lešinarenje! Živeli klikovi! Živelo stvaranje pomija onima koji su na njih navučeni!
I uopšte me ne zanima odgovor “moramo da sačuvamo posao”.
Pa, sačuvaj ga dobrom pričom, razotkrij nekog dilera, nekog političara koji namešta tender, njemu pozvoni na vrata (dva puta), cunjaj oko njegove zgrade, ili sačekaj doktora koji radi u kovid bolnici pred vratima zgrade, reši neko siromaštvo, neki bušan krov, neko dete bespravno oduzeto od roditelja, piši o vrstama u izumiranju, zagađivanju reka, piši o bilo čemu, samo nemoj sebe da lažeš da imaš motiv za zvonjenje (dva puta) bivšeoj supruzi Džeja koji je juče preminuo.
Đak generacije, perjanica Dačića, zaposlena kod Marića, ne prestaje da šokira lapsusima
Bravo za tekst!
odličan ali nažalost beskoristan tekst.