trudnoca-abortus
Magazin Lifestyle

Nije važno da se dete samo rodi, nego šta posle toga?

Mnogobrojne kampanje protiv abortusa koje iskaču na svakom koraku, donose jednu globalnu poruku narodu, ali nije poenta samo u tome. Nije krajnji cilj istisnuti  živo biće iz posteljice, nego i pokazati mu ovaj svet po redu i prioritetima.

Šta o tome misli Jelena Pralica pročitajte u nastavku, a mi vam prenosimo njen tekst u celosti.

Stvarno ste, ne malo, već iritantno dosadni s kampanjama protiv abortusa. Populaciona politika je mnogo kompleksnija stvar od odluke jedne žene. Nije samo važno da se rodi, nije ako mu ne nudiš maltene ništa poslije toga.

I ako oni koji treba da odlučuju o tome šta kad dođe na ovaj svijet žive u okolnostima skoro pa neizvjesnijim od odluke roditi ga ili ne.

Stvarno je isprazna priča da je važna samo želja, da će ljubav pobijediti sve, da se sve može; nije to ni utopija, samo nije realno da nemaš skoro pa ništa i da očekuješ da neko od toga živi.

Populaciona politika se piše u klupama onih koji nas vode, ne prave nam oni djecu, al prave uslove u kojima ih rađamo.

Pravimo ih i mi i nekad, eto, vjerujemo da nisu baš najbolji da postanu stvarnost jednog djeteta.

A da, što se onda jebala.

Jebemo se jer nam je lijepo, ako još uvijek nekome nije jasno. Više se jebemo jer uživamo u tome, nego što tako planiramo da svaki put kad imamo odnos ostanemo trudne.

beba ruka

Nervira te ono “desi se”. A ne nervira kad se desi da ti uskrate sva prava i zgaze te kao opalu šljivu? I još ti nameću da se baviš spasom populacije, odbranom nacionalne časti, dok se te moralne gromade okolo jebataju kako njima odgovara, o tvom trošku. Ne nervira kad se desi da svešteno lice siluje dječaka ili godinama zlostavlja časne sestre? Pa desi se, jel?

E, pa dešava se to da nam ne trebaju tolike silne kampanje protiv abortusa, već da nam treba da s djecom otvoreno razgovaramo o seksu i svemu onom što može da im se desi, da se ne pravimo nemušti kad im treba objasniti da ih nije donijela roda, a onda se zatvorimo u spavaću, bolje reći primaću sobu i ne jebemo živu silu što nam djeca žive u ubjeđenju da smo ih našli u glavici kupusa. Jer, sramota je objasniti djetetu da ga nije rodila Tetka Koza već da je nastalo usljed onoga što smo radili kad smo mu pred nosom zalupili vrata dok nas je pitalo nešto tako bitno – ono, jebali smo se.

I dešava se to da reproduktivno zdravlje dođe kao dopunska nastava iz nacionalizma i ostalih stručnih predmeta, pa nam djeca sa 10 znaju da su veliki Srbi, al ne znaju ni kako su nastala ni kako mogu od njih nastati drugi. I ne znaju da abortus nije kontracepcija, jer to je sramotna riječ u našim kućama.

Ova “Ne daj me majko”, posljednja kampanja rasplinuta Hercegovinom, dolazi uz pojašnjenje iz uvoda. Od zabrinutih za majke kojima karijera nije majčinstvo. Prvo sam mislila da je najava povratničkog koncerta Mire Škorić.

Drago Mlado Sunce i ostali zabrinuti za spas našeg roda i duše, trebalo bi da znate da ne mogu sve žene biti majke, a da neke to i ne žele. A da neke, eto žele i da imaju drugačiju karijeru, ili nikakvu. I to nije vaša stvar, to nije čak ni pitanje populacione politike.

To je samo naša lična, intimna stvar, kakvo je i jebanje. Hoće li poslije biti kajanje, nikoga se ne tiče.

Kako smo od „ćorava, ćorava“ stigli do „ti ćeš meni da lomiš p.čku, dođi da te izlomim pred celim svetom“

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku