Magazin Vesti

„Ovo je moj pakao s ocem nasilnikom-rekli su nam „ovakvi slučajevi rešavaju se u ludnici, mrtvačnici ili sudnici“

nasilje-nad-zenama
Ubistvo devojčice od dve godine, koje je počinio njen otac posle čega se obesio, potreslo je Vršac, gde se zločin dogodio, Srbiju i svakog živog stvora koji je za njega čuo.

Svog slučaja i pakla porodičnog nasilja, koji srećom nije imao smrtni ishod kao ovaj u Vršcu, ali jeste okretanje glava institucija, prisetila se Ema Bednarz, koja je svoja bolna sećanja podelila na Fejsbuku.

– Moja majka je u procesu svog razvoda puno puta dobila slične poruke od mog oca. Da će nas, mene i moju sestru ubiti, da bi joj se osvetio. Sudbina ga je preduhitrila, moja sestra je poginula u svojoj 12. godini. Ja sam bežala od kuće nekoliko puta.

– Prvi put sa 10 godina. Državna bezbednost za koju je radio me je pronašla posle nedelju dana i vratila njemu. Nisi obraćali pažnju na vidne modrice, hematome i podlive po mom celom telu. Zaječarski centar za socijalni rad je slegnuo ramenima, rekao mojoj majci da se plaši mog oca i potpisao odluku da se vratim tamo.

– Poslednji put sam pobegla sa 15. Pretnjom direktorki zaječarske gimnazije nisam dobila kopiju svojih svedočanstava (i ona ga se plašila) i srednjoškolsko školovanje sam nastavila sa nekoliko godina zakašnjenja vanredno. Menjajući gradove u kojima sam živela i srednje škole u kojima sa davala ispite nekoliko puta. U međuvremenu, živela sam (pardon my french) u vukojebini iza Avale u nekoj vikendici tri godine krijući se od njega. Ratko Mladić scenario. Da me ne bi ubio ili poslao udbaše da me siluju redom nekoliko njih, kako je voleo da preti. Moj otac je živeo slobodno – napisala je Ema.

–  Jednom prilikom zaječarski patolog mi je ušivao glavu kod nas kući, po pozivu, tajno, nisam otišla u bolnicu, nisu mi snimili glavu, sutra sam otišla u školu. Deo kose bio je obrijan. Niko me ništa nije pitao. Niko nije ni morao. Svi su znali. Govorio mi je da mi to radi jer zna šta moju majku kurvu najviše boli, boli je da joj povredi dete, a ionako ću i ja jednog dana biti kurva pa i sama zaslužujem sve to – prisetila se ona.

Piše da su svu znali, od njegovih prijatelja advokata, lekara, kolega  iz službe, nastavnika, Centar za socijalni rad, pa čak i tadašnje Ministarstvo za rad i socijalnu politiku kome je njena mama pisala.

Odgovor nezvanični, telefonom (zvanični moja majka nikad nije dobila) bio je: „Nažalost ovakvi slučajevi rešavaju se u ludnici, mrtvačnici ili sudnici. Svakako za dete bude prekasno.

„Ja sam preživela, neke devojčice neće“

– Ja sam (ga) nekako preživela. Neke devojčice neće preživeti, zato se nadam da vas vidim 7. oktobra u 17h ispred Informera. Vreme je za bes! Vreme je da krenemo i nikad više ne stanemo, nikad više ne odustanemo od sebe!

Vreme je da ne živimo u strahu. Vreme je da od plata koje su redovno manje od muških ne plaćamo terapije zbog činjenice da je svaka četvrta devojčica u Srbiji doživela neku vrstu zlostavljanja. Devojčica!!! O ženama neću ni da pričam sada. Zajebite šta god da mislite da imate važnije u petak u 17h i budite tamo. Radi se i o vašim životima – dodala je.

100 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap