Izgleda da su među Novosađanima popularne aktivnosi koje podižu adrenalin. Park „Zemlja čuda“, jedan od najboljih u Novom Sadu, prepun je ljudi i oseća se miris kotlića. Stigli smo i mi, ekipa Luftike, tačnije naš fotoreporter Milenko i moja malenkost. Gledam sprave, vidim nasmejane ljude i decu i pomislim: „Ok, mogu ja to. Šta tu može biti teško, ako mogu majmuni, mogu i ja“.

Pre početka, instruktor Siniša stavlja mi, ili tačnije oblači, pojas sa karabinerima i kacigu za svaki slučaj. Znam da se većina pita šta su karabineri, polako, objasniću kada na njih dođe red. Kada sam bila pod punom ratnom opremom, instruktor Siniša kaže kako da kačimo karabinere. Krenuh ja u osvajanje Zemlje čuda. Stavih jednu nogicu na merdevine i tako sve dok nisam stigla do početka prve etape, i krenula sam da kačim karabinere za žice, jer oni vas zadržavaju u visećem položaju u slučaju da ste padu skloni. Uh, sve bi bilo super da se sajle po kojima se penjem ne mrdaju, ja sam mislila da je to statično i čvrsto. Mislim da sam se tada prvi put našla na visini većoj od 10 metara.

adrenalin-(24)

Krenula sam da hodam, kačim i otkačujem one karabinere, i mislim: „Sve i da imam super ravnotežu, kao što nemam, ova čuda će mi doći glave“. Ali povratka nema, u našoj maloj redakciji je pao dogovor da ja prođem sve prepreke i dokažem svoju hrabrost. Mrdam se ja, mrdaju se one sajle, ja se sva upregla, adrenalin me puca, ludilo, noge mi klecaju, pomislim: „Tijana, nisi ti spremna za ovo!“ Jedna ruka, druga ruka, noge prate ruke i prelazim, moj kolega fotograf me prati. Na kraju je stigao pre mene i to će mi sigurno do kraja života nabijati na nos.

Čekajte, nisam vam pomenula drugara kojeg sam upoznala tamo. Zove se Matija i ima samo 6 godina i prelazio je gornje prepreke, za odrasle. Ok, on je uveo novo pravilo, to više nisu etape samo za odrasle, već i za male hrabre čovečuljke. On mi je dosta pomogao.

adrenalin-(26)

Već druga etapa je bila teža, hodam po sajli, na svakih pola metra su stubovi koje moram da zaobiđem. Spuštam se, jedna noga, pa druga, uf, tu sam već bila u goloj vodi. Uspela sam i to, ali treća etapa, koja se zove „čekić“ ili „stolica“, zlo da gore ne može biti. Poenta je da sedneš na parče drveta i odgurneš se što jače možeš nogama da te prenese do sledeće etape. To sada znam, međutim, kada sam krenula, nisam se odgurnula već sam se rukama kretala po žici, vukla sam samu sebe. Na pola puta sam shvatila da nemam više snage i da me stolica stalno vraća na sredinu. Počnem da se premeštam, njišem, ne vredi, pomeriti se ne mogu. Moj kolega Milenko umire od smeha i fotka me, a ja se bukvalno borim za život. Osećaj je užasan, sami ste, visite, snage više nemate u rukama, pokušavate nešto a ni sami ne znate šta pokušavate. Odjednom dolazi instruktor, ja vidim svetlost na kraju tunela. Govori Milenku da me povuče i ja sam opet na nogama. Drugi put sam uradila kako je trebalo.

Tu nije kraj, onako izmučena, onemoćala i zadihana treba da krenem u pohod na neke štule koje se njišu, mislim tamo se sve njiše a ti budi dovoljno lud da se baciš u savladavanje. Siniša kaže obuhvatim jednu štulu desnom nogom. „Privuci je k sebi, prebaci težinu na desnu nogu, onda pusti žicu kojom se držiš levom rukom i tako par puta dok ne pređeš i tu etapu“, objašnjava on.

adrenalin-(14)

I sada dok pišem sam se zapetljala od pokušaja da vam objasnim moju zapetljanciju. Osećala sam se kao idiot, i Mateja me prešišao, pravi je mali zmaj. Odjednom sam se našla iznad krošnji stabla višnje, pomislih da će mi voćka umanjiti pad, ako padnem, a sigurno hoću. I pomislih ako padnem ubiće me mama, jer fleke od višanja se ne mogu skinuti!

Sledeća etapa je ljuljaška papagaja, bukvalno tako i izgleda i njiše se, već mi se u glavi zavrtelo o silnih ljuljanja, zavrtanja sajli i Bog zna čega. Kod tih ljuljaški poenta je da staneš na jednu, pa na drugu i tako četri, pet puta, dok ne završiš i tu etapu. E, tek sam tu zavrtala noge a bogme i ruke, dok pišem ovo, pitam se kako sam uspela da ne tresnem dole. Vodiću se onom parolom da Bog čuva budale. Onda sam letela poput Tarzana, ali je sa strane to sigurno izgledalo kao da sam Džejn.

Kroz sve te etape čovek nema ni jednu sekundu da misli, sve postaje nevidljivo oko njega, odjednom graja i žamor utihnu, a jedini prijatelji su tvoje misli i procene. Kod zadnje etape gde sam izigravala Džejn, Mateja mi dovikuje: „Ajde možeš ti to, ako sam mogao i ja, nije strašno“. Nasmejala sam se sama sebi, rekoh sebi: „Konju matori, mališa te prešišao“. I pustila sam se držeći se rukama za žicu. Do polovine sam letela, a od polovine hodala po žici. jer su mi ruke 25 minuta ranije izgubile snagu. Napokon siđoh na čvrsto tlo, ali tu nije kraj.

adr

Ugledala sam veštačku stenu za penjanje, i reših da se preostalim atomima snage popnem. Tu su 2 stene – lakša i teža, obe sam prešla za tili čas. Planinarenje mi svakako bolje leži nego vešanje i ljuljanje kao papagaj.

Kada sam popila vodu, došla k sebi, popričala sam sa mojim šestogodišnjim drugarom i pitala sam ga da li se uplašio tamo gore. Rekao mi je da nije jer nije gledao dole, želeo je da mama i tata budu ponosni na njega.

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here