Film

Najmučnije filmske scene zbog kojih je publika izlazila iz bioskopa

raw sirovo

Kada je prošle godine australijski film “Slavuj” (The Nightingale) prikazivan na festivalima, pre skoro svake projekcije publika je obaveštena da, ukoliko im bude potrebna psihološka pomoć tokom ili nakon projekcije, bioskop je obezbedio psihologe.

Brutalnost koja je prikazana u ovom filmu i način na koji se likovi sa njom nose naveli su brojnu publiku da zbog svog mira napusti bioskope. Psiholozi su bili prisutni i tokom snimanja, jer ni glumcima nije bilo lako da iznesu ovu radnju, piše Telegraf.

“Slavuj” nije jedino umetničko delo koji je izazvalo ovako burnu reakciju. Kvalitet mnogih ostvarenja pao je (samo nakratko) u drugi plan, zbog gledalaca koji su se onesvešćivali, napuštali projekcije, čak i povraćali gledajući prestupe likova.

Ovo su najpoznatiji slučajevi.

“Sirovo” (Raw, 2016)

Kada se mlada vegetarijanka Džuli prisilno podvrgne ponižavajućem kanibalskom ritualu, neutoljiva želja za sirovim mesom počinje da buja u njoj… Uz pomoć svoje sestre, ona otkriva tajnu koju je njena porodica dugo skrivala.

Tokom projekcije u Francuskoj bolničari iz Hitne pomoći morali su da intervenišu nekoliko puta, pošto je gledaocima pozlilo.

Oni koji su uspeli da “Sirovo” odgledaju kao ono što on jeste – umetničko delo, shvatili su da pred sobom imaju zaista jedinstveno ostvarenje. Pojedini kritičari su deibtantski film Džuli Dukurno opisali kao vrlo hrabru priču o odrastanju, “ispričanu ekspresivnim filmskim jezikom”.

“Sudar” (Crash, 1996)

Seksualni život u braku Džejmsa i Ketrin Balard sveo se na seriju prevara i afera, iza kojih je jedini motiv međusobna osveta. Jedne noći, Džejms će slučajno izazvati saobraćajnu nesreću u kojoj će poginuti muž doktorke Helen Remington, a ona i Džejms biti ozbiljno povređeni…

Kasnije Džejms saznaje da Helen seksualno uzbuđuje opasnost automobilskih nesreća, te počinje da ulazi u društvo ljudi koji dele istu opsesiju.

Film koji je režirao Dejvid Kronenberg deo publike nije podneo lako. Problematičan bio je tren kada Džejms i Ketrin imaju seks pored puta i automobila koji su namerno slupali.

Gledaoci su bioskope napuštali i u Kanu, i u SAD-u, čak i tražili da se film zabrani. Ipak, o njemu se i dalje govori, tako da je Kronenberg možda ipak bio na pravom putu…

“Psiho” (Psycho, 1960)

Prikaz nasilja u ovom remek-delu nije eksplicitan, ali je za gledaoce 1960-ih i to bilo mnogo. Neponovljivi talenat Alfreda Hičkoka da se igra neizvesnošću i nervima recepijenata mnogi nisu mogli da podnesu.

Protest je organizovan pre premijere filma, ali kada je ovaj čuveni psihološki triler konačno prikazan, jedan deo gledalaca bukvalno je trčao ka vratima bioskopske dvorane, drugi se onesvešćivao u sali, treći čak pozvao policiju.

Sve se to dešavalo prilikom samo jedne scene – pretpostavljate, one u tuš kabini.

“Ulični psi” (Reservoir Dogs, 1992)

Dve reči objašnjavaju sve – Kventin Tarantino. No, čak i publika koja voli način na koji je Tarantino suočava sa nasiljem i posle njegovih filmova oseća izvesnu katarzu, nije mogla da lako pređe preko scene u kojoj Blond seče uvo policajcu, i to iz muziku benda Stealers Wheels.

Tarantino je čak otišao na turneju sa ovim filmom i publiku koja je želela da napusti salu lično pratio do vrata. U masi uznemirenih gledalaca, legenda kaže, jednom je bio i režiser Ves Krejven, čovek koji nam je dao “Stravu u ulici brestova”, “Vrisak”, “Brda imaju oči”.

“Čovek – švajcarski nož” (Swiss Army Man, 2016)

Nakon avionske nesreće, Henk se našao na napuštenom ostrvu i na rubu je samoubistva. Sve se menja kada ugleda leš koje je more izbacilo na obalu i sa lešom sklapa nadrealno prijateljstvo. Uskoro otkriva da njegov novi prijatelj, kojeg je nazvao Mani, može govoriti i ima razne sposobnosti.

Nesvakidašnja radnja napunila je sale, ali je zato scena u kojoj Henk Menija koristi kao gliser ispraznila je nekoliko. Nevolja je u tome što se ta scena nalazi na samom početku filma, te mu mnogi tako nisu ni dali šansu.

“Paklena pomorandža” (A Clockwork Orange, 1971)

Ovaj klasik Stenlija Kjubrika danas se s pravom proučava na fakultetima. Film je doživeo momentalan uspeh i postao jedan od simbola pop-kulture, ali bilo je i onih koji nisu mogli da ga odgledaju do kraja

Kao naročito problematična istaknuta je scena u kojoj Aleks i njegova banda upadaju u kuću ostarelog pisca, prebijaju ga i siluju njegovu suprugu, dok pevuše i igraju uz pesmu “Singin’ In The Rain”.

U ovom trenutku filma čak je i Entoni Bardžis, pisac romana po kome je film nastao, napustio prikazivanje sa svojom suprugom.

“Veštica iz Blera” (The Blair Witch Project, 1999)

Nije strah ljude terao napolje dok su gledali ovaj poznati horor, već način na koji je snimljen. Grupa amatera jurila je sa kamerama po šumi, a kao rezultat toga tokom skoro celog filma slika igra pred očima.

Mnogi su se žalili kako su tokom “Veštice iz Blera” osećali vrtoglavicu i mučninu, a neki večeru nisu uspeli da zadrže u stomaku.

“Isterivanje đavola” (The Exorcist, 1973)

Da li je ovo najstrašniji horor film svih vremena? Neko će reći da, neko definitvno ne.

Ipak, jedno je sigurno. Bili hrišćani ili ne, gledaoci su povraćali, napuštali salu ili se suočavali sa ogromnim stresom i nemirom u trenutku kada 12-godišnja Regan zabada u sebe raspeće i izgovara rečenicu: “Pusti Isusa da te je*e”.

Nije više to bilo pitanje horora i straha. Neki su smatrali da je reč o neukusu, neki o uznemirujućoj degradaciji sakralnog, dok su treći isticali da je seksualizacija deteta uvek neprihvatljiva.

“Otpozadi” (Irréversible, 2002)

Eksperimentalna psihološka drama, u kome igraju bivši supružnici Monika Beluči i Vensan Kasel, smatra se jednim od najkontroverznijih filmova u 21. veka zbog scene silovanja koja traje skoro 10 minuta.

Mnoge žene, ali i pojedini muškarci nisu mogli da tih deset minuta izdrže. Oko 250 ljudi napustilo je salu tokom prikazivanja u Kanu, a nekoliko njih je zahtevalo i lekarsku pomoć. Vatrogasna ekipa nekoliko ljudi stavila je na kiseonik.

Osuda je stigla i sa još jedne strane – navodno je Aleks, koju igra Beluči, a koja je u filmu silovana i prebijena, na momente izgledala kao da u tome uživa. Sa druge strane, kritika ga je i hvalila, a film je osvojio nagradu za najbolji međunarodni na festivalu u Stokholmu.

“Audicija” (Audition, 1999)

Film japanskog reditelja Takašija Mikea prikazan je na festivalu u Vankuveru, a potom u Roterdamu nekoliko meseci kasnije, gde je osvojio nagrade, punio, ali i praznio bioskope. Pojedini gledaoci čak su režisera grdili dok su napuštali salu.

On se, u svom stilu, poigrao sa njima. Prvi deo filma pružio im je osećaj sigurnosti i predvidivosti. U drugom delu napetost raste, scene nasilja prisutne su kao u svakom hororu, da bi poslednja bila kap koja je prelila čašu. U njoj serijski ubica Asami čereči svog neprijatelja Aojama, govoreći tihim, slatkim glasom dok ga muči i ubija.

“Srpski film” (2010)

Retko koji film je izazvao toliko burne reakcije u domaćoj javnosti kao ovaj. Jedni su ga kritikovali zbog scena nasilja i prikazivanja nekih od najnižih pobuda koje u poremeđenom umu mogu da se jave. Dugi su ga kudili zbog samog naslova, treći jer su smatrali da priča nema nikakav smisao.

Film je istovremeno bio i veoma tražen, te su bioskopi uvodili dodatne projekcije, samo da bi jedan deo publike izašao pre kraja.

Horor toliko jeziv da je glavna glumica završila kod psihijatra (VIDEO)

Tamara Obradović

Tamara Obradović

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

73 Shares
Share via
Copy link