Magazin

Doktor Milutinac bio je kapiten fudbalera u Montevideu, a njegova smrt ostala je misterija

milutinac 2
Printscreen / YT

Ovo je priča o legendi Beograda, srpskog društva, fudbala na ovim prostorima i čoveku koji je glavom platio zbog svog rodoljublja. Po majci Mili on je unuk vojvode Radomira Putnika i sin je pukovnika Jovana, nosioca Karađorđeve zvezde i francuske legije časti. Bio je lekar, samohrani otac dve devojčice i kapiten fudbalske reprezentacije Jugoslavije u Montevideu 1930. godine.

Njegovo ime je Milutin Ivković, a čitav Beograd znao ga je po nadimku Milutinac. Kada je Nemačka okupirala Jugoslaviju, a po dokumentaciji koja je posle rata pronađena, Milutinac je bio na njihovom ‘crnom spisku’ jer je navodno sarađivao sa Narodnooslobodilačkim pokretom.

Njegova smrt nikada do kraja nije rasvetljena. Po zvaničnoj verziji streljan je u Jajincima 1943. godine, a po nezvaničnoj verziji stvari su se ipak malo drugačije odigrale. Ovoga puta o Milutincu prenosimo tekst koji je na Fejsbuku postavio Igor Čobanović.

O smrti velikog doktora Milutina Ivkovića – Milutinca, postoje dve verzije, zvanična i nezvanična i u obe možete da vidite kakva su govna i zlikovci su bili Nedićevci.

Doktor Milutinac je bio čuveni bek naše fudbalske reprezentacije, koja je na zablistala na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930. godine, bio je sjajan lekar, brižan otac i veliki rodoljub.

Zvanična verzija:

Još pre šestoaprilskog napada na Jugoslaviju, u sedištu Gestapoa (zvanična tajna policija nacističke Nemačke) u Berlinu sastavljena je, po abecednom redu, poternica. U njoj su navedena imena svih protiv kojih je trebalo preduzeti mere posle okupacije naše zemlje. Na 66. strani te poternice nalazilo se ime „doktora medicine Ivković Milutina”

Posle aprilskog rata 1941. godine, Ivković je prvi neposredni susret sa Nemcima imao početkom maja kada su ga pozvali u Krajskomandaturu. Tada su mu naredili da svoj stan u Rumunskoj 13 (danas Užička ulica) oslobodi za nemačke oružane snage.

Početkom maja 1943. godine Gestapo je u Beogradu ubrzano počeo da ostvaruje firerovu naredbu o „smirivanju pozadine”, odnosno pojačanom teroru prema stanovništvu.

Gestapovac, SS podoficir Fišer svojeručno je 7. maja 1943. godine potpisao „službenu belešku” u kojoj se, između ostalog, kaže:

– “…Premda se dr Ivkoviću trenutno ne može dokazati komunistička delatnost, ipak ga predlažem za sledeću egzekuciju kao taoca…”

Šef referata Gestapoa Karl Ditges dao je saglasnost i smrt je pošla u potragu za dr Milutinom Ivkovićem – Milutincem.

Nemci su 24. maja, oko 22 časa, došli u zgradu u Ulici kraljice Marije 25a, gde su stanovali Milutinovi roditelji. Njegova sestra Vukosava čula je kad su Nemci ušli i da nešto razgovaraju s nastojnicom, Čehinjom, i njenim sinom Pepekom, koji je radio u nemačkoj organizaciji TOT. Bila joj je sumnjiva ta noćna poseta, ali bez telefona u vreme policijskog časa nije mogla ništa da preduzme. Čim je svanulo otišla je kod stare nastojnice:

– Mamika, ko je to sinoć dolazio?

– Nemci su tražili vašeg brata. Pepek im je dao njegovu adresu.

Doktor Ivković je sa kćerkama stanovao u nedovršenoj vili u Rumunskoj 12, koju mu je ustupio vlasnik automobilskog preduzeća Ljubiša Perišić. Kada su Nemci, nešto pre 24 časa, zazvonili, njegova sestra Radmila bila je u trpezariji i uputila se da otvori kapiju. Milutin, koji je već bio legao – spavao je u istoj sobi s kćerkicama – takođe je čuo zvono. On i sestra sreli su se na vrhu stepeništa. Tada joj je rekao:

– Skloni se, šta ćeš ti s vojskom.

Na sebi je imao pantalone i gornji deo pidžame. Popeo se na sprat u pratnji dva Nemca. Niko ništa nije govorio. Nemci su mirno čekali da uzme džemper i obuje cipele. Napuštajući stan samo je rekao Radmili gde je ostavio novčanik. Govorio je tiho da ne bi probudio decu.

Spustili su se niz stepenice. Nemci su ga propustili da prvi izađe i – brava na vratima je škljocnula. Radmila je još samo čula šum motora. I sve se utišalo.

Slavnog fudbalera i velikog rodoljuba su nešto pre ponoći 24. maja 1943. i odveli u logor na Banjici. Po unapred izrečenoj presudi on je, sa još nekoliko talaca, već sledećeg jutra u šest sati prebačen na gubilište u Jajincima i streljan.

Zahvaljujući retkim svedocima i zaplenjenoj policijskoj dokumentaciji, kasnije su rekonstruisani ti poslednji trenuci u njegovom životu.

Prema logorskom „kućnom redu”, osuđene na streljanje su iz ćelije izvodili u hodnik. Tu su ih svlačili i žicom vezivali ruke unazad. Tako vezane i bose opet su po dva zatočenika vezivali za mišice. Tog jutra u logorskom hodniku bio je i upravnik Banjičkog logora, zloglasni Svetozar Vujković.

Po svedočenjima bivšeg logoraša Dragoslava Rakonjca i jednog pripadnika Nedićeve Srpske državne straže, Ivković se u hodniku snažno odupirao kada su pokušali da ga vežu. Videvši to, Vujković mu je doviknuo:

– I ti si dolijao, majku ti komunističku…

Osuđenik je zastao na trenutak, a onda naglo istrgao iz ruku stražara i jurnuo prema Vujkoviću. Kada je stigao do njega, pljunuo ga je u lice i iz sve snage bosom nogom udario u stomak…

Vujković se zaneo. Istog trenutka stražari su, kao besni psi, navalili na Milutinca i tukli ga do besvesti. Tako isprebijanog vezali su ga s jednim drugom omanjeg rasta i poveli prema izlazu. Napolju su ih strpali u „maricu” i odvezli u Jajince.

Surovom igrom sudbine život ovog izuzetnog čoveka završio je u Jajincima. Na istom tom mestu je kao dete, s dvojicom svoje braće, u jesen 1918. godine dočekao oslobodioce svog zavičajnog Beograda.

Plašeći se reagovanja beogradske javnosti, koja je volela i poštovala Milutinca, o njegovoj smrti prilično dugo se ćutalo.

Obaveštenje da je umro njegova porodica dobila je tek godinu dana kasnije od nemačkog Crvenog krsta. Ni danas se ne zna gde počivaju njegovi ostaci.

Nezvanična verzija:

U noći između 23. i 24. maja 1943. na kapiju kuće porodice Ivković u Rumunskoj ulici broj 12 zalupali su agenti Gestapoa i Specijalne policije Beograda. Dr Ivković je ustao i toplim roditeljskim rečima umirio ćerkice, koje je prenulo snažno lupanje. Već tri godine bio im je i otac i majka, koju su devojčice izgubile pred rat – tuberkuloza je u to vreme desetkovala broj stanovnika Beograda i cele Srbije.

Dvojica agenata policije u pratnji gestapovaca ušli su u predsoblje i oštro naredili da Milutinac preko pidžame ogrne kaput i pođe s njima. Doktor je ipak uspeo da obuče pantalone i džemper jer je noć bila sveža. Izlazeći iz kuće, agenti su dr Ivkoviću stavili lisice na ruke i ugurali ga u jedan od dva crna automobila parkirana ispred kapije. Kada je automobil krenuo, Ivković je pokušao da dobije objašnjenje zašto ga i kuda vode.

„Ćuti, šef će ti objasniti”, procedio je mršavi inspektor koji je sedeo do njega na zadnjem sedištu. Gestapovac na sedištu suvozača oštro je rekao da ne pričaju.

milutinac
Printscreen / YT

Brzo su pustim ulicama Beograda stigli sa Dedinja do zgrade istražnog zatvora Gestapoa u Zmaj Jovinoj ulici. Iz podruma zgrade čuli su se krici zatvorenika. Doktor je u pratnji agenata Specijalne policije liftom prebačen na četvrti sprat. Uveden je u prostoriju na čijim vratima su dežurala dvojica naoružanih agenata Gestapoa. Zavaljenog u stolici, prepoznao je šefa beogradske policije, zloglasnog Vujkovića.

Milutinac ga je pozdravio sa „dobro veče” jer ga je poznavao sa utakmica na kojima je ovaj bio u organizaciji obezbeđenja. „Nije dobro veče, doktore”, odgovorio je Vujković i ustao. „Znaš li da si na spisku talaca koji će u zatvoru zameniti ove što ujutro vozimo u Jajince?”

„Ne znam. Zašto?”, zbunjeno je upitao.

„Zato što si komunista i zato što podbunjuješ omladinu Beograda da se odupire vlastima, čak i ubistvima onih koji čuvaju poredak”, siktao je Vujković.

„Ne znam o čemu pričaš. Ja nisam komunista, već humanista, lekar, sportista… Koliko sam puta nosio dres sa državnim grbom”, pravdao se doktor.

milutinac 1
Printscreen / YT

„Koje države, propale države”, cerio se Vujković. „A što se tiče lečenja pacijenata, tu ćeš tek morati da pričaš. Ti si lečio malu Brankovićevu iz šećerane što smo je nedavno likvidirali. Pa onog njenog kolegu studenta matematike, kako se zvaše…”

„Lečim svakog bolesnog. Ona je imala problema s plućima, kao i njen kolega. Mene obavezuje Hipokratova zakletva. Nikoga ne pitam da li je član neke partije ili ide u crkvu”, objašnjavao je Milutinac.

„Ma nemoj! To i jeste tvoja najveća krivica! Svejedno ti je da li lečiš državne neprijatelje? Logično je da si i ti onda državni neprijatelj”, vikao je Vujković, a potom dobacio stražarima: „Pazite na njega” i izašao iz sobe.

Duže od sata trajala je tišina. Zatim je jedan od gestapovaca uključio radio. Začula se tiha vojna muzika. Milutinac je sve vreme stajao u mestu. U prostoriju je ponovo ušao Vujković u pratnji oficira Gestapoa. U ruci je držao časopis „Mladost”.

„Ti si urednik i osnivač ovog neprijateljskog lista”, rekao je i iz časopisa izvadio prazan list papira. „Pričaj ko su još saradnici komunističkih bandi, a družili su se s tobom. Neki su objavljivali pamflete u ovom đubretu.”

„Taj časopis propagira sport, zdravstvenu zaštitu, higijenu, zaštitu prirode…”, nije stigao da dovrši Milutinac jer ga je Vujković revolverom snažno udario u glavu. Krv se slivala niz lice zaprepašćenog doktora, ali se nije ni pomakao. Nekoliko trenutaka vladala je zagrobna tišina.

„Mora progovoriti o organizaciji u svom komšiluku, u celom Beogradu”, urlao je Vujković gledajući u inspektora koji je stajao kraj stola. Rukom je pozvao gestapovca, a onda je počelo brutalno udaranje. Kad se doktor našao na podu, nastavili su da ga šutiraju po celom telu. Tri puta je ista scena ponovljena između pitanja koja je Vujković postavljao Ivkoviću, a na koja je ovaj uporno ćutao.

Oficir Gestapoa je nešto šapnuo Vujkoviću. „Vodite ga na Banjicu”, prosiktao je, pa su Milutinca ponovo uspravili na noge. Bio je povijen od bolova i povreda nakon bezbrojnih udaraca. „Ha, ha… To je čuveni fudbaler”, cerio se Vujković unoseći mu se u lice. Verovatno je pomislio da ga se doktor plaši jer je zabacio glavu unazad. Usledio je poslednji Mulutinčev udarac glavom. Vujković se strovalio na pod… Dok su se agenti Gestapoa snašli, zloglasni šef Specijalne policije je, ležeći na podu, ispraznio skoro čitav šaržer iz svog revolvera u dr Ivkovića. U zgradi je nastala uzbuna. Telo Milutinca brzo je prebačeno u lift i spušteno u podrumsku ćeliju.

Ujutru 24. maja Beogradom se pronela vest o hapšenju dr Ivkovića. Građani su bili uvereni da ništa loše ne može da mu se desi, da će biti oslobođen. Nažalost, Milutinac se nekoliko sati ranije, od ruke izroda, već preselio u legendu. Sutradan se pročulo da je streljan u Jajincima s grupom talaca iz istražnog zatvora. Radilo se o dezinformaciji plasiranoj iz straha od odmazde nad zlikovcem Vujkovićem i njegovim saradnicima. Nažalost, i danas zvanična istoriografija beleži netačne podatke o ubistvu legendarnog fudbalera.

Beogradjani su ’78. gledali jednu od najneobičajnijih fudbalskih utakmica ikada

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

PARTNERI SAJTA


Share via
Copy link