Magazin

Pitali smo psihološkinju sve što ste u komentarima tražili od Milene Radulović

Slučaj glumice Milene Radulović (26) koja je prijavila za silovanje poznatog reditelja Miroslava Miku Aleksića čiju školu glume je pohađala od jedanaeste godine, šokirala je javnost. Prema njenom priznanju, pohađala je školu šest godina kada se dogodilo silovanje. Tada je imala 17 godina i silovanje se dogodilo više puta.

Milena je nakon devet godina skupila hrabrost i odlučila da prijavi ceo slučaj kako bi zaustavila sve ono što se možda još uvek dešava u školi glume poznatog reditelja Aleksića. Veći deo javnosti stao je uz Milenu i šalje joj poruke podrške, međutim ima i onih koji je beskrupulozno osuđuju komentarima “zašto nisi odmah prijavila?”, “pustila si da devet godina siluje druge devojčice!”, “ćutala si jer u suprotnom ne bi upisala FDU”.

Ovo je najbolji dokaz da je čin silovanja za naše društvo još uvek nepoznanica koja se često relativizuje, a žrtva osuđuje onom “sama si tražila”.

Upravo iz tog razloga, odlučili smo da razgovaramo sa Ivanom Perić, psihološkinjom i terapeutkinjom koja vodi SOS Ženski Centar u Novom Sadu. Ona nam je u razgovoru objasnila kroz šta prolazi žrtva silovanja, kakvo je njeno psihičko stanje, mehanizmi preživljavanja i zašto neke žrtve nikad ne otkriju da su bile silovane.

ivana-peric-psiholog
Ivana Perić / Privatna arhiva

Koliko smo kao društvo upoznati sa psihičkim stanjem kroz koje žrtva silovanja prolazi?

Kao psihološkinja i terapeutkinja rekla bih da nismo upoznati sa time kako se žrtva oseća posle preživljenog nasilja. Silovanje je jedan od najtežih oblika nasilja koje ostavlja ozbiljne posledice. Povremeno preporučim film “Trust” kao ilustraciju fenomena “frozen” koji se dešava tokom silovanja jer ovu fazu ljudi obično ne razumeju. Da bi preživeli to što nam se dešava u trenutku takvog nasilja mi se zaledimo, smrznemo bukvalno i dolazi do takozvanog cepanja tj disocijacije emocija.

Osobe koje prežive silovanje svedoče da su u tom trenutku bile otcepljene od sebe i svog tela. To se dešava da bi se distancirali od preintezivnih emocija koje nas preplave u tom momentu da bi mogli da preživimo. I to je obično faza koja se ne razume. Mi očekujemo da se žrtva brani. Takve predrasude su vodile i pogrešnim zakonskim praksama i regulativama kao što je traženje dokaza da se žrtva branila. Sve to potiče iz nerazumevanja onoga kroz šta žrtva prolazi.

Silovanje kao i drugi oblici nasilja jesu traumatski događaji. Događaji koji su van uobičajnog ljudskog iskustva koji su vrlo povređujući i koji urušavaju naš identitet i integritet. Razvijaju se traumatski simptomi i posledice na kojima je potrebno dugo raditi da bi se prevazišle. U traumatskim događajima posebno je specifično teško i  to što to čine osobe kojima verujemo. To je posebno oštećujuće i  povređujuće za žrtvu.

Osvrnuću se i na komentare koje smo, nažalost, mogli da pročitamo:

“Zašto si ćutala devet godina”. Možete li da objasnite šta se dešava sa žrtvom i kroz šta prolazi, kada devet godina nosi u sebi zaključanu istinu o onome što je doživela? Da li se dešava da neke žrtve nikad ne progovore o tome?

Vrlo često se dešava da žrtve nikada ne progovore. Nije slučajno što imamo puno kampanja koje su upravo usmerene na tome da razbijemo zidove tišine i zidove ćutanja. Silovanje je i dalje ogroman tabu u našem društvu. Žrtve se krive za to što im se dešava. I dalje se veruje da žene provociraju i izazivaju silovanje. A žrtvama se generalno ne veruje. Nažalost, češće se poveruje da je žrtva namerno prijavila da bi “nekome namerno napakostila”.

Ono što je činjenica da žene i devojčice vrlo često jesu žrtve seksualnog nasilja. Kao što bi mnoge feminiskinje rekle u mnogim društvima potkrepljuje se kultura silovanja. Silovanje i seksualno nasilje nad ženama se normalizuje. Kako onda da očekujemo da žrtve o tome progovore? Vrlo često smo svedoci/svedokinje loših praksi isitivanja kroz institicije koje treba da zaštite i podrže žrtve. Žrtve se često na taj način ponovo traumatizuju. Kako da očekujemo da se žrtve ohrabre da prijave ako direktno ili prećutno im kao društvo prenosimo poruku da su krive i da im se ne veruje?

Drugo, žrtve osećaju krivicu, stid, sramotu, prolaze kroz depresiju, negiranje sebe, mržnju ili gađanje prema sebi. Gube poverenje prema drugima jer ih povređuju upravo osobe kojima veruju (najmanje silovanja počine nepoznate osobe). To je takođe razlog zašto se žrtve ne obraćaju za podršku. Zato je neohodno da im verujemo i pružimo podršku.

Kada pogledamo kamapnju #metoo vidimo koliko žena je prošlo kroz iskustva seksualnog nasilja a nisu o tome godinama govorile. Ta kampanja je dosta uradila na razbijanju tabua i ohrabrila je žrtve da govore. Važno je da kao društvo prenesemo poruku da silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja nisu sramota i krivica žrtva već je odgovoran uvek samo onaj ko to čini.

“Odgovorna si, jer si devet godina pustila da siluje druge devojčice” (još jedan od komentara). Može li se odgovornost pripisati žrtvi silovanja koja nije prijavila silovanje, a postojala je osnovana sumnja da se ono još uvek dešava?

Ne može nikako. Kao što sam spomenula odgovornost je uvek na onome ko čini nasilje. Takođe, rekla sam takođe da društvo često nesvesno ili svesno potkrepljuje seksualno nasilje i normalizuje takvo ponašanje. Nažalost žrtve se često osećaju već same previše krive i to još dublje produbljuje psihičke posledice i još više zatvara žrtvu da se nekome obrati za podršku. Deca su nažalost često žrtve upravo jer se lako zloupotrebi odnos poverenja što imamo i u ovom slučaju. Takođe, od kada smo mali uče nas da odraslima verujemo, naročito ako su ti odrasli ugledni, imaju socijalnu poziciju i sl. Nasilje je uvek zloupotreba moći. Žrtve su te koje se dovode u poziciju submisivnosti, potčinjenosti, nemanja moći.

“Imala si 17 godina, nisi bila dete, zašto se nisi odbranila”. Zašto ljudi veruju da se čin silovanja može zaustaviti?

Zato što mislimo da se žrtva može suprostaviti. Nekada nije potrebna sila da se desi silovanje. To je takođe jedna od predrasuda. Mi ako nekome verujemo ne očekujemo da zloupotrebi to poverenje. Kao što sam naglasila najčešće silovanje čine poznate osobe sa kojima imamo određeni, neretko blizak odnos.

U tom odnosu žrtva će se dugo slabiti kroz sistem počinjavanja, manipulacije, kontrole. Seksualnom nasilju prethodi često psihološko i emocionalno nasilje. Svako nasilje slabi žrtvu, urušava njeno samopouzdanje, integritet, izoluje je i žrtve se povlače u sebe. Često su u situaciji naučene bespomoćnosti gde se osećaju da im niko ne može pomoći i da nema svrhe da se obrate za podršku jer počinilac nasilja iskrivljuje njihovu realnost- čini da žrtve budu previše zavisna od njega, ostvaruje moć i kontrolu nad njima i žrtve znaju da im od ponašanja prema počiniocu zavisi i sam život.

Nekada ono što nama sa strane izgleda kao “da se žrtva prepustila “ je zapravo čist mehanizam preživljavanja. Zato je još više važno da verujemo i pružimo podršku žrtvi kada se obrati za pomoć ili kada konačno odluči, kad god to bilo, da progovori  o nasilju.

“Zašto si se vraćala u školu glume i posle silovanja”. Možete li objasniti kako se oseća žrtva koja se vraća na mesto, kod čoveka koji ju je silovao?

To je vrlo traumatizujuće za svaku žrtvu koja nije integrisala svoje traumatsko iskustvo. Kada žrtve uspeju da prevladaju ono što su doživele mogu bez velikog emotivnog stresa da se vrate na to mesto jer su uspele da odvoje kognitivno od emotivnog, jer su uspele da zatvore to poglavlje svog života, da nastave dalje, da se okrenu sadašnjosti, da se na sećanje o tom događaju ne uznemire.

Ali potreban je sistematski terapijski rad i kasnije osnaživanje da bi žrtve integrisale to iskustvo i potrebno je vreme. Žrtvama treba dati porostora, ne forsirati oporavak, dati im vremena, da steknu poverenje i dati im prostora da ispričaju svoju priču ritmom i tempom koje mogu. Kada su u procesu oporavka od traume ne treba ih nikako terati da odlaze na to mesto.

Traumatski simptomi su takvi da se žrtve često osećaju kao da se to iskustvo ponovo dešava, često nisu ovde i sada, često su u grču i strahu i često se dešavaju dnevne ruminacije tj sećanja na događaj i fleš begovi. Trauma je razarajuća za psihičko funkcionisanje i ponovo je potrebno graditi integritet i samopouzdanje.

Koje se najčešće osude i predrasude na koje nailazi žrtva silovanja nakon što ga prijavi?

Osude su često odlika nerazumevanja seksualnog nasilja i onoga kroz šta žrtva prolazi. Najčešće ćemo čuti da se žrtvi ne veruje. Često slede pitanja “ šta si pre toga radila”, “ da li si izazivala”, “ kako si bila obučena”.. Zatim slede pitanja “kako se nisi sklonila, kako nisi videla “ i sl. Mi znamo za one ni malo smešne šale koje su deo opštih uverenja da kada žena kaže ne to u stvari znači da.

Nailazimo i na uverenja da žene to vole i to neretko nailazimo na uverenje da žene to vole, da to hoće i sl. Kada su mlade žrtve u pitanju pripisujemo im to da su “one koketirale, zavodile” pripisujemo im da su Lolite što je opet iskrivljena percepcija da su žene pa čak i mlade devojke i devojčice krive jer zavode muškarce. U slučaju naše glumice verujem da će naići na mnogo nepoverenja i osuda jer se ne razume koliko je žrtvi potrebno hrabrosti da progovori nakon poniženja i traume koje doživi ili još gore kontinuirano doživljava kao u njenom slučaju.

Verovatno će biti osuđivana da hoće da napokosti ili smesti uglednom čoveku da bi napravila sebi publicitet ili ostvarila neku korist. To sve govori u prilog tome da se žrtvama ne veruje. Nekada je mnogo teže kada su poznate ličnosti jer verujemo da “je to takav svet, željan tračeva, popularnosti “ i sl. Često otpisujemo ili ne želimo da vidimo ono što ne razumemo ali to ne znači da to ne postoji i da se ne dešava.

Koliku kazna u Srbiji je propisana za silovatelje?

Kazne za silovanje za moj ukus nisu dovoljno velike. Mislim da bi se poslala drugačija poruka društvu kada bi sistem kažnjavanja bio strožiji .Zaprećena kazna silovanja je od pet do petnaest godina a u slučaju smrti žrtve kazna je najmanje deset godina. Međutim, većina kazni izriče se na zakonskom minimumu. Napredak je u tome što je 2017. godine minimalna kazna sa tri podignuta na pet godina ali su kazne kao što sam naglasila i dalje niske za takvo delo naročito kada uzmemo u obzir veliki porcenat recidiviteta tj ponovnog činjenja istog dela.

Podsetimo, o višestrukom silovanju progovorila je hrabra glumica Milena Radulović.

Svoje traume iz Mikine škole podelila je i glumica Hana Selimović.

MUP je pozvao žrtve seksualnog predatora da se jave.

Evo kako je u odnosu s kolegama bio briljantan manipulator.

Mika Aleksić ovako govorio o klincima: Roditeljima kao da je najvažnije da se deca “ne potroše”

2.8K Shares
2.8K Shares
Share via
Copy link