Balkan Magazin

Bosanac proveo 8 godina u paklu tajlandskih zatvora, stravična iskustva pretočio u knjigu (FOTO)

Maksim tajlandski zatvor
Foto: INSTAGRAM / PRINTSCREEN / MAKSIMKLASANOVIC

Egzotični Tajland mnogi zamišljaju kao raj na zemlji, sa prelepim plažama, sjajnom hranom i bogatim noćnim životom koji nudi pregršt dobre zabave.

Isto je mislio i Maksim Klasanović, momak koji je odrastao u Nemačkoj, a zatim se preselio u ovu azijsku zemlju gde je započeo uspešnu karijeru u turizmu.

Radio je kao marketing menadžer u tri hotela u Puketu, sa tadašnjom partnerkom je zasnovao porodicu i dobio iz te veze ćerkicu, ali jedan događaj je bio prekretnica u njegovom životu.

Naime, život mu se okrenuo naglavačke 30. aprila 2011. godine, kad ga je policija uhapsila, sumnjajući da je deo narko bande.

Sticajem izuzetno nesrećnih okolnosti dobio je 13 godina robije, a jedino što je učinio je da je za prijatelje nabavio broj dilera.

Nakon više od 8 godina pakla oslobođen je zbog amnestije, iz zatvora je izašao kao potpuno nov čovek, a svoja strašna iskustva odlučio je da pretoči u knjigu.

Upali u zamku policijskog doušnika

Kobnog  30. aprila 2011. godine u Puketu, Maksimov život se promenio iz korena, kada je na insistiranje svog prijatelja Džona, otišao na jednu žurku i pristao da Džonu i jednom Amerikancu da broj dilera.

Kada je diler stigao, Maksim je krenuo sa Džonom i Amerikancem i ušao u automobil. Pre nego što je došlo do bilo kakve primopredaje, odjednom su ih opkolili naoružani muškarci.

Diler je iskočio iz kola i pobegao već spremnim motorom, dok je Maksim istrčao iz kola i počeo da beži, ali je ubrzo sa Džonom bio uhapšen.

– Kasnije smo saznali da mi nismo bili jedini koji smo uleteli u tu zamku, već da su i drugi momci koji su bili u zatvoru u Puketu, kroz tog istog Amerikanca bili uhvaćeni, jer mu je policija ponudila da radi za njih i da mami strance, kako bi smanjio svoju kaznu.

To smo mi mogli da vidimo i kad smo bili uhapšeni, jer njega nije bilo nigde. U stanici policije smo videli kako se on šeta napolju – počeo je Maksim svoju priču za Mondo.

Odbio ponudu da se izvuče kako ne bi druge uvalio u nevolju

U stanici, policajci su Maksimu ponudili dogovor, ali bilo je to nešto na šta nije mogao da pristane…

– Ja sam bio taj koji je napravio najmanji prekršaj i mislili su da sam spreman na sve da bih sebe izvukao. Međutim, ja jesam imao poznanstvo (sa dilerom), ali mi nije palo na pamet da nekoga drugog dovedem u takvu nevolju.

Osećao sam se samo i prevareno i kako onda ja da prevarim nekog drugog. Zato sam policiji na tu ponudu rekao da ja ne znam nikoga i da nemam nikakve brojeve – kaže on.

Advokat prevarant mu zapečatio sudbinu

Kako bi se što brže izvukao iz nepovoljne situacije, Maksimu porodica pronalazi advokata preko spiska iz ambasade, ni ne sluteći da prevarama nije kraj…

– Advokat je izmislio priču da je njemu policija rekla da ja treba da promenim svoju izjavu – da slažem da ne poznajem Džona i ostale, ali kada sam to onda uradio, policajci su me onda začuđeno gledali. Tad sam već znao da nešto ide pogrešno. I kada je policija došla da izjavi da sam ja lagao pred sudom, tada sam znao da me je prevario i ja sam dobio 13 godina. Nisu ni spomenuli da je moj krivični deo bio to što sam ja dao broj telefona drugu, a on je dao tom Amerikancu i njih dvojica su onda zvala dilera.

Na sudu su izjavili sa da sam lagao pred sudom i da ja poznajem Džona koji je moj prijatelj, i da oni imaju informaciju da mi sarađujemo kao banda. Oni su to dodali jer su bili ljuti što sam ja promenio izjavu. Pre toga su uvek bili na mojoj strani i govorili mi da kažem istinu, i da ću onda ići kući, da je moj prekršaj najmanji. Uglavnom, dobio sam toliko godina jer su me okarakterisali kao člana bande“, otkriva Maksim za Mondo.

Ostao nem na presudu

Advokat ga je posle dve nedelje posetio u zatvoru i obećao mu da će sav novac (52.000 evra) vratiti, da bi na kraju njegovoj majci vratio samo 3.000 evra uz reči da „treba da bude srećna što je i to dobila, jer je on trebalo da bude osuđen na doživotnu kaznu“.

Takođe je posle saznao da mu je ukrao i „roleks“ sat koji mi je policija oduzela pri hapšenju. On je navodno sat vratio njegovoj majci, ali kada je kasnije izašao, video je da je u pitanju kopija, a ne „roleks“.

U trenutku kada je čuo da će na Tajlandu robijati tolike godine, Maksim kaže da ništa nije osetio.

– Praznina. Nije bila mogućnost nijedan osećaj da osetim. Jednostavno sam seo i sledeća dva sata sam bio u nekoj praznini. Nisam plakao, bio tužan ili ljut, ništa od toga. To je neka vrsta praznine koju je teško opisati. Nema emocije. Možda je neka vrsta i šoka, ne znam – kaže on.

Prvi utisci iz zatvora bili su šok i neverica

– Kad nemaš nekog iskustva o zatvorima, očekuješ samo ono što poznaješ kroz film ili knjige. Kada sam došao do ćelije, bilo je 180 ljudi u ćeliji u tom trenutku. Sve sam očekivao samo nisam to – da ne mogu da nađem mesto da spustim nogu da bih došao do tog mesta kod toaleta gde su stranci.

Jedan Tajlanđanin mi je rekao da idem ka njima, jer sam jedan od njih. Dođeš tamo i u šoku si. Sediš i gledaš u njih. Svi te odmah pitaju ko si, odakle si, zbog čega si tu. Na Tajlandu, 12 grama droge je veliki prekršaj – priča Maksim o svojim prvim danima u zatvoru u Puketu gde je proveo godinu dana i sedam meseci.

Nakon toga je prebačen u Bombat Piset Klangu, najteži zatvor u Bangkoku, gde je proveo još šest i po godina do pomilovanja za koje u početku nije ni sanjao da će biti moguće.

Događaji koje je beležio u dnevniku poslužili kao inspiracija za knjigu

– Sve je kao film. Gledaš i razmišljaš, gde se ovde sedi, gde ćemo da spavamo, ko je ovaj narod. Svi te gledaju raznim očima, u tom trenutku kao da vidiš 1.000 različitih emocija koje padaju na tebe i ne znaš šta da misliš. Osećaš taj miris iz toaleta, a iznad nas stranaca su smestili neko zvono koje se udara na svakih 15 minuta kao znak čuvarima koji su napolju da je sve u redu. To zvono ide celu noć i ceo dan, nikada ne prestaje.

Treba ti dve, tri nedelje dok uspeš da spavaš sa tim, da živiš sa tim, svetla su upaljena stalno… Od tada počinje život u zatvoru. Od dana do dana učiš više, kada otvore ćeliju, trčiš na pranje, pa na jelo. U početku si niko i ništa, tako ćeš i da dobiješ – koliko vode ostane za pranje, šta ostane od jela, ako uopšte i možeš da jedeš tu hranu. Sve je doživljaj. Nemaš vremena da dođeš k sebi, da staneš i zastaneš da razmisliš o svemu. Prve dve, tri nedelje si samo u nekom stanju, čudiš se stalno – otkriva on.

Maksim je onda počeo da piše. Imao je dnevnik, tačnije papiriće koje je skupljao, i na kojima je svako veče pred spavanje beležio događaje za koje kaže da je smatrao da ih „ne sme zaboraviti“.

Tako je i nastala njegova knjiga koju je objavio po izlasku pod nazivom „Bio sam u paklu i pronašao raj u sebi“, a koja se može naći u knjižarama.

Jasna hijerarhija i brutalno iživljavanje čuvara

– Tajlanđani su u suštini miran, dobar narod – mi smo bili loši. Nas 50 stranaca, bili smo glasni, uvek imamo nešto da kažemo. Oni znaju svoju zemlju i u kakvoj su situaciji, pa su mirniji. Nas su pustili na miru. Mi smo imali svaki dan neki problem među sobom, neko se svaki dan tukao.

Ljudi su gubili živce – neki su poput mene imali ženu i decu napolju, drugi su shvatili da neće nikada izaći, ali 90 odsto je njih je bilo prevareno od strane advokata. Neki su izgubili i više para nego što sam ja. Prvi u hijerarhiji su naravno Tajlanđani. Oni su najvažniji u njihovoj zemlji – kako van zatvora, tako i u njemu. Na drugom mestu su svi drugi Azijati, mi belci smo na trećem mestu, a na četvrtom mestu su crnci – ističe Maksim

On otkriva kako su čuvari mogli da budu brutalni – ali samo prema svom narodu.

– Imali smo mnogo tih čuvara koji su tu kao psihopate. Nas nisu toliko dirali, jer su se možda plašili od ambasada, ali njihov narod, ko se nije pridržavao tih zakon unutar zatvora, njih su tukli mnogo. Video sam neke stvari koje nisam mogao da shvatim da čovem može to čoveku da uradi. Bilo šta da urade, mali prekršaj, da je ukrao malo od jela ili nekome lupio šamar, mnogo su to kažnjavali.

Bilo je i onih koji su samo hteli da pokažu da su oni tu moć, pa trojica, četvorica čuvara opkoli jednog zatvorenika i udaraju ga da svi gledaju. Nas je bilo 2.000 ljudi u zatvoru u Puketu, pa nas oni odvedu na fudbalsko igralište gde udaraju dvojicu zatvorenika i nas puste da svi gledamo. Bilo ih je svakakvih, a malo je bilo onih koji mogu ili žele da nam pomognu – kaže on.

Česte tuče među zatvorenicima

Kako Maksim priča, tuče su bila česta pojava među zatvorenicima, i on nije bio izuzetak…

– Moja prva tuča je bila sa nekim Amerikancem koji je ležao pored mene, bio je profesionalni američki marinac i on je jednu devojku nožem isekao na komade i bacio je u delovima u torbi. Ali su ga našli jer je u toj torbi bio i njegov broj telefona. On je dobio deset godina, jer je u odbrani rekao da nije bila njegova krivica i da je ona htela njega da ubije, pa da se on samo branio.

Rekao sam mu da mu ništa ne verujem, zbog čega me je napao. Potukli smo se i ja sam tu tuču izgubio. U zatvor sam ušao sa 70 kilograma, a izašao sa 95 kilograma. Nisam znao da se tučem u početku – priča on za Mondo, pa otkriva situaciju kada mu je „pao mrak na oči“:

– Kasnije sam se potukao sa jednim crncem koji uzeo stvari od nekog dede na kojeg sam ja bio pazio. Meni je to bilo toliko krivo da sam ga napao. Ali, već tada sam bio u treningu, bio sam jak.

Taj dan, ne znam šta mi je bilo, da sam ja toliko bio poludeo na tog dečka što je uzeo i bacio stvari tog dede i stavio svoje. Krenuo sam na njega i udarao ga, dok me nisu skinuli sa njega. U Puketu sam se tukao sa jednim Irancem jer nije hteo da leži kako sam mu rekao. Potukao sam se i sa jednim iz Tunisa. Svima nam se to dešavalo – kaže on.

Ćerka, majka, prijatelji i mačke mu pomogli da sačuva zdrav razum

Maksim je otkrio da je stekao i prijatelje tokom godina provedenih u zatvoru. I dan-danas se dopisuje sa mnogima, a sa nekima sa kojima je bio u mogućnostu se i video.

– Svi oni su bili potrebni da mi tu uspemo. Onaj ko je dopustio da živi u samoći, on i nije uspeo da izađe iz tog ztavora kako treba. Tu ne treba da budeš dugo da bi se tvoj duh pokvario. Ljudi su nakon godinu dana već izašli nenormalni na neki način. Moja najveća snaga je naravno bila moja ćerka i majka.

Na njih sam stalno mislio i molio se Bogu za njih svaki dan. To mi je bilo važno, i nada da ću ih opet videti. To mi je dalo snagu, bilo je trenutaka i gde sam mislio da neću uspeti tih 13 godina. Čak i Tajlanđani bi mi govorili kada neko umre u ćeliji: Stranac, ti 13 godina nećeš preživeti. Oni se smeju na to i smešno im je – priseća se on.

Maksim je ispričao kako su mu zdrav razum sačuvale i mačke koje je hranio i brinuo o njima u zatvoru u Bangkoku, ali i pozitivna životna percepija – hvatanje za sve što može da pomogne da se prežive godina u zatočeništvu.

Zatvorka rutina i pravila

Dani su zatvoru su imali određenu rutinu i pravila, priča Maksim, a tačno se znalo kada se šta radi…

– Od devet sati uveče se gasi televizor na kojem je 90 odsto uvek muzika, a 10 odsto te njihove neke serije koje nas strance ne zanimaju. Naučio sam da pevam pesme kada sam naučio jezik, neke sam i zavoleo. Niko te ne tera da spavaš, ali moraš da budeš tih. Ustajemo ujutru u 7 sati kada se ćelija otvara i svi izlazimo.

Kupamo se, doručkujemo, a onda se svi zatvorenici prebrojavaju, pa posle radiš šta želiš u toj jednoj prostoriji koja je napolju. Ja sam to koristio, tih 6, 7 sati napolju da treniram, malo pričam sa nekim… U ćeliju nas vraćaju oko 3 sata, zaključaju nas i to je to – kaže on.

Maksim je na Puketu imao pravo na posetu tri puta nedeljno, ali samo 5 do 10 minuta preko stakla, a u Bangkoku je isto bila tri puta nedeljno, ali između 15 i 20 minuta. Sme da dođe ko god želi, a kako kaže, dosta ga je u početku posećivalo bivših zatvorenika kojima je pomagao pri dolasku u zatvor.

Najviše se radovao posetama tadašnje partnerke i ćerke, ali se to sve proredilo kada je prešao u zatvor u Bangkoku. Majka ga je tamo posećivala jednom godišnje, ali je utehu nalazio u razgovorima sa prijateljicom iz Bangkoka za koju kaže da mu je bila „kao druga majka“, i koja ga je posećivala jednom u dve nedelje.

Čovek ni u jednom trenutku nema mira

– Najteže je to što ti je oduzeta sloboda. To zna samo onaj koji je doživeo šta znači kada nemaš slobodu. To je nešto neopisivo. Neko drugi to može da razume, ali ne i da oseća. Toliko je specifično i to je najteže da čovek prihvati da više nema pravo o svom životu. Sada si tu, zatvoren i ne zna se kada će doći taj dan kada ćeš izaći.

Bilo je vrlo teško da čovek ne može da spava kad hoće, da se odmori, da isključiš sav taj zvuk koji je oko tebe. Zamisli da nemaš nijedan trenutak da sedneš sam negde ili da se odmoriš, toga nije bilo. U ćeliji na Puketu i do 300 ljudi u jednoj ćeliji, onda u Bangkoku do 70 ljudi u 60 kvadrata, to je uvek glasno, neko uvek priča. Neki pričaju glasno, pa pevaju, ima tu svašta, ali nema mira – priča Maksim za Mondo i dodaje:

– Mir daje čoveku neku snagu i čistoću, unutrašnju organizaciju, ali kada to nemaš, onda je mnogo važno da počneš da radiš, da nađeš neke stvari koje ti vraćaju taj mir. To je onda taj unutrašnji rad koji samo on može da ti pomogne. Mnogi ljudi samo čeka da se nešto promeni, a to učini sve još težim – kaže on.

Duhovni mir pronašao u treninzima i čitanju knjiga

Maksim je našao „beg“ u treninzima, ali i nečemu što pre u životu nije praktikovao – čitanju knjiga.

– Brzo sam shvatio da moram nešto da promenim i počeo sam da treniram. To mi je bila prva mogućnost da isključim sve oko sebe i da se samo fokusiram na vežbu. Druga stvar je bila čitanje knjiga koja nikada pre toga nisam čitao napolju.

U životu sam pročitao ukupno bio pet knjiga i znam i koje su to knjige, a tad kad sam ušao u zatvor, knjiga je bila mnogo. Na Puketu u tih godinu i sedam meseci pročitao sam više od 100 knjiga, a neke sam čitao i dva puta. To je bio moj izlazak iz zatvora, izlazak u svet, knjige su me vodile napolje – kaže Maksim.

Neminovno je da neke stvari čoveku nedostaju u ograničenim zatvorskim uslovima, ali kako Maksim otkriva, vremenom sve nestaje…

– Kada tek dođeš u zatvor, sve ti nedostaje. Tamo su se ljudi šalili šta bi sve uradili za jedno pivo, pa neki Šveđanin kaže da bi sebi mali prst odmah odsekao da može da popije jedno.

Ali, kroz godine, sve je manje toga i ostaje ono što ti najviše znači, dete, porodica. Sve drugo polako nestaje, shvatiš da to nije ništa što će ti pomoći u životu – da popiješ jedno pivo ili pojedeš ćevape – ističe on.

Momenti koji ostaju urezani u mozak zauvek

Kada pogleda unazad na godine provedene iza rešetaka u stranoj zemlji, neke situacije su mu posebno ostavile trag.

– Ostaće mi urezano kada mi ćerka dolazi prvi put i gleda me kroz to staklo, prvi put majka kada mi je došla, kad su me razdvojili jednom posle suda – kada me je čuvar razdvojio od ćerke, ona plače, a mene su na pod bacili. To ostaje. Bilo je svačega.

Čovek koji je pokušao samoubistvo i ja sam pokušao da ga reanimiram. Bio je dobar drug moj i malo sam uspeo da ga vratim, ali mi je onda na rukama umro. Jedan dečko koji mi je umro u krilu, ležao je na meni i ja sam ga držao, i bukvalno gledao zadnji dah kako uzima – seća se Maksim, ali ističe da veruje da se sve dešavalo sa razlogom:

– To su neke stvari koje će sigurno ceo život da ostanu. Ne kažem da su to događaji koji me noću proganjaju i zbog kojih patim, živim jedan život u u kojem verujem da sve što mi se desilo je na kraju za moju korist.

Da je to nešto što je mojoj duši bilo potrebno da bi došla k sebi. Osećam da sam sa sobom i da sam našao sebe, i da je to moralo da bude da bih došao do toga. Zato, hvala Bogu, sve je dobro – kaže on.

Krvave rane na korak do slobode

Neočekivano, i s velikom radošću, Maksim 2019. godine, nakon skoro devet godina robije u surovim uslovima, dobija vest da je pomilovan!

U to vreme je preminuo tajlandski kralj, pa su bila dva pomilovanja – jedno za kraljevu smrt, a drugo za krunisanje novog vladara, njegovog sina.

Maksim je bio na listi, ali njegovim mukama još uvek nije bio kraj i kako kaže, tek je tad shvatio kako izgleda pakao.

– Bio sam posle pomilovanja deset dana u jednom zatvoru za proterivanje koji je bio najveći pakao od zatvora. Ništa naspram onoga što sam proživeo, tad sam spoznao još veći šok. Ljudi tamo bukvalno umiru, samo stranci su tu živeli i tu nema izlaska iz ćelije. Tu ležiš unutra dok neko ne dođe po tebe, plati ti kartu, dok ne naprave papire… Dva Nemca koja su tu bila pre mene su umrla zbog bolesti kože. Tu ne može niko da ti pomogne kada uđeš.

Oko 130 nas je bilo, a prva dva dana sam stajao ili sedeo, nije bilo spavanja koliko je puno bilo. Ljudi su hodali kao zombiji, koža se raspadala kod svakoga. Posle trećeg dana celo telo mi je bilo u bubuljicama, strašno je vruće i samo se znojiš. Svakome je bilo tako, samo što onima koji su tu duže, te bubuljice su počele da krvare – to izgleda kao u nekom zombi filmu. Video sam čoveka bez majice koji je stao pored mene, a leđa mu cela krvava od rana. Nisam mogao da verujem šta se ovde dešava. Jedan čovek je u tom paklu sedeo 14 godina, jer u Kini čeka smrtnu kaznu i on ne može da se vrati, ali mu ne daju ni da se vrati u državni zatvor na Tajlandu – priča on.

Šok pri povratku na slobodu

Nakon deset dana pakla u „zombi zatvoru“, Maksim konačno izlazi na slobodu i odlazi u Nemačku kod majke, ali ga je tek čekao proces adaptacije na spoljni svet koji se mnogo promenio u odnosu na period dok je on bio iza rešetaka na Tajlandu.

Jedna od prvih stvari koja ga je šokirala je što je primetio da svi ljudi gledaju u mobilne telefone, što dok je on bio na slobodi, pre odlaska u zatvor 2011. godine, nije uzelo maha kao danas razvojem novih tehnologija.

Bilo mu je teško i da se navikne na spavanje na krevetu nakon osam godina spavanja na podu, a našao se u čudu pred voćem u supermarketu koje nije video otkako je uhapšen.

– Kada sam izašao iz zatvora, pitali su me šta je bilo prvo što sam hteo da jedem. Nisam ni mislio na hranu, bilo mi je svejedno. Jeste, kada sam ušao prvi put u radnju i video tamo gde se voće prodaje, stao sam i nisam znao odakle da krenem.

Samo sam razgledao i mislim se, kako je ovo dobro, pogledaj šta sve ima. Ne pamtim kada sam video narandžu, luk ili paradajz. Na kraju, za tih osam godina, čovek se navikne da živi uz minimalno – kaže Maksim.

Nakon pomilovanja 2019. godine, Maksim je ponovo slobodan čovek, ali kako nam je otkrio, ćerku još nije video.

– Dok sam bio u zatvoru, oni su se preselili u Australiju. Njena majka se udala za Australijanca i oni su otišli da žive tamo. U kontaktu smo, evo baš sam jutros pričao sa ćerkom – kaže on.

Konačno uspeo da pronađe sreću

Maksim se danas posvetio dobrom životu i pomaganjem drugima da nađu unutrašnji mir i sreću koju je on počeo da spoznaje još dok je bio u zatvoru.

– Postoji nauka o tome da sve može da se preokrene u životu u naše dobro – ako ti to želiš. Postoje vrste treninga koje u tome mogu da ti pomognu – da naučiš da je u životu sve za našu korist. Život nije loš, ljudi su loši koji ne znaju gde i kuda, pa prave razne gluposti da bi našli sebe. Onda oni to traže napolju, daju veliki novac…

U suštini je sreća koju svi mi tražimo, put koji je nama urođen da njime idemo – da nađemo sreću. Samo što 99 odsto naroda živi u ubeđenju da sreća može da se kupi. Da je sreća kada napravi svoju kuću, kada kupi sebi bolji auto, kad obezbedi decu – e onda ću da uspem. Ali, u suštini, sreća se drugačije nalazi i to sam ja naučio, i to je nešto što želim da prenesem – otkriva on za Mondo i objašnjava:

– To su duhovni radovi, vrsta meditacija, disanja, rastezanja, koje uvek omoguće tu unutrašnju priču, te misli koje nemaju prekida, da zastanu malo, da miruju, da mir počne vlada u tvom životu. E, kada mir počne da vlada u životu, onda i sreća počinje da se diže i izlazi. A, kroz tu sreću – sve se menja i ta promena onda utiče na sve – završava on svoju priču.

Maksim drži treninge o kojima je govorio na svom Jutjubu i kako je najavio, počeće predavanja i na srpskom jeziku.

Izvor: Mondo

Proveo je nevin u zatvoru 40 godina, oslobođen pre nekoliko dana (VIDEO)

Luftika #

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

54 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap