Magazin

Dok Cetinje strepi od krvne osvete, svi pamte najpoznatijieg crnogorskog osvetnika

Nikola-Kaludjerovic
FOTO IZVOR: YOUTUBE PRINTSCREEN

Cetinjski masakr broji ukupno 11 žrtava, a iako završen likvidacijom počinioca Vuka Borilovića on bi zbog tradicionalnih običaja Crnogoraca mogao imati svoj krvavi nastavak.

Naime, krvna osveta jedan je od najpoznatijih običaja među Crnogorcima, a reč je o osveti u kojoj se ubijaju punoletni muški naslednici, dok se maloletna muška deca i ćerke izuzimaju iz „običaja“.

Iako se mnogi nadaju da je ovakva tradicija i odbrana časti iskorenjena iz crnogorskog društva, skoriji primeri u prošlosti navode na ozbiljnu zabrinutost da se može nastaviti sa prolivanjem krvi zbog toga što je masovni ubica Vuk Borilović u svom pohodu po Cetinju hladnokrvno ubio dva maloletna sina i suprugu Milošu Martinoviću, a čoveku za kojeg se veruje da ga je zaustavio smrtonosnim hicima Nenadu Kaluđeroviću ubio je kuma, preneli su mediji.

Ovo je samo deo žrtava, te su i iz crnogorske policije potvrdili da postoji bojazan od svojevrsne osvete zamolivši građane i porodice žrtava da se ne diže velika panika.

Svima na Cetinju, ali i širom bivše Jugoslavije je i dalje u svežem sećanju slučaj Nikole Kaluđerovića koji je u kafanskoj tuči izgubio sina 1987. godine, da bi ga 1989. osvetio ubistvom brata ubice i jednog nedužnog momka koji je bio sa njim u društvu.

Suđenje najpoznatijem crnogorskom osvetniku prenosilo se širom nekadašnje države. Nikola je zbog zločina iz osvete osuđen na 20 godina zatvora, a odležao je devet tokom kojih je delio ćeliju i sa poznatim glumcem Žarkom Lauševićem za kojeg je takođe postojala opasnost da bi mogao biti ubijen iz krvne osvete.

“Što se mene tiče ne bih nikada mogao proć’ i prošetat’ tom tu ulicom, poć’ do sinovog groba, da ga nijesam osvetio. Ja sam bio potcijenjen čovjek, čovječe”, govorio je u ispovesti za Nedeljnik.

“Nije sredina toliko uticala na mene da se osvetim, koliko sam ja zamišljao da ona utiče. Ja sam razmišljao što narod misli. Što oni očekuju od mene”, govorio je Nikola pre nego je počeo da objašnjava kako je osvetio sina:

“Čekao sam ga svuđe. Ma svuđe, čovječe. Lutam, tragam, neko mi dojavi… Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu. Jednom je bio sa đevojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me. Pratio sam krvnika i do Splita. Svuda, svuda. Na kraju, desi se da mlađeg brata ubice, Rajka Grdinića, koji je takođe učestvovao u obračunu u kojem mi je ubijen sin, nađem jedne večeri kod Svetog Stefana, kod kafića ‘Orion’. Dan je 21. januar 1989. godine. Sa nekim je u društvu. Prilaze kolima.

Viknem mu: ‘Ladni, Ladni’… tako su ga zvali. U tom trenutku on je potrčao prema prednjem dijelu kola. Opalio sam iz puške i tada najvjerovatnije ranio nedužnog mladića, Šofranca, koji je bio sa Grdinićem. Prišao sam još korak, dva i krenuo ponovo da opalim, ali mi se puška zaglavila. Vratio sam se nekoliko koraka nazad, spuštio pušku na zemlju kako bih iščupao čauru. Grdinić se hitro digao i potrčao na mene. Brzo sam uhvatio pušku u širem prostoru, dok ju je on ščepao u užem.

Vukli smo se za nju. Kada smo bili licem u lice, viknuo je – pizdo, gotov si. Nijesam žalio svoj život. Vidio sam čistu smrt pred očima, ipak je to bio mladić u snazi od dvadesetpet godina. On je napravio pet-šest dosta jakih trzaja. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli, hiljade slika. Iznenada sam napravio nagli i jak trzaj nazad-naprijed i puškom ga udario u grudi. Pao je na koljena. Napravio sam još jedan trzaj, otrgnuo pušku i udario ga njom. Jedna ruka mu je bila na asfaltu, drugom se držao za moje pantalone. Potrčao sam pet-šest koraka nazad. Osjećao sam se sigurnije. On se, zatim, podigao i krenuo prema meni. Tada sam opalio. Tada sam ga ubio”, završava priču Kaluđerović, koji je osuđen i za smrt drugog momka, kojeg je to veče ranio, a koji je umro u bolnici mesec kasnije.

Nikola se zamislio, kaže: “Žalije mi je što ubih tog Šofranca, nevinog, no išta na svijet.”

“Što drugo da ti pričam, meni je rođeni brat ubijen u osveti, nedaleko odavde. Ubio je momka na Cetinju, bio je u zatvoru, odležao, i poslije 25 godine ga ubiju. Mene su pri puštanju iz zatvora, plašeći se osvete za bratom, pitali – smijemo li te puštit Nikola. Smijete, rekao sam. Na bratovoj sahrani sam održao govor i poručio Popoviću, ubici svog brata – to što si napravio, na to si imao pravo. Taj dug nikad ne zastarijeva.

Slobodno se sudite, nećemo vas teretiti, niti sudski goniti, tako sam im rekao”, ispričao je Nikola, dok je supruga Anđa dobacivala iz kuhinje – bogami, mislim da osvetu treba vratit’.

Nikola joj je hitro odgovorio: “To je dio zadovoljstva čovjeka koji je napravi. Ipak, ne vidim njen efekat – niti je učinio svom đetetu nešto bolje, ako mu je, recimo, dijete ubijeno pa ga otac osveti, niti je njegovoj ženi bolje i na kraju – sebe je doveo u zatvor. Ne vidim ni da te osvete neštočine. Bez efekta su. Zaista sam protiv osvete. To vam moram reć”, veli Niko.

Nakon dvostrukog ubistva i suđenja, prvog koje je prenošeno putem televizije, širom Jugoslavije, Nikola Kaluđerović osuđen je na dvadeset godina za dvostruko ubistvo iz bezobzirne osvete. Odležao je nešto manje od devet. Sproveden je u zatvor u Spužu, blizu Podgorice, 1989.

“Imam osjećaj da je u zatvoru bilo više poštovanja nego van njega. Više dostojanstva sam iznio iz zatvora nego što sam unio. Velikih sam stvari doživio u tih osam godina. Čak su me ljudi i precjenjivali”, opisuje Nikola, koji je mimo drugih bio poštovan u zatvoru, koliko zbog njegovih godina, toliko i zbog hrabrog držanja.

Poštovali su ga svi – uprava, policajci, zatvorenici. Priznaje. Razume se, milo mu je zbog toga.

“Moram ti reć’ ovako, iako je žalosno – upravnikova riječ je bila mala, kratka i niska u odnosu na moju. U sve ćelije su ubaci- vali onako, ko im naleti, jedino u moju nijesu to radili bez konsultacije

sa mnom. Nijesam ja puštao svakakvu ološ u moju ćeliju. Ne, bogami! Znali su oni to i nijesu mi dovodili bilo kakvu fukaru. Kada je na robiju dolazio neko od rođaka i prijatelja policajaca ili upravnika zatvora, a bilo je i toga, uvijek su željeli da ih smjeste kod mene. Zna da će im tu biti dobro i da su tu na sigurnom”, pripovedao je Nikola.

Naveo je kako mu je najteže bilo nekoliko dana pred godišnjicu sinove smrti kada je išao na njegov grob.

“Ovo ostalo, ostale dane, ja uopšte nisam zvao zatvorom. Ja sam bio kriv, čovječe. Ja sam se pripremao da ubijem. Ja sam sam otišao u zatvor. Kako meni može biti težak zatvor?! Bolje re-ći – kako se ja smijem požaliti na zatvor?! To od mene ne možete doživjeti nikada”, ispričao ovaj Cetinjanin.

Kako je ubijen monstrum sa Cetinja? Na telu Borilovića pronađeno 5 ulaznih rana

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

51 Shares
Share via
Copy link