Tim-Srbije-Srbija-Italija
Foto: Košarkaški savez Srbije
Magazin

6 razloga zbog kojih sa Srbijom u košarci nema zezanja

Svetsko prvenstvo u Košarci u Kini je u toku, a kladionice već sada daju najveće šasne Srbiji. Iako postoji dovoljno razloga za to, selektor Aleksandar Đorđević radije prepušta ulogu prvog favorita Amerikancima.

Zanimljivo je da hrvatski mediji na sva usta hvale srpsku reprezentaciju (Hrvatska se nije kvalifikovala za ovo Svetsko prvenstvo). Novinar Indexa Saša Čobanov je napisao posebno zanimljiv tekst i izdvojio barem 6 razloga zbog kojih su Srbi glavni favoriti za zlato.

Srbija zaista izgleda moćno, igra prelepu i ubojitu košarku, a ovo su njene prednosti iz ugla hrvatskog novinara Saše Čobanova.

KULT KOŠARKE I KULT REPREZENTACIJE

Srbi sami sebi tepaju da su zemlja košarke i potpuno su u pravu. U Srbiji je kraljica igara više od sporta, košarka je za njih religija i zato ne čudi da su danas tu gde jesu. Srbi, za razliku od Hrvata, nisu dopustili da im se otme košarka. Da budemo načisto i u Srbiji, kao i u svim zemljama koje su nastale raspadom bivše države, kriminal je na velika vrata ušao u sport. Ljudi sa margine društva rat i period posle rata iskoristili su za bogaćenje, a sportski klubovi bili su im idealna platforma za pljačku.

Međutim, Srbi svoju košarku nisu dali. I kod njih se u klubovima događa svašta, pojedinci mutne prošlosti premreženi političkim vezama ušli su u klubove, ali navijače sa tribina nisu uspeli oterati. I dok se u Hrvatskoj za finale prvenstva države između Cedevite i Cibone (sa izuzetkom ove sezone) po obližnjim kafićima u blizini košarkaškog centra „Dražen Petrović“ besplatno dele karte, samo da bi nekoga bilo na tribinama, u Srbiji deset hiljada fanatičnih navijača uživo gleda svaki derbi između Zvezde i Partizana, a još pamtimo reakciju zbunjenih košarkaša CSKA i Barcelone kad su u Euroligi doživeli atmosferu beogradskih tribina.

Kad je u pitanju reprezentacija, Srbi su sposobni sve lične animozitete ostaviti po strani i staviti se u službu ekipe. Đorđević i Danilović, godinama saigrači u Partizanu i reprezentaciji, dugo vremena nisu razgovarali, ali kad bi izašli na parket, uništavali su u tandemu. Verovatno i danas u reprezentaciji Srbije postoji manje ili više sujete, jer sve su to ljudi od krvi ili mesa, ali bilo kakva iščašena ponašanja i stavljanje pojedinca ispred kolektiva strogo su zabranjeni.

Uoči polufinala Eurobasketa 2017. protiv Rusije podršku reprezentaciji došli su u Istanbul dati Duda Ivković i Željko Obradović. Dvojica možda i najboljih europskih trenera svih vremena stajali su pored klupe dok je Đorđević svojim igračima davao uputstva. Stajali su, slušali i ćutali. Kao što njima nije bilo ispod časti dati podršku svom mlađem kolegi, tako ni Đorđević nije smatrao da je problem poslušati po koji savet od dvojice ljudi koji su pisali istoriju košarke. Ali sve je ostalo u zadanim okvirima forme. Niti su Duda i Žoc po medijima drvili kako bi oni bolje vodili reprezentaciju, niti je Đorđević njihov dolazak smatrao uvredom. Kad je Jugoslavija 1970. bila prvak sveta, selektoru, Ranku Žeravici mentor je bio otac jugoslovenske košarke Aca Nikolić, a Profa je nadgledao i Božu Maljkovića na Fajnal Foru u Minhenu 1989. kad je Jugoplastika uzela svoju prvu evropsku krunu.

Tako se to radi.

SALE ĐORĐEVIĆ

Srbija je prije dve godine na Eurobasket u Tursku otišla praktično sa C sastavom, pa se malo pre početka turnira čak i u poslovično košarkaški prepotentnoj Srbiji osetila panika. Oni najoptimističniji su zaćutali, pesimisti su najavljivali debakl izmasakrirane i kako-tako sakupljene Đorđevićeve ekipe, a realisti i objektivni posmatrači bili su zabrinuti. Realno, previše je tu bilo izostanaka da bi iko normalan mogao očekivati ozbiljan rezultat, bez obzira na to što je Srbija tepala da je zemlja košarke. Sale Đorđević bio je veliki igrač, ali je i čovek užasno velikog ega i teškog karaktera. Temperament selektora Srbije nije mogao mirno podneti da gleda kako se pola Srbije sprda sa reprezentacijom koju vodi na Evropsko prvenstvo.

sasa djordjevic
Foto: Košarkaški savez Srbije

– Vodim 12 najboljih igrača koji u ovom trenutku žele igrati za reprezentaciju, a nisu povređeni. Naša dužnost, ali i velika želja je da idemo na medalju. To ćemo, budite sigurni, i napraviti – rekao je Đorđević neposredno pre odlaska u Istanbul i šokirao dobar deo košarkaške javnosti.

Pojma nemamo je li Đorđević zaista verovao da će u odsustvu Miloša Teodosića, Bogdan Bogdanović izrasti u lidera ekipe i verojatno najboljeg evropskog beka šutera. Samo selektor Srbije zna da li je blefirao kada je uverio Gudurića, Birčevića i Milosavljevića da su za njega oni najbolji na svetu, ali ti momci su taj turnir upravo tako odigrali i tako osakaćena Srbija bila je nadomak zlata. Da Goran Dragić nije odigrao utakmicu života, tako bi i bilo.

Đorđević je u intimi svoja četiri zida verojatno divljao i razbijao sve što mu je došlo pod ruku, ali nikakvu malodušnost prema svojim igračima nije pokazivao. Očajavao nije, dao je do znanja tim momcima da im veruje i umesto da je gubio vreme padajući u defetizam, radio je na alternativnim rešenjima. Kao klupski trener, Đorđević se ne može pohvaliti nekim velikim rezultatima. Vodio je Milano, Beneton, PAO, Bajern, a sad je trener Virtusa. Samo se u Bajernu zadržao duže od jedne sezone, ali sa reprezentacijom Srbije napravio je čudesne stvari. Nakon što je reprezentacija koju je vodio Duda Ivković na Evrobasketu u Sloveniji podbacila, priliku je dobio Đorđević i u sledeća četiri velika takmičenja, Srbiju je odveo u tri finala i jedno polufinale.

Sale Đorđević možda nije vrhunski klupski trener, ali živi je dokaz teze da su vođenje kluba i reprezentacije dva različita posla. Đorđević je relativno mlad trener, ali njegovi ga igrači obožavaju. Gotovo cela reprezentacija Srbije pripada generaciji koja je zbog Đorđevića počela igrati košarku, a on taj status nikad nije zloupotrebio tupeći o tome kako se igralo u njegovo vreme, nego se maksimalno prilagodio svojim igračima. Za njega je svaki pojedinac bitan i svatko od njih dobiće svoju priliku da se oseća delom reprezentacije. Đorđević tim pristupom na neki način ruši košarkaške zakonitosti jer gotovo svaki trener skraćuje rotaciju kako turnir odmiče, a on radi upravo suprotno. Za njega nema nedodirljivih i najveća će zvezda završiti na klupi ili izvan reprezentacije ako iskoči od dogovorenog. Pitajte Bogdanovića, Raduljicu, Micova, Nedovića ili Kalinića da li je to tačno.

SRBIJA NIJE JEDAN ČOVEK NEGO TIM!

Milan Mačvan je pre dve godine, uoči odlaska na Evrobasket u Istanbul, rekao kako je Đorđević njihov “duhovni vođa sa ludačkom energijom“ i kad ti čovek kojeg si obožavao pokaže da veruje u tebe više nego što možda veruješ ti sam, onda nije ni čudno da su ti igrači spremni izginuti za svog trenera. Navedimo i primer Vladimira Štimca koji je tada u Bešiktašu odigrao fantastičnu sezonu, a u toj reprezentaciji nije mu bio nikakav problem sedeti na klupi, mahati peškirom i biti spreman na mrvice.

– Treba da pustitmo momke da se sami bore, bez pritisaka medija i javnosti. Zlato? Ja bih to najviše voleo. Da mi neko kaže „Bićemo prvaci sveta, ali ti ćeš riknuti“, rekao bih da nema nikakvih problema. Znam da to zvuči loše, ali ja, eto, to toliko volim – rekao je prije dve nedelje taj isti Štimac, koji uopšte nije u sastavu, ali eto, čovek bi dao život samo da Srbija osvoji zlato.

Da je atmosfera u reprezentaciji Srbije idealna govore i izjave samih igrača koji su nedavno otkrili kako se na grupnim četovima već mesecima dopisuju, hrabre i spremaju za to zlato. Jedino ih ono zanima.

Kad je Đorđević pre dva meseca iznenađujuće otpisao Nikolu Kalinića i Nemanju Nedovića, samo se jedan dan o tome pričalo i pisalo. Niko nije dovodio u pitanje odluku slektora. Baš kao ni pre pet godina kad je zbog bacanja peškira iz reprezentacije Đorđević izbacio Vladimira Micova. Micov i Kalinić su bolji igrači od Simonovića ili Birčevića na trojci i bili bi fantastična pojačanja za reprezentaciju, ali je Đorđević procenio da mu je važnija harmonija u ekipi nego klasa više na parketu ako će sa njom biti problema. Košarkaška Srbija se čudila, ali je mirno prihvatila odluku selektora i stala je uz njega i ekipu. Jer im veruje, a ta vera te simbioza nacije i reprezentacije često znaju biti taj teg na vagi koji presudi kad se lomi utakmica. Setimo se fudbalske reprezentacije Hrvatske u Rusiji prošlog leta.

SISTEM

Nakon što je Srbija doživela nekoliko rezultatskih podbačaja u nizu (OI 2004., EP 2005., SP 2006. i EP 2007.), za kormilo reprezentacije seo je iskusni stari lisac Dušan Duda Ivković. Čovek koji je vodio najbolju neameričku ekipu svih vremena, onu jugoslovensku pre rata, pristao je preuzeti Srbiju samo ako mu Savez ispuni jedan, ali ključni uslov. Ivković je zahtevao da sve reprezentacije, od one kadetske do seniorske, moraju trenirati i raditi po istom sistemu. Onom koji je on odredio. Rezultat toga bilo je srebro na EP-u 2009. i reprezentacija koju je 2013. u nasljeđe ostavio Saši Đorđeviću, a koju ovaj prema istim postulatima vodi i danas.

Zbog sistema kakav u svetu imaju možda još samo Litvanci, Srbiji nije preveliki hendikep ako na takmičenje ode bez neke velike zvezde. Svaki klinac koji u Srbiji igra košarku zna kako će je igrati i šta se od njega očekuje, tako da mu nije preveliki problem uskočiti i odraditi svoj deo zadatka kad okolnosti to zahtevaju. Imamo utisak da Đorđević može, ako mu zatreba, pozvati nekoga sa basketa, a ovaj će odraditi korektnu ulogu. Takav luksuz nema niko osim Srbije i to će biti velika prevaga na strani Orlova dođe li do očekivanog duela sa Amerikancima. Greg Popovič je veliki košarkaški mag, jedan od najvećih trenera u istoriji košarke, ali legenda Sparsa u manje od dva meseca teško može sa ovim što ima stvoriti nešto što Đorđević stvara već šest godina i za šta je imao najbolje moguće temelje.

IGRAČKA KLASA

Nisu Srbija samo Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica. Njih trojica su elitni igrači, krem sveta, ali Đorđević ima na raspolaganju i niz sjajnih igrača srednje klase, takozvane igrače zadatka. Velika prednost Srbije u odnosu na konkurenciju na ovom turniru je polivalentnost velikog broja igrača u igri u oba smera. Mnogi od njih imaju sposobnost pokrivanja više protivničkih igrača u fazi obrane, a centarska širina rostera je bez konkurencije najbolja na ovom SP-u.

Đorđević je u Kinu poveo čak četiri prave petice (Jokić, Marjanović, Milutinov i Raduljica) te ukupno šest igrača iz visoke linije, iako je uobičajena praksa da se vodi kombinacija sedam malih i pet visokih.

Đorđeviću se odlazak na veliki turnir sa četvoricom centara već jednom isplatio, a ovaj put može birati ko će koju ulogu imati i to može mešati u toku utakmice. To se vidjelo i na ovom turniru jer Jokić puno više asistira i gradi igru nego što poentira. Raduljica i Milutinov bi u gotovo svakoj reprezentaciji na ovom SP-u imali mjesto u prvoj petorci, u Srbiji su tek treća i četvrta opcija.

bogdan bogdanovic
Bogdan Bogdanović – Detalj sa meča sa Italijom, foto: Košarkaški savez Srbije

Bjelica može odgovoriti zahtevima od pleja do krilnog centra, Bogdan Bogdanović je verojatno najbolji bek šuter na turniru, Jović igra strašnu obranu, a i šuterski je raspoložen, a Đorđević ima i taj luksuz da na klupi ima još niz igrača koji mogu adekvatno odgovoriti u svim rotacijama. Problem bi mogao biti izostanak Milosavljevića, pa će tu Gudurić morati izneti velik deo tereta u obrani, a bek Memfisa čini se kao najslabija karika reprezentacije Srbije.

KONKURENCIJA I ŽREB

Srbija bi morala iskoristiti činjenicu da je jedina od favorita došla bez nekog dramatičnog izostanka i da joj je žreb omogućio da do polufinala dođe praktično sa pola gasa.

Amerikanci su na turnir došli bez 40 najboljih igrača, da je Špancima prošao zenit pokazala je pre dve godine Slovenija, Francuska ima niz dobrih pojedinaca, ali nema trenera i sistem, a Litvanija ima sistem, ali samo to, bez prevelike klase na parketu. Grci su opasni, strašno opasni, ali igraju na krilima Janisa Antetokumpa, a Aco Petrović je dokazao da se i grčka zver može pripitomiti i ukrotiti. Australija je došla bez Simonsa, a „kenguri“ još pamte onih -26 iz polufinala Ria pre tri godine protiv Srbije. Svi ostali, čak ni opasni Turci, ne bi smeli biti pretežak zalogaj za Srbiju.

Što se tiče žreba, Srbija i Španija su svrstani u puno slabiji i prohodniji do žreba nego Amerikanci: Poljska, Venezuela, Argentina, Rusija, Španija, Portoriko, Srbija i Italija. Prve četiri navedene reprezentacije čine jednu grupu drugog kruga, a iduće četiri drugu. Po dve reprezentacije iz svake grupe idu u četvrtfinale u kojem se međusobno ukrštaju. Pobedi li Srbija Portoriko i Španiju, osvojiće prvo mesto u grupi i ići će na drugoplasiranog iz grupe u kojoj će igrati Poljska, Venezuela, Argentina i Rusija. Čak i ako Srbija bude druga, bio bi debakl za nju da ne izbori polufinale u takvoj konkurenciji.

Što se tiče onog drugog dela žreba, tamo su Amerikanci, Turci, Litvanci, Australijanci, Grci, Brazilci, Francuzi i Dominikanci.

Zaista, ni približno nije isti nivo kvaliteta gornjeg i donjeg dela žreba i utisak je da se na putu do očekivanog finala između Srbije i reprezentacije SAD-a pre mogu okliznuti Ameri i na Srbe otići već u polufinalu.

Šta vi mislite o košarkaškoj reprezentaciji Srbije?

Kalinić: Neki Srbi i dalje žive u Otomanskom carstvu, ne zanima me Boj na Kosovu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku