Koronavirus Magazin

Dnevnik Srbina koji je pobedio koronavirus: Sve je ličilo na seriju Černobilj

oprema-korona

Mladić iz Glogonja je bio među prvih 10 osoba kod kojih je potvrđen koronavirus. Njemu je virus pronađen po povratku iz Nemačke, a sada je posle bolničkog lečenja ponovo kod kuće , jer su nalazi na koronu negativni – a on izlečen.

Njegov dnevnik objavljen na sajtu 013.info.rs. prenosimo u celosti.

Dan I (10.3.2020)

Dugo sam jurio film „1917.” i sad uživam pred spavanje ipak me kopka da sam jutros po pozivu išao do bolnice u Pančevu da uzmu uzorak za test na korona virus.

Jer nedavno sam stigao iz Nemačke i to nisam krio. U bolnici je bilo čudno, po uputstvu zovem ispred Infektivnog, uvode me dve sestre umotane u nekakve najlone, sa zaštitnim naočarima kao metalostrugari i više maski na licu.

Ličilo mi je na seriju Černobilj – shvatio sam u trenu da je stvar ozbiljna. Uzeli su bris, otišao sam kući i poštovao sva uputstva doktora – nigde nisam izlazio.

Oko pola 12, na po filma, prijatan glas javlja da sam pozitivan na korona virus – strah, paranoja, znoj, ustajem, sedam, pažljivo slušam – počinjem da se pakujem…

Budim braću, kažem da idem u bolnicu, uplašeni smo zajedno – blaga panika.

Dobijaju uputstva da do daljeg nigde ne izlaze, doktorki nabrajam sve s kojim sam bio u kontaktu. Glogonj je mali, javljao sam se svima, u tom momentu sam jako uplašen – javljam i devojci da sam na putu za Beograd.

Uznemirena je.

Doktorka s kojom se prisećam kontakata u bolnici, najbolji mi je prijatelj – smiruje me. Pod maskom me uvode u bolnicu, vade krv, mere temperaturu, pritisak i kiseonik u organizmu.

Niko ništa ne govori, samo su izašli iz sobe. Javljam kući i devojci da sam u redu, ne znam da l je tako, san konačno posle svega.

Dan II (11.3.2020)

Počinje oko 6, pritisak/temperatura/kiseonik – merenja kažu da je sve u redu, umesto sna – doručak: jogurt i proja. Onda čistačica – nema meni sna.

Preko interneta podnosim kući izveštaj da nemam temperaturu, inboks pun poruka, vesti kažu – u prvih sam 10 zaraženih u Srbiji.

Algoritam izbacuje broj umrlih u Italiji, zaražene u Nemačkoj… U momentu odlučujem da bojkotujem vesti, za mene „biti nedostupan je pola zdravlja!”.

Majka je u Skoplju, sa zebnjom joj saopštavam telefonski da sam pozitivan – ona u plač, smirujem srce što hoće da iskoči dok je smirujem.

Pomaže ujna medicinska sestra, pokušava preko telefona da je smiri – a situacija nam je svima i dalje jako nepoznata.

Dan odmiče, prisećam se kontakata, i dalje u strahu da nisam na nekoga preneo virus. Smenjuju se telefonski pozivi, i poruke.

Filtriram poruke, odgovaram samo ljudima sa kojima sam bio u kontaktu – objašnjavam procedure, kome da se jave.

Mozak mi radi brzo, ali ne najtačnije. Sa doktorkom uspevamo kontaktiramo sve. Stižu lekari, kažu dobro sam. Osim kašlja drugih tegoba nisam imao.

Čujem se s mamom, sad pričamo normalno – vraća se iako sam je ubeđivao da ostane tamo. Bojim se za sve moje kontakte, posebno za baku od 82 – živi s nama u kući. Šta ako dobije temperaturu?

Sedeo sam i razmišljao, ta dva dana u Nemačkoj, kada sam imao temperaturu i kašalj – nisu bila strašna. Bolestan da, ali ne korona virus.

Avioni, aerodromi – ništa mi nije jasno. Umor me savladao, strah ispio energiju – lako sam zaspao.

Dan III (12.3.2020)

Dremao sam, na prekide, nešto duže… U bolnici svi neverovatno ljubazni. Pričam sa majkom – stigla je i deluje smirenije.

Uspaničim se jer se devojka, a posle Nemačke s njom sam bio najviše vremena, ne javlja – ispostavi se da spava.

Dobro je. Počeo sam polako da ludim zbog puno dezinformacija preko društvenih mreža i dalje je veliki pritisak – da li sam nekoga zarazio.

Pulsira mi celo telo. Javljam kući da ću isključiti internet. Lepo mi je doktorka rekla da ponesem knjigu, sad je tu „Holivud” Čarlsa Bukovskog.

A čitanje prija, kad uđeš u lik Henrija Kinaskog. Pričam sa prijateljom, profesorom u glogonjskoj školi, koji je zbog panike, objavio otvoreno pismo na portalu 013info.rs.

Jedan je od mojih kontakata, sada u izolaciji, a doneo mi je sirup, bombone i paracetamol.

Lepo je, profesorski, sve napisao da Glogonj nije mesto u kome korona živi.

Nažalost, verovatno će ostati upamćen kao srpski Vuhan i ako pored sve lepote Južnog Banata i ravnice, reke Tamiš koja prolazi kraj sela i nekoliko značajnih filmova koji su se snimili u Glogonju.

Profesorovo pismo eksplodiralo je na društvenim mrežama i portalima, iz bolnice stičem utisak da se Glogonj malo umirio.

Legnem da spavam, sa nadom da će sutra biti bolje.

Dan IV (13.3.2020)

Jutarnji Dan mrmota – bolnička rutina obogaćena snimanjem pluća. Dani prolaze, agonije ima, ali manje.

Momenat kada mi je devojka javila da ima temperaturu i da je voze u bolnicu na ispitivanje, neću zaboraviti do kraja svog života.

Prestravljen sam, vreme jako sporo prolazi – čekamo njene rezultate. Tek kad je javila mi je da rezultati pokazuju da nema koronavirus i da se dobro oseća, bila je to blaga temperaturu – počinjem normalno da dišem.

Strah i sivilo pločica, ivica nervnog sloma, klaustrofobija – poželim da pobegnem kroz prozor. Odem gde me niko ne zna, i počnem nov život.

Dodatno me slomi vest da je odličnom prijatelju umro deda. Na krevetu sam sklupčan u puža – lice ka pločicama.

Plačem. Njoj je temperatura pala, pročitao sam knjigu, dobro bi bilo napisati neki uzbudljiv scenario za film, o klađenju na konje i vožnji BMV-om – zaspim bez puno muke.

Dan V (14.3.2020)

Iščekujem isporuku laptopa i maminih kolača, i kao kod Hičkoka gledam na dvorište. Beli mantili, radnici na skelama, svi nekako nasmejani – dan prelep, sunce…

Srećan sam zbog isporuke a i strica i strine ispod bolničkog prozora. Vraćam se filmu – „1917.”.

Posle tri dana dobijam cimera, osećam krivicu jer se radujem jer ima još neko ko je bolestan. Opet, kada pogledam objektivno nisam ja za to zaslužan.

Shvatim da sam se srodio sa braunilom – ona i ja, oči u oči – najbolji sagovornik, najbolji drug. Sa cimerom se nisam rukovao, ozbiljan čovek, i samo par informacija ko je kako pokupio virus i otkud ovde.

Dan je curio sporo, užasno sporo, strah se smanjuje, ali je i dalje prisutan. Guramo, redovne aktivnosti, hrana, merenje temperature, kiseonika, disciplina kao u vojsci.

Dan VI (15.3.2020)

Vreme brže prolazi uz deset sezona serije „Prijatelji”, manje komunikacije sa spoljnim svetom – daje prostora i opušta.

Ostalo je, u mom slučaju, bolnička rutina. Medicinska sestra saopštava da je u državi vanredno stanje. Kaže i da je u bolnicu dvoje primljeno za jedan dan – što ceni nije tako loše.

Srećom nemam internet. Cimer i ja, svako sreću deli sa svojim uređajem – komuniciramo slabo, svako sa svojim strahom u krevetu.

Raduje me što se njegovo stanje popravlja. Moje standardno dobro stanje mimoilazi terapija, vade krv i uzimaju uzorke brisa – testiraće me.

Možda sam preležao korona virus. Čekam rezultate kao najveći hipohonder a do kraja dana ih nema.

Pre Apokalipse velikog Kopole, bacim oko na internet. Neki me hrabre, drugi su uplašeni, delim iskustvo o mojim simptomima.

Jako me nerviraju poruke da sam dežurni krivac jer je Glogonj pretvoren u „ludnicu”.

Kao što sam spomenuo, Glogonj nije srpski Vuhan, a i da jeste kako je to moglo da se spreči?

Dan VII (16.3.2020)

Jutro je najavio divan dan, cela terapija me preskočila, rezultati su dobri pomislim.

Vizita gleda cimera, konstatuju da mu je sve bolje – pitam ih da li sam prošao test one apeluju na strpljenje.

Kažu, prikupljaju se brisevi iz cele zemlje i testira se odjednom. Ne znam više šta da mislim, ne mogu više da sedim ovde, ali moram.

Osećam se totalno zdravo i bojim se da ne zakačim koronu, i ako sam je imao. Svest mi se dotle muti. Agonija, pa buljim u pločice – vreme kao da stoji.

Onda ustanem da protegnem noge i nemo utvrdim sa kolegom iz sobe prekoputa – da smo obojica dobro.

Pored osoblja bolnice to je drugi čovek kog sam video. Kafa, preko cimerovih drugara, posle toliko dana bila je najbolja na svetu.

Gledam kroz prozor, uživam u suncu. Zaboravim na testove. Uz „Ubiti pticu rugalicu” u koricama i Prijatelje sa laptopa već sam zamišljao da sam kod kuće.

Dan je stvarno bio lep!

Dan VIII (17.3.2020)

Jutarnja vizita velika, pitam samo za testove, zaboravio sam već dan kad su uzeli bris. Doktorka reče pola pozitivni pola negativni od šest – vreme stoji, ne znam među kojima sam.

Na netu vidim panični odgovor meštanke Glogonja na neku moju satiričnu objavu. Nije mogla da izdrži napumpani pritisak, pomislim da sam za 97 posto meštana kriv.

Ali ja sam posle samo jednog dana, tj. u nedelju provedenog u većom meri kod kuće, odmah prijavio doktoru koji je radio u ponedeljak, iako nisam imao tegobe.

Onima kojima sam uz put govorio da možda imam virus i da ću da se testiram – odgovarali su u selu „da se ponašam kao devojčica”.

I eto čuda, odjednom svi smo uplašeni i nije više smešno, isti ti koji su gledali na to sve kao jednu veliku šalu. Kao im falim kao žrtva za kraj uskršnjeg posta – pa se setim Nedeljka Popovića i pesme– Neki te ne vole ljudi.

Dan IX (18.3.2020)

Posle 240 sati provedenih u sobu je ušla doktorka sa dva papira u ruci i rekla da sam negativan. Radostan sam, blago se smejem, ne pokazujem – negativan test je samo delić pobede.

Po kineskim procedura sledi još jedan test. Samo još jedan test, samo još jednom negativno i ja sam kod kuće – raduje me to. I cimera.

Novi bris, stara knjiga, ista večera. Sa ruke ode i moj stari drugar – braunila, i tužan sam i srećan.

U državi je kucnuo policijski čas, nedostajali su mi pa sam mojima i devojci poželeo laku noć.

Dan X (19.3.2020)

Počeo sam da dosađujem o rezultatima drugog testa. Prošla je vizita, a glavna sestra objasni da me šalju u „Dragiša Mišović”, sa još petoricom testiranih.

U kombiju smo pozitivni, smejemo se kad sestra iz pratnje kaže da će da otvori jutjub kanal i zaradi na pričama o korona virusu.

Zbog tvrdih jastuka, i očekivanja da ćemo sutra kući, loše smo spavali.

Dan XI (20.3.2020)

Doktorka nije donela rezultate, moje telo po prvi put nije saglasno da išta jedem. Puštam seriju. Ručak je a rezultata nema, gori sam od najvećeg zavisnika od kladionice.

U bolnici sam medicinsko osoblje teško raspoznavao, i doktori, sestre i čistačice u istim su uniformama, maske, naočari, ogrtači…

Ipak ulazi doktorka, ima lepe vesti, idem kući. Kao posle 30 godina zatvora koje sam odležao. Nevin.

Primam čestitke cimera. Hitna me transportuje bez sirena – do Glogonja. Stvari sam ostavio napolju na stolu, ušao u kuću, uobičajno, kao da se vraćam sa posla iako majku nisam video duže vreme.

Pogledala me, preko osmeha.

Ulazim u svoju sobu, sa kreveta vidim da su došli do vrata. Objašnjavam da sam još dve nedelje u strogoj kućnoj izolaciji.

Baka, zbog koje sam strahovao, javlja se s osmehom, ista kao što je i bila. Javljam se devojci, znam da mi je bliže, a daleko od mene još 14 dana.

Ležem i tonem u san sa mislima kako je sve prošlo kako treba i koliko je život zaista lep.

….

Agonija, paranoja, strah, nada, iščekivanje… sve kroz šta sam prošao ne bih poželeo nikom. Sigurno najveća pobeda koja je se desila, bila je da posle 14 dana od kada sam se vratio iz Nemačke niko ko je bio sa mnom u kontaktu nije bio zaražen.

Ne znam kako bi to mogao da podnesem. Neko bi to nazvao Božijom voljom, neko definisao matematičkom verovatnoćom, neko sudbinom, a ja sam to nazvao pukom srećom.

Predstoje mi dani izolacije koje ću probati da skratim gitarom, knjigom koju sam započeo da čitam, serijom I filmova.

Biće lakše, ali disciplinovano, bez ikakvih opuštanja i prestupa. Moramo do kraja da se pridržavamo saveta lekara.

Bez opuštanja. Situacija je jako ozbiljna i samo ako se budemo pridržavali svih pravila možemo zajedno do cilja – što manje obolelih.

Bitka sa koronom se vodi na kvakama, dlanovima ruku, pomeranjem veselja da ne bi izazvali sahrane

Dragana Krstić

Dragana Krstić

Blogerka, opasno navučena na šoping, i jednako toliko vezana za putovanja.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

12 Shares
Share via
Copy link