Korona virus: Zašto neki ljudi ne žele da se vakcinišu protiv Kovida-19

Oko toga nema nikakve sumnje: vakcine protiv Kovida-19 spasavaju živote.

Uzmite samo skorašnju statistiku iz Velike Britanije.

U studiji koja je pratila više od 200.000 ljudi, skoro svaki pojedinačni učesnik razvio je antitela protiv virusa u roku od dve nedelje od dobijanja druge doze.

I uprkos prvobitnoj zabrinutosti da bi aktuelne vakcine mogle da budu manje efikasne protiv Delta soja, analiza sugeriše da i u tom slučaju i Astrazeneka i Fajzer-Biontek vakcine smanjuju stopu bolničkog lečenja za 92-96 odsto.

Kao što su mnogi zdravstveni radnici ponovili, rizici od ozbiljnih nuspojava od vakcina sićušni su u poređenju sa rizikom od same bolesti.

A opet je pozamašan broj onih koji i dalje nisu spremni da prime vakcinu.

Prema skorašnjem izveštaju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), on se kreće od oko 10-20 odsto ljudi u Velikoj Britaniji do oko 50 odsto u Japanu i 60 odsto u Francuskoj.

Posledica je nešto poput kulturološkog rata na društvenim mrežama, sa mnogim onlajn komentatorima koji tvrde da su oni koji oklevaju da se vakcinišu prosto neznalice ili sebični.

Ali psiholozi specijalizovani za donošenje odluka u vezi sa zdravljem tvrde da su te odluke često rezultat brojnih komplikovanih faktora kojima mora da se pristupi sa razumevanjem, ako želimo da zadržimo bilo kakvu nadu da ćemo postići imunitet na nivou čitavog stanovništva.

Model 5C

Prvo, da se razgraniče neke stvari.

Iako je lako podleći izazovu pretpostavke da svi koji odbijaju vakcinu zastupaju iste stavove, strahove većine ljudi koji oklevaju da se vakcinišu ne treba mešati sa bizarnim teorijama tvrdih antivakcinaša.

„Veoma su glasni i imaju jako prisustvo oflajn i onlajn”, kaže Muhamed Razai sa Instituta za istraživanje zdravlja stanovništva Sent Džordž, na Univerzitetu u Londonu, koji je pisao o različitim psihološkim i društvenim faktorima koji mogu da utiču na donošenje odluka kod ljudi kad su u pitanju vakcine.

„Ali oni su veoma mala manjina.”

Sve više vakcina protiv korona virusa se distribuira svakog dana.

Ogromna većina ljudi koji oklevaju u vezi sa vakcinisanjem nemaju nikakve političke ciljeve i nisu posvećeni borbi za antinaučnu stvar: oni su naprosto neodlučni kad je u pitanju njihova odluka da prime injekciju.

Dobra vest je da mnogi koji su prvobitno oklevali sada menjaju mišljenje.

„Ali čak se i odlaganje smatra pretnjom po zdravlje zato što se virusne infekcije šire veoma velikom brzinom”, kaže Razai.

Ovo bi bilo problematično čak i da imamo posla sa starim varijantama virusa, ali veća prenosivost novog Delta soja povećala je važnost da se vakciniše što više ljudi što je moguće pre.

Srećom, naučnici su počeli da proučavaju oklevanje u vezi sa vakcinama mnogo pre nego što je Sars-CoV-2 prvi put identifikovan u Vuhanu u decembru 2019. godine i istražili su razne modele koji pokušavaju da dočaraju različitost u ponašanju ljudi kad je u pitanju zdravlje.

Jedan od onih koji najviše obećava je model nazvan 5C, a koji u obzir uzima sledeće psihološke faktore:

Poverenje: vera osobe u efikasnost i bezbednost vakcina, zdravstvene službe koje ih daju i donosioce odluka koji odlučuju o njihovom davanju

Osećaj sigurnosti: da li neko smatra samu bolest ozbiljnim rizikom po vlastito zdravlje

Kalkulacija: angažovanost pojedinca u potrazi za opsežnim informacijama da bi odvagao troškove i koristi

Ograničenja (ili pogodnost): koliko je dotičnoj osobi olakšan pristup vakcinama

Kolektivna odgovornost: spremnost da se zaštite drugi od zaraze nečijim vlastitim vakcinisanjem

Korona virus: Sve što znamo o Delta soju

Kornelija Beč i njene kolege sa Univerziteta u Erfurtu u Nemačkoj su 2018. godine pitali učesnike da ocene niz iskaza koji su merili svaki od ovih faktora i potom uporedili rezultate sa njihovim realnim učešćem u relevantnim procedurama, kao što su vakcine protiv influence ili HPV-a.

I kao što su i mislili, pokazalo se da bi ovi faktori mogli da objasne veliku količinu varijacija u odlukama ljudi i dosledno su bili bolji od mnogih drugih potencijalnih predskazatelja – kao što su upitnici koji su se više usredsredili na pitanja poverenja a nisu uzimali u obzir neke druge faktore.

Korisno je istražiti različite kognitivne predrasude za koje se zna da utiču na našu percepciju

U trenutno neobjavljenom istraživanju, Beč je nedavno upotrebila ovaj model da predvidi vakcinisanost ljudi protiv Kovida-19 i njeni dosadašnji rezultati sugerišu da model 5C može da objasni većinu varijacija u odlukama ljudi.

Postojaće, naravno, i drugi faktori koji doprinose.

Nedavna studija sa Univerziteta u Oksfordu pokazala je da strah od igala predstavlja krupnu prepreku za oko 10 odsto stanovništva.

Ali pristup sa modelom 5C svakako izgleda kao da obuhvata najčešće razloge za oklevanje u vezi sa vakcinama.

Pristrasnost potvrđivanja

Kad se u obzir uzimaju ovi različiti faktori i načini na koje bi oni mogli da utiču na ponašanje ljudi, korisno je istražiti i različite kognitivne pristrasnosti za koje se zna da menjaju našu percepciju.

Uzmite samo prva dva faktora – poverenje u vakcinu i osećaj sigurnosti u sopstveno zdravlje i uverenje da se neće razboleti.

Džesika Salaska sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu ističe da ljudi imaju dve naizgled oprečne sklonosti – „negativnu pristrasnost” i „optimističnu pristrasnost”, a obe mogu da utiču na procenu rizika i koristi kod ljudi.

Negativna pristrasnost tiče se načina na koji procenjujete događaje izvan vaše kontrole.

„Kad vam se saopšti neka negativna informacija, vi to obično zapamtite”, kaže Saleska.

Optimistična pristrasnost, za razliku od nje, tiče se vaših uverenja o samom sebi – da li mislite da ste u boljoj formi i zdraviji od prosečne osobe.

Ove pristrasnosti mogu da funkcionišu nezavisno jedna od druge, što znači da možete da se usredsredite na opasne nuspojave vakcina, dok istovremeno verujete da je malo verovatno da ćete se vi sami ozbiljno razboleti, što je kombinacija koja će smanjiti poverenje i povećati samozadovoljstvo.

Lako je osuditi nečije tuđe odluke kad ne znate sa kojim izazovima se oni suočavaju u svojim svakodnevnim životima

A onda je tu i slavna pristrasnost potvrđivanja, koja takođe može da izmeni percepciju ljudi kad su u pitanju rizici od virusa, preko pristupačnosti dezinformacija iz sumnjivih izvora koji preuveličavaju rizike od vakcina.

Ovo oslanjanje na resurse koji dovode u zabludu znači da su ljudi koji imaju visoke vrednosti pri merenju „kalkulacije” na skali 5C – ljudi koji aktivno traže podatke – često oni koji više oklevaju u vezi sa vakcinama od ljudi koji imaju niže vrednosti.

„Ako već mislite da bi vakcina mogla da bude rizična, vi onda ukucavate ‘je li ova vakcina opasna?’ i onda nailazite samo na informacije koje potvrđuju vaš pređašnji stav”, kaže Beč.

Ne zaboravite da su ove psihološke sklonosti izuzetno uobičajene.

Čak i ako ste pristali da primite vakcinu, one su verovatno uticale na vaše vlastito donošenje odluka u mnogim drugim oblastima vašeg života.

Ignorisati ih i pretpostaviti da su oni koji oklevaju u vezi sa vakcinama nekako svesno neznalice takođe je pogrešan stav.

A ne smemo da zaboravimo ni mnoge društvene faktore koji bi mogli da utiču na vakcinaciju – kao što je faktor „ograničenje/pogodnost” iz modela 5C.

Prosto rečeno, percepcija da je teško doći do vakcine samo će obeshrabriti ljude koji se ionako kolebaju.

Dok smo razgovarali, Beč je sugerisala da je to moglo da uspori vakcinaciju u Nemačkoj, koja ima veoma komplikovan sistem identifikacije ko ima pravo da primi vakcinu u datom trenutku.

Ljudi bi reagovali mnogo brže, kaže ona, kad bi dobijali automatske notifikacije.

Razai se slaže da moramo da uzmemo u obzir pitanje pogodnosti, naročito za one u siromašnijim zajednicama koji možda imaju problema sa vremenom i troškom putovanja do centara za vakcinaciju.

„Putovanje tamo i nazad moglo bi da predstavlja ogroman problem za većinu ljudi koji su na minimalcu ili nezaposleni”, kaže on.

Zbog toga je često najbolje da se vakcine daju u mesnim zajednicama.

„Mislim da postoje anegdotski dokazi da je vakcinacija uspešnija u verskim objektima, u džamijama, gurdvarama i crkvama.”

Konačno, moramo da budemo svesni konteksta odluka ljudi, kaže on – kao što je strukturalni rasizam koji može da navede određene etničke grupe da imaju manje ukupno poverenje u zdravstvene vlasti.

Lako je osuditi nečije tuđe odluke ako ne znate sa kojim izazovima se oni suočavaju u svakodnevnim životima.

Ona bi pre dobila otkaz nego se vakcinisala

Otvaranje dijaloga

Šta onda može da se uradi?

Nema lakih rešenja, ali zdravstvene vlasti mogu da nastave da pružaju prijemčive, tačne informacije koje se bave glavnim razlozima za zabrinutost.

Prema skorašnjem izveštaju Instituta za inovaciju globalnog zdravlja (IGHI) sa Imperijalnog koledža u Londonu, glavne prepreke nastavljaju da budu zabrinutost pacijenata za nuspojave i strah da vakcine nisu adekvatno testirane.

Što se tiče ovog prvog, grafikoni koji pokazuje relativne rizike od vakcina, u poređenju sa pravom bolešću, može da obezbedi izvestan kontekst.

Što se tiče potonjeg, Razai sugeriše da nam je potrebno više obrazovanja o istoriji razvoja vakcina.

Upotreba mRNK u vakcinama proučava se decenijama, na primer – sa dugim testiranjima koja su isprobala njihovu bezbednost.

To znači da je ova tehnika mogla da bude brzo prilagođena pandemiji.

„Nijedna od korišćenih tehnologija ne može da bude štetna ni na koji način zato što smo te tehnologije koristili u drugim oblastima zdravstva i istraživanja”, kaže Razai.

Sara Džons, doktorandkinja koja je bila jedna od glavnih autorki izveštaja IGHI-ja, sugeriše da će biti neophodan ciljani pristup.

„Pozivam vlade da prestanu da misle da mogu da dopru do mase niša koje postoje sa jednom jedinom porukom o vakcini za masovno tržište, i da porade malo kreativnije sa mnogim praktičnim partnerima za komunikaciju”, kaže ona.

To bi moglo da uključi bližu saradnju sa uticajnim uzorima u okviru svake zajednice, kaže ona, koji mogu da pruže „dosledne i tačne informacije” o rizicima i prednostima vakcina.

Kako god odluče da prenose informacije, zdravstvene službe moraju jasno da stave do znanja da učestvuju u otvorenom dijalogu, kaže Razai – umesto da unapred osuđuju.

„Moramo da slušamo šta brine ljude, da to prihvatimo i da im pružimo informacije na osnovu kojih mogu da donose odluke.”

Saleska se slaže da je od ključne važnosti upustiti se u dvosmerni razgovor – a to je nešto što bismo svi mogli da naučimo dok razgovaramo o ovim stvarima sa prijateljima i porodicom.

„Ukazati poštovanje i prihvatiti njihovu zabrinutost – mislim da bi to zapravo moglo da bude važnije od samog rešetanja činjenicama ili statistikom”, kaže ona.

„Najčešće je suština više u ličnoj vezi nego u informacijama koje prenosite.”

*Dejvid Robson je autor Zamke inteligencije: Zašto pametni ljudi rade glupe stvari. Njegova sledeća knjiga je Efekat očekivanja: Preobratite svoje zdravlje, formu, produktivnost, sreću i starenje, planirana da bude objavljena početkom 2022.

On je @d_a_robson na Tviteru