BBC

Korona virus i vakcina: Kako su antivakcinaši vršili uticaj na svet kroz istoriju

James Gillray's cartoon of people sprouting cows from their arms and heads, someone who has grown horns out of their head and people queuing to drink a potion

Getty Images

Pandemija kovida-19 pokrenula je antivakcinaške proteste u mnogim zemljama širom sveta.

Ali istorijski gledano, pokret protivljenja vakcinama daleko je od nečeg novog.

Od njegovog prvog pojavljivanja u 18. veku, pristalice su bile glasne, povremeno organizujući masovne proteste.

Donosimo vam pregled kako se antivakcinaški etos razvijao od prve vakcine do današnjih dana i kako je uticao na svetske događaje.

Velike boginje, zastrašujuća bolest

Istorijat antivakcinaškog pokreta zapravo prethodi izradi prvih vakcina i vezuje se za epidemije velikih boginja.

U stara vremena, sam prizor pacijenata obolelih od velikih boginja izazivao je strah i paniku.

Bila je to opaka bolest.

A smallpox patient covered with pustules

Getty Images
Stopa smrtnosti od malih boginja dostigla je 20-30 odsto zaraženih

Širenje ove bolesti preko tečnih kapljica dovodilo je do groznice, mučnine i povraćanja, stvarajući gnojne apscese (pustule) na koži i sluzokoži.

Oni koji su preživeli bolest imali bi čitavog života ožiljke na mestu sasušenih pustula i mogli su da oslepe.

Ovaj virus umire van ljudskog tela, a preživeli stiču doživotni imunitet na njega.

Kada i kako su se prvi put pojavile velike boginje i dalje je predmet rasprave, ali je ostalo zabeleženo da su početkom Srednjeg veka epidemije velikih boginja uništile čitava sela u Istočnoj Aziji.

U Japanu je epidemija velikih boginja između 735. i 737. ubila i do 35 odsto stanovništva.

Ostavila je poražavajuće posledice po poljoprivrednu proizvodnju i doprinela širenju budizma u zemlji – što je bila reakcija, veruju istoričari, na ogromnu patnju kroz koju su ljudi prošli.

Drawing by Tsukuoka Yoshitoshi, 1890 depicting demons attacking the sumarai.

Getty Images
Japanski samuraj Minamoto no Tametomo (12. vek) u borbi protiv demona – velikih boginja

Orijentalni običaji

Negde u isto vreme, velike boginje su se proširile na arapski svet, a odatle u Evropu.

U 16. veku, Španci su doneli velike boginje u Ameriku, gde su dovele do masovnog pomora domorodačkih naroda.

U Srednjem veku, neki afrički i azijski narodi uveli su praksu „variolizacije“ („variola“ je latinski naziv za velike boginje) kako bi se zaštitili od velikih boginja.

Uzimali su gnoj nekoga ko je bolovao od velikih boginja i utrljavali ga u posekotinu na zdravoj osobi.

Portrait of Pocahontas

Getty Images
Legenda kaže da je Indijanka Pokahontas, čija je priča prilagođena Diznijevoj animaciji, umrla od malih boginja 1616. posle posete Britaniji.

Posle tog postupka, infekcija bi obično bila blaga i ne bi ostavljala ožiljke na telu.

Ovu praksu zapisao je persijski lekar i filozof Abu Bakr Ar Razi (864-925), koji je prvi razdvojio male boginje i velike boginje kao dve različite bolesti.

U Evropi se praksa variolizacije pojavila mnogo kasnije.

Prvi put ju je uvela ledi Meri Vortli Montagju (1689-1762), plemkinja i spisateljica koja je otputovala u Istanbul 1717. godine, gde je njen muž bio britanski ambasador.

Ona se povodila za turskom kulturom i provela je mnogo vremena govoreći sa ženama iz Otomanskog carstva, koje su joj ispričale za praksu variolizacije.

A portrait of Lady Montagu

Getty Images
Ledi Montagju u turskoj nošnji

Ledi Montagju se u prošlosti zarazila velikim boginjama.

Od nje su joj ostali ožiljci na licu i želela je da zaštiti petogodišnjeg sina od bolesti.

Lekar iz ambasade Čarls Mejtlend izveo je variolizaciju na njenom detetu bez negativnih posledica po zdravlje dečaka.


Pogledajte video: Kako su vakcine pomogle u borbi protiv mnogih zaraznih bolesti

Zahvaljujući vakcini, mnoge zarazne bolesti iskorenjene su.
The British Broadcasting Corporation

Sumnjiva praksa, prema lekarima

Ledi Montagju je pokušala da podeli iskustvo pošto se 1718. godine vratila u Veliku Britaniju, ali su joj se tamošnji lekari odmah suprotstavili.

Oni su odbacili variolizaciju – ili, kako su je Britanci zvali, inokulaciju – kao sumnjivu praksu istočnjačkih iscelitelja.

Ali kad je 1721. godine Veliku Britaniju pogodila nova epidemija velikih boginja, ledi Montagju je izvela variolizaciju i na ćerki.

Vest o ovom slučaju stigla je do plemstva i kraljevske porodice.

Za njega se zainteresovala princeza od Velsa i buduća kraljica Velike Britanije i Irske, Karolina od Brandenburg-Ansbaha.

Ona je odobrila taj eksperiment: sedmorici osuđenika na smrt obećano je da će biti pušteni iz zatvora ako prihvate da budu inokulirani i prežive.

Svi odabrani za eksperiment su preživeli, izašavši iz zatvora na slobodu.

Posle toga je princeza odlučila da praksu primeni i na svoje dve ćerke.

Portrait of Caroline of Brandenburg-Ansbach

Getty Images
Princeza od Velsa, Karolina od Brandenburg-Ansbaha

Ne zaboravite da inokulacija u to vreme nije bila bezbedna praksa. Oko 2-3 odsto pacijenata umiralo bi nakon oboljevanja od teškog oblika bolesti.

Inokulirana osoba bi takođe mogla da zarazi zdrave ljude velikim boginjama zato što higijena i uslovi izolacije u ono vreme nisu ni izdaleka bili prihvatljivi.

Dva sina britanskog kralja Džordža Trećeg, Alfred i Oktavijus, umrli su 1782. i 1783. godine posle inokulacije.

Međutim, imajući u vidu visoku stopu smrtnosti od velikih boginja, koja je mogla da dostigne i 20-30 odsto, ljudi si rizikovali i ova praksa se raširila među plemstvom.

Smrti monarha

Monarsi, kao što su ruski car Petar Drugi i francuski kralj Luj Petnaesti, stradali su od velikih boginja.

Štaviše, posle smrti Luja Petnaestog 1774. godine, novi kralj Luj Šesnaesti i njegova braća odmah su bili inokulirani.

A drawing showing inoculation of a child taking place while they are distracted by a marionette

Getty Images
Inokulacija je u Francuskoj bila zabranjena neko vreme, ali su je promovisali filozofi poput Voltera i Didroa

Vladari u ono vreme nisu predlagali da inokulacija postane obavezna, ne samo zato što su neki lekari i sveštena lica bili izuzetno kritični prema toj praksi, već i zato što je to bila skupa rabota.

Sredinom 18. veka, lekar Robert Saton i njegov sin Danijel učinili su inokulaciju bezbednijom i gotovo bezbolnom koristeći lancetu.

Danijel Saton i njegovi partneri uskoro su to pretvorili u poslovnu franšizu, proširivši se na druge evropske zemlje kao i Ameriku.

On je lično između 1763. i 1766. godine inokulirao 22.000 ljudi, od kojih je umrlo troje.

Nažalost po inokulatore, jedno otkriće iz 1796. godine zauvek je ubilo njihov posao.

Bio je to događaj koji je sve izmenio i promenio istoriju medicine i čovečanstva.

A French caricature from The History of Inoculation and Vaccination for the Prevention and Treatment of Disease (c. 1800) - A serpent woman reclines in a chariot as vaccinators riding a bull and horse chase terrified civilians

Getty Images/Hulton Archive
Francuski crtež prikazuje inokulatore i vakcinatore

Kravlje boginje

Sve je počelo kad se britanski lekar Edvard Džener (1749-1823) zainteresovao za glasine koje su kružile po selima u Glosterširu.

Naime, izgledalo je kao da su radnici mlekare koji su se zarazili kravljim boginjama, a koje nisu opasne po ljude, bili imuni na velike boginje.

Da bi ovo verovanje stavio na probu, Džener je uzeo lezije kravljih boginja od mlekarice po imenu Sara Nelms i utrljao ih u ogrebotinu na ruci osmogodišnjaka Džejmsa Pipsa.

Dečak se nije razboleo, sem što je neko vreme patio od glavobolja i gubitka apetita.

Šest nedelja kasnije, Džener je inokulirao dečaka čovečjim velikim boginjama, što nije dovelo ni do kakvih posledica.

Džejms Fips je posle toga u različitim intervalima bio inokuliran velikim boginjama više od 20 puta, ali nije pokazao nikakve znake bolesti.

Portrait of Edward Jenner

Universal Images Group / Getty Images
Edvard Džener je testirao vakcinu i objavio studiju koja je ovu novu praksu učinila poznatom širom sveta

Kad je Džener odlučio da objavi rezultate eksperimenta u brošuri „Studija uzroka i posledica kravljih boginja„, Kraljevsko društvo Londona (nacionalno udruženje naučnika) odbilo je da mu pomogne.

Božja kazna

Nekoliko verskih lidera verovalo je da su velike boginje božja kazna i da ih ne treba lečiti.

Neki lekari su se protivili Dženerovom konceptu vakcinacije.

Negde u ovo vreme počeo je da se javlja prvi antivakcinaški pokret.

On se suprotstavljao „Dženeritima“ – sledbenicima doktora Dženera.

Sučeljene strane objavljivale su pamflete i pokušavale da iskoriste novine i karikature za ismevanje svojih protivnika.

Painting of Doctor Jenner vaccinating James Phipps

Getty Images
Doktor Džener vakciniše Džejmsa Fipsa, dok mlekarica Sara Nelms stoji pored

Gubitak prihoda

Među istaknutim antivakcinaškim liderima bili su lekari Bendžamin Mozli i Vilijam Rauli.

Njihovo protivljenje nije bilo samo ideološke prirode.

Za ove lekare, uvođenje masovne vakcinacije značilo je gubitak prihoda od inokulacije koju su izvodili na bogatim pacijentima.

Bendžamin Mozli (1742-1819) pridružio se borbi protiv vakcinacije 1799. godine i pokušao da okrene Parlament protiv nje u govorima održanim 1802. i 1808. godine.

Mozli je kravlje boginje zvao „volovski sifilis“, igrajući na kartu zgađenosti nekih građana kojima se nije dopadala činjenica da će njihova deca biti vakcinisana tečnošću uzetom iz životinjskog tela.

Štaviše, vakcinaciju je uporedio sa širenjem seksualno prenosivih bolesti i zoofilijom (seksualna privlačnost čoveka prema životinji neljudskog porekla).

Sugerisao je i da vakcinisanima mogu da izrastu kravlje dlake ili da bi glava mogla da im poprimi oblik bivola.

Predvideo je širenje magarećeg kašlja i ludila.

Čak je pominjao i mit o Pasifaji, kritskoj kraljici koju je prokleo Posejdon i koja se parila sa bikom, rodivši Minotaura – čudovište koja je bilo pola čovek, pola bik.

Cartoon of people sprouting cows from their arms and heads, someone who has grown horns out of their head and people queuing to drink a potion

Getty Images
Karikatura Džejmsa Gilreja „The Cow-Pock, or, The Wonderful Effects of the New Inoculation!“ (Kravlje boginje ili Predivni efekti nove inokulacije)

Mozlijevi stavovi bili su verno dočarani u karikaturi britanskog ilustratora Džejmsa Gilreja (1756-1815) nazvanoj „Kravlje boginje ili Predivni efekti nove inokulacije!„.

Na njoj je Džener prikazan kako pravi rez lancetom na ruci žene.

Unaokolo trče pacijenti sa bivoljim glavama koje im niču iz različitih delova tela, ali Dženera za to nije briga.

Na zidu se nalazi uramljena slika religioznog obožavanja krave, što je aluzija na biblijsku priču o obožavanju Zlatnog teleta.

Pristalica vakcinacije, engleski lekar i botaničar Džon Tornton odgovorio je traktatom „Proročanstva doktora Mozlija„.

On se izrugivao Mozlijevim argumentima o mogućim mutacijama kod vakcinisanih ljudi i njegovom referisanju na mit o Pasifaji.

Smatrao je da antivakcinaški lider treba da odgovara za svaku smrt koja bude proistekla iz njegovih napora da raširi strah među ljudima.

Zabrana inokulacije

Iste godine, jedan drugi Dženerov pristalica, švajcarski lekar Žan De Karo, koji je širio vakcinu u Austriji i Istočnoj Evropi, pozvao je na zabranu inokulacije u korist vakcinacije.

Doktor Vilijam Rauli je 1805. godine objavio traktat: „Inokulacija kravljim boginjama: Ne štiti od infekcije velikih boginja.“

Ovaj lekar tvrdio je da je korišćenje kravljih boginja kršenje svete religije.

Koristio je ilustracije dečaka čije je lice imalo ogromne otoke i devojčice prekrivene šugom, apscesima i čirovima, nazvavši ih žrtvama pristalica vakcina.

Charles Williams' "Vaccination Monster"

Wellcome Collection
„Čudovište od vakcinacije“ Čarlsa Vilijamsa (1802) prikazuje Dženerove pristalice kako bebama hrane čudovište i antivaksere koji su spremni da brane čovečanstvo sa oružjem u rukama.

Antivakcinaš Džon Smajt Stjuart je 1807. godine objavio pamflet naslovljen „30.000 funti za kravlje boginje!„.

Na karikaturi u ovom pamfletu pojavljuju se Džener i njegove pristalice sa rogovima i repovima.

Oni bebama hrane ogromnu životinju, koja predstavlja sve nevolje i opasne bolesti čovečanstva.

Jezivo čudovište iz sebe izbacuje bebe, a doktor Tornton, Dženerov sledbenik, lopatom ih baca na hrpu životinjskog izmeta.

Nedaleko od njih nalazi se spomenik s imenima lekara koji se protive vakcinaciji: Bendžamin Mozli, Robert Skvirel, Vilijam Rauli, Džon Birč, Džordž Lipskomb.

U blizini marširaju lekari sa mačevima u rukama, spremni da odbrane čovečanstvo od vakcinacije.


Pogledajte video: Kako sam prestala da budem antivakserka

Kako sam prestala da budem antivakserka
The British Broadcasting Corporation

„Nepristojno“ ponašanje

„Čuo sam da je jedno dete u Pekamu, koje je pošto je bilo inokulirano kravljim boginjama, apsolutno promenilo nekadašnju normalnu prirodu u životinjsku, trčeći na sve četiri noge kao kakva zver, mučući kao krava i naletajući na stvari glavom kao da je bik“, napisao je Smajt Stjuart.

On se brinuo da bi vakcinacija mogla da učini da nevine bebe budu duhovno nepodobne da uđu u Carstvo nebesko.

Duke Frederick of York

Heritage Images/Getty Images
Sin kralja Džordža Trećeg, vojvoda Frederik od Jorka naredio je obaveznu vakcinaciju u britanskoj vojsci tokom Napoleonovih ratova

Bolesti od vakcinacije

U to vreme su zapravo razne bolesti mogle da se prenesu tokom vakcinacije, jer nije postojala dezinfekcija medicinskih instrumenata, a lekari su verovali da se bolesti šire zbog mijazme, ili „lošeg vazduha“.

Otkriće mikroorganizama koji izazivaju bolesti i uvođenje antiseptičkih operacija i dalje su bili više decenija daleko.

Ali bilo je to vreme Napoleonovih ratova i zemlja je morala da spreči novu epidemiju velikih boginja, koja je mogla da pokosi vojsku jednako efikasno kao i neprijatelj.

Džener je dobio podršku kraljevske porodice i 1802. godine Parlament je doktoru dodelio nagradu od 10.000 funti.

Vakcinacija u vojsci

Na nagovor Frederika, vojvode u Jorka, koji je komandovao britanskom vojskom od 1795. do 1827. godine, vakcinacija je 1800. godine postala obavezna za vojne snage.

Njegov brat, budući kralj Vilijam Četvrti, isto je uradio u mornarici.

Sketch drawing of female nurses tending sick patients in bed

Hulton Archive/Getty Images
Lečenje obolelih od malih boginja, crtež iz 1820. godine

Ozbiljnost velikih boginja, koje su se širile u to vreme, zabeležena je u dokumentima „Vakcinacija kraljevske konjičke garde“ i „Inspekcija regruta za 1817-1851″.

Tu stoji da je od 476 pregledanih regruta, većina – njih 262 – imala karakteristične ožiljke od velikih boginja, 138 regruta imalo je na rukama ožiljke od inokulacije, a još devet njih na nekim drugim delovima tela.

Šezdeset pet njih vakcinisao je sam Džener.

A samo jedan regrut od njih 476 nije bio inokulisan niti vakcinisan i nikad nije imao velike boginje.

Pobeda pobornika vakcine

Dženerova vakcina je 1801. godine stigla do Carske Rusije, a Džener se 1814. godine lično susreo sa carom Aleksandrom Prvim.

Komisija za vakcinaciju protiv velikih boginja u zemlji je osnovana naredne godine.

Međutim, vakcinacija nije uzela maha u Austrougarskoj i Rusiji, jer je ostala opciona sve do pada oba carstva.

Američki predsednik Tomas Džeferson podržao je vakcinaciju 1806. godine.

A sedam godina kasnije, u zemlji je osnovana Nacionalna agencija za vakcinu.

Posle nekog vremena, postalo je jasno da vakcinacija kravljim boginjama protiv velikih boginja ne pruža doživotni imunitet i na svakih 10 godina počela je da se sprovodi revakcinacija.

A physician holds a patient down while cutting him as a potion boils in a jug.

Smith Collection / Gado / Getty Images
Antivakseri su pokušali da se bore protiv vakcinacije karikaturama poput ove gde lekar koristi pincetu i pravi mnoge posekotine na licu pacijenta pre vakcinacije

Vakcinacija je ostavila traga.

U Londonu je 1810-tih zabeleženo svega 7.858 smrti od velikih boginja, u poređenju sa 18.447 smrti 1790-tih, prema podacima iz Londonske evidenciji o smrtnosti.

Dženerovi protivnici okrivljavali su vakcinaciju za sve, od gubitka kose preko kratkovidosti, pa do sve većeg pesimizma i pada kvaliteta u umetnosti i književnosti.

Ali oni su izgubili.

Borba protiv „medicinske tiranije“

Inokulacija je 1840. godine zabranjena u Velikoj Britaniji, a vakcinacija je postala besplatna.

Isprva nije bila obavezna.

Zakon o vakcinaciji usvojen u Velikoj Britaniji 1853. godine nalagao je da deca moraju da se vakcinišu u prva tri meseca života, u protivnom roditelji mogu da budu kažnjeni novčano ili zatvorom.

Vakcinacija je tako prvi put postala obavezna.

Ovaj zakon značio je da država proširuje svoje nadležnosti na sektor javnog zdravlja.

Pravo roditelja da izaberu da li će vakcinisati svoju decu bilo je ograničeno da bi se osiguralo zdravlje društva u celini.

Početkom 1860-tih, samo je dve trećine dece bilo vakcinisano, a kazna za roditelje nevakcinisane dece nije bila sprovođena.

Otpor novom zakonu javio se gotovo momentalno. Još 1854. godine, hidropat (pobornik lečenja vodom) Džon Gibs objavio je pamflet „Naše medicinske slobode“ – prvi zvanični rad protiv obavezne vakcinacije.

Država je otvorila centre za obuku o vakcinama i pokušala da kontroliše kvalitet limfe korišćene za vakcinaciju.

Epidemija velikih boginja

Između 1864. i 1868. godine, zemlju je zahvatila još jedna epidemija velikih boginja, a roditelji koji nisu vakcinisali decu bili bi kažnjeni.

Novi zakon iz 1867. godine uveo je obaveznu vakcinaciju za svu decu mlađu od 14 godina i doveo do angažovanja službenika zaduženih za vakcinacije.

On je omogućavao da roditelji nevakcinisane dece budu novčano kažnjeni.

Ove kazne nisu više bile jednokratne za svako nevakcinisano dete, već ponavljane – izricale su se iznova i iznova sve dok dete na kraju ne bi bilo vakcinisano.

Zatvor je bio alternativna kazna, a trajanje zatvorske kazne moglo je da se produži ako bi dete ostalo nevakcinisano.

Po britanskim gradovima počele su da se pojavljuju takozvane antivakcinaške lige.

One su zahtevale ukidanje obavezne vakcinacije i umesto toga predlagale sanitarne mere, kao što su izolovanje pacijenata obolelih od velikih boginja i svakoga ko je bio u dodiru sa njima.

Ričard Gibs (1822-1871), irski homeopata i rođak Džona Gibsa, 1866. godine je osnovao prvu Antivakcinašku ligu u londonskom distriktu, sa ciljem da se sruši „medicinska tiranija“.

Ona je 1870. godine već imala stotine ogranaka, 10.000 članova i 200.000 simpatizera.

„Građanske slobode“ za decu

Ričard Gibs je pozivao roditelje „da idu u zatvor, umesto da pristanu na to da im potomstvo bude inokulisano škrofulom, sifilisom i manijom“.

Vilijam Hjum-Roderi, lider antivakcinaškog pokreta 1870-tih, insistirao je da, čak i kad bi vakcinacija bila dobro ideja, „nju ne bi smela da promoviše država“.

„A što se tiče dece, ako roditelji ne mogu da urade ono što misle da je najbolje za njihove najmlađe, onda je to kraj svih građanskih sloboda“, napisao je u traktatu „Vakcinacija u zakonima o vakcinaciji“.

A drawing of a cow with human hands sprinkling something on a child in bed while holding a jar labelled "Impure virus"

Getty Images
„Bolje ne vakcinisati nego vakcinisati nečistim virusom“ Džozefa Keplera (1838-1894).

U većini slučajeva, vakcinacija je prolazila glatko. Ali bilo je slučajeva usputnog zaražavanja drugim bolestima.

Na primer, tokom vakcinacije 1871. godine došlo je do dva slučaja prenošenja sifilisa iz limfe bolesne osobe na zdrave ljude.

Antivakcinaši su aktivno koristili mogućnost prenošenja bolesti tokom imunizacije kao argument protiv nje.

Još 1810. godine, italijanski hirurg Đenaro Galbijati predložio je da se limfa uzima direktno od krava kako bi se izbegao sifilis.

Ali ovaj pristup postao je rasprostranjeniji tek krajem 19. veka.

Britanska vlada počela je da proizvodi vakcinu iz kravlje limfe 1881. godine.


Pogledajte video: Pet najčešćih lažnih tvrdnji o vakcinama

Sve više vakcina protiv korona virusa se distribuira svakog dana.
The British Broadcasting Corporation

Odbijanje obavezne vakcinacije

Novine su u ono vreme pisale o slučajevima odbijanja vakcinisanja, ponekad po savetu lekara.

„Edvard Ajrons pozvan je na sud zato što se nije povinovao nalogu da vakciniše sina, koji ima dve godine. On je izjavio da im prigovor savesti na primenu Zakona o vakcinaciji i da sluša savet svog lekara, koji mu je rekao da vakcinacija nije dobra po detetovo zdravlje niti bi ono imalo od njega koristi“, pisao je Lester merkjuri 1884. godine.

„Jedno od njegove dece već je bilo vakcinisano i imalo teške posledice, tako da nije mogao da dozvoli da dečak prođe kroz isto to“, pisao je Lester merkjuri 3 marta 1884. godine.

Grad Lester u to vreme bio je jedan od centara antivakcinaškog pokreta.

Na njegove ulice izašlo je 10.000 besnih stanovnika i spalilo primerak Zakona o vakcinaciji.

Najveći protest u martu 1885. godine imao je 80.000 učesnika – nosili su antivakcinaške transparente, dečje kovčege i spalili lutku Edvarda Dženera.

Nekoliko hiljada stanovnika grada našlo se pod istragom zato što su odbili da vakcinišu svoju decu.

Photo of Leicester in 1904

Getty Images
Krajem 19. i početkom 20. veka, Lester je bio centar pokreta protiv vakcinacije u Britaniji. Slika Lestera, 1904. godine

Lester merkjuri je 10. juna 1884. godine izvestio o masi koja je pozdravila dvojicu ljudi i jednu mladu majku koji su odlučili da idu u zatvor da im deca ne bi bila vakcinisana:

„Izražene su krajnje simpatije prema sirotoj ženi, koja se hrabro držala, iako je delovala kao da na svojoj koži oseća čvrsti stav da iznova i iznova ide u zatvor pre nego da dozvoli da njeno dete bude prepušteno ‘blagom milosrđu’ javnog vakcinatora.

„Oko njih troje okupila se brojna masa… i triput su im skandirali, što je postalo još glasnije kad su ušli na vrata policijskog zatvora.“

Izolacija

Lesterski antivakcinaši, koje je predvodio sanitarni inženjer Džon Tomas Bigs, pokušali su kao alternativu vakcinaciji da uvedu izolaciju i sanitarne mere za pacijente, određivanje oblasti širenja zaraze i izgrađivanje pouzdanog kanalizacionog sistema.

U Londonu je 1880. godine osnovano Londonsko društvo za ukidanje obavezne vakcinacije, a 1896. godine ova organizacija postala je Nacionalna antivakcinaška liga.

Organizacija je okupljala i londonske intelektualce, koji su zagovarali „prirodno lečenje“ i homeopatiju, baš kao i radničku klasu iz industrijskih gradova, koja je verovala da je vakcinacija još jedan element represije države i vladajuće klase nad njom.

Poslovni čovek Vilijam Teb (1830-1917) bio je jedan od lidera ove organizacije.

Sam je bio novčano kažnjen 13 puta zato što je odbio da vakciniše treću ćerku.

Teb je svu svoju energiju usmerio na pridobijanje članova parlamenta za antivakcinaški pokret i osnovao je glasilo pokreta Vaksinejšn inkvajerer.

Mančesterski poslanik Džejkob Brajt je 1888. godine pokušao da izdejstvuje usvajanje predloga zakona kojim će se povući Zakon o vakcinaciji, ali nije naišao na podršku.

Umesto toga, osnovana je Kraljevska komisija, koja je sedam godina slušala argumente i pobornika i protivnika vakcinacija, sve do 1896. godine.


Korona virus: „Roditelji mi ne dozvoljavaju da primim vakcinu protiv korona virusa“
The British Broadcasting Corporation

„Životinjski otrov“

Među antivakcinaškim liderima onoga vremena bilo je lekara, kao što je hirurg Vilijam Kolins, koji je vakcinaciju smatrao nepoznatim „životinjskim otrovom“, i Čarls Krejton, koji je vakcinaciju zvao trovanjem krvi, poricao postojanje bacila i uporno insistirao da bolesti izaziva „loš vazduh“.

Frensis Njumen, profesor latinskog sa Univerzitetskog koledža u Londonu, najpreciznije je definisao antivakcinaške stavove svog vremena.

On je u jednom broju Veksinejšn inkvajerera napisao:

„Parlament nema pravo na napad, koliko god se krio iza zabrinutosti za javno zdravlje; a kamoli da skrnavi telo zdravog novorođenčeta.

„Zabraniti savršeno zdravlje je tiransko zlodelo, jednako kao zabraniti čednost ili trezvenost.

„Nijedan zakonodavac ne može da vam pruži to pravo. Zakon je neprihvatljiva uzurpacija i pruža pravo na otpor.“

Samo su dvojica od 15 članova Kraljevske komisije zastupali antivakcinaške stavove, tako da je većina njenih članova 1896. godine usvojila izveštaj koji preporučuje obavezno vakcinaciju.

Sketch drawing of a skeleton with a black cloak holding a document labelled "Bill"

Getty Images
„Trijumf Dženerovih protivnika“ – karikatura u satiričnom časopisu Panč kao reagovanje na zakon iz 1898. godine

Uverenja o izuzeću

Zakon o vakcinaciji iz 1898. godine formalno je ukinuo obaveznu prirodu vakcinacije, ali da bi izbegli vakcinu, roditelji su morali od prekršajnih sudija da dobiju uverenje o izuzeću od vakcinacije.

Štaviše, prekršajne sudije su sabotirale primenu ovog zakona.

I tako je 1906. godine samo 40.000 novorođenčadi dobilo to uverenje.

Istovremeno, zakon je zabranio vakcinaciju čovečjom limfom i zamenio ju je kravljom limfom da bi sprečio prenošenje sifilisa i hepatitisa.

Ipak, antivakcinaši su nastavili svoju borbu.

Podršku su pronašli među slavnim ličnostima, kao što su britanski prirodnjak Alfred Volas i pisac Džordž Bernard Šo, koji je verovao da je vakcinacija „utrljavanje otpada sa lopate u živu ranu“.

Šo je kasnije dobio Nobelovu nagradu za književnost, a podržao je staljinizam i poricao postojanje Holodomora (masovna glad) u Ukrajini.

George Bernard Shaw

London Stereoscopic Company/Getty Images
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1925) Džordž Bernard Šo bio je jedan od najpoznatijih antivaksera početkom 20. veka

Vlada je priznala da prekršajne sudije sabotiraju zakon.

Novi zakon je usvojen 1907. godine, u kom se preciziralo da otac može da spreči vakcinaciju deteta ako u roku od četiri meseca navede da bi vakcina mogla da naškodi njegovom zdravlju.

Sjedinjene Američke Države

Borba između pobornika i protivnika vakcina istovremeno se nastavljala i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Masačusets je 1855. godine postavio presedan uvevši obaveznu vakcinaciju školske dece.

Godine 1879, posle posete britanskog antivakcinaškog lidera Vilijama Teba, osnovana je Američka antivakcinaška liga.

Dugovečni sukob između pobornika i protivnika vakcine u SAD-u rezultirala je 1905. godine presudom američkog Vrhovnog suda u slučaju švedsko-američkog pastora Heninga Jakobsona, koji je odbio da vakciniše decu i plati kaznu, protiv države Masačusets.

Sudije su donele odluku da bilo koja država sme da uvede obaveznu vakcinaciju ako državno zakonodavstvo proceni da je to najbolji način da se spreči širenje velikih boginja i zaštiti javno zdravlje.

Deca su mogla da se izuzmu od obavezne vakcinacije ako to ne naruši zaštitu prava odraslih.

Ona bi pre dobila otkaz nego se vakcinisala
The British Broadcasting Corporation

Mesto vakcinacija protiv velikih boginja u istoriji

Vakcinacija protiv velikih boginja imala je veliki uticaj na istoriju čovečanstva.

Military Hospital

Getty Images
Francusko pozorište pretvoreno u vojnu bolnicu u Parizu, The Illustrated London News (18. februar 1971.)

Francuska i nemačka vojska

Francusku vojsku zahvatila je epidemija velikih boginja kad je 1870-1871. godine vođen Francusko-pruski rat.

Razbolelo se 124.000 od 600.000 vojnika, a umrlo je njih 23.000.

Naravno, to nije bio jedini razlog za poraz Francuske, ali je nemačka vojska od velikih boginja izgubila svega 460 vojnika od njih ukupno 950.000, jer je vojska bila konstantno vakcinisana i revakcinisana.

Rat se završio ujedinjenjem Nemačke, padom francuske monarhije i oživljavanjem neprijateljstava između dve države, što je na kraju doprinelo izbijanju Prvog i Drugog svetskog rata.

Nemačka je 1874. godine uvela obaveznu vakcinaciju i revakcinaciju protiv velikih boginja, a 1897. je bilo poznato da je tokom godine od ove bolesti umrlo svega petoro ljudi.

Vaccination and the French Army

Getty Images
Regruti francuske vojske se vakcinišu protiv malih boginja, slika Alfreda Tušemolena iz 1895. godine

Francuska je uvela obaveznu vakcinaciju protiv velikih boginja u svojoj vojsci odmah posle poraza 1871. godine.

Nemačka i Velika Britanija, gde su vakcinacije protiv velikih boginja bile obavezne, uglavnom su se rešile ove bolesti pre Prvog svetskog rata.

S druge strane, u Austrougarskoj i Rusiji vakcinacija nije bila obavezna i stopa smrtnosti od velikih boginja ostala je visoka.

Trijumf nauke i uticaj visoke politike

Krajem 19. veka, istraživanja francuskog naučnika Luja Pastera i njegovog nemačkog rivala Roberta Koha stimulisala su razvoj vakcina.

Oni su postavili temelje mikrobiologije, nauke o mikroorganizmima, i 1870-tih i 1880-tih uspeli da dokažu svetu da bolesti izazivaju bacili, a ne „loš vazduh“.

Paster je izumeo vakcine protiv pileće kolere, besnila i antraksa.

Posle uspešnog testiranja vakcina na ovci koju je ujeo besni pas 1885. godine, Paster je vakcinisao pacijente iz drugih evropskih zemalja, pa čak i iz SAD-a.

Vakcina je 1886. godine spasla živote četvorice dečaka koji su poslati naučniku preko Atlantika iz Nju Džersija.

A ghostly skeleton arises from a lake surrounded by rubbish

Getty Images
Ova karikatura iz 1885. odražava teoriju mijazma. Prikazuje smrt koja se diže iz njujorškog Central parka, punog smeća i životinjskih leševa, kao izvor „lošeg vazduha“

Od ovog trenutka nadanje, nove vakcine će se pojavljivati skoro svake decenije.

Španac Haime Feran testirao je vakcinu protiv kolere 1885. godine.

Vakcine protiv tetanusa, tifoidne groznice i tuberkuloze

Vakcine protiv tetanusa, tifoidne groznice i kuge pojavile su se 1890-tih.

Vakcine protiv šarlaha, difterije, tuberkuloze i magarećeg kašlja izumljene su 1920-tih.

A 1930-tih došlo je do otkrića vakcina protiv tifusa i žute groznice.

Za najmanje jedan deo populacije, naučnici koji su obavljali istraživanja i pravili vakcine postajali su heroji.

Louis Pasteur leaning on a cabinet while his male assistant injects a young man's stomach

Getty Images
Luj Paster posmatra svog pomoćnika kako ubrizgava vakcinu protiv besnila. Ilustracija Sajentifik Ameriken, 19. decembar 1885.

Zemlje su davale podršku istraživanjima.

U vreme borbe između kolonijalnih carstava, svaka država želela je da poseduje naprednu tehnologiju i medicinu koja će zaštititi vojske od neborbenih gubitaka i smanjiti tenzije u društvu.

Medical workers giving a man a vaccination in front of the Grim Reaper

Getty Images
Sovjetski poster kampanje vakcinacije 1920: „Građani! Vakcinišite se protiv kolere. Smrt je nemoćna samo protiv vakcinacije“

Komunizam

Posle Prvog svetskog rata i uspona komunizma u Rusiji, borba između ideologija dodatno je doprinela svemu ovome.

Sovjetski Savez nije želeo smrtonosne epidemije, jer je narod morao da živi i radi za „bolju budućnost“, sem, naravno, ukoliko ne bi postao neprijatelj naroda.

Konkurencija između kapitalističkog i komunističkog bloka tokom Hladnog rata dovela je do pojavljivanja i širenja novih vakcina.

Obe strane davale su sve do sebe da preuzmu vođstvo, a to je bilo nemoguće bez savladavanja bolesti koje su mogle da navedu medije i stanovništvo neprijateljskog bloka da poveruje da je zemlja slaba i nerazvijena.

Oba bloka učestvovala su u i programima vakcinacije u siromašnim zemljama Trećeg sveta, pošto su ulozi bili širenje bolesti i njihov vlastiti prestiž i uticaj.

Globalna kampanja vakcinacije SZO-a

Priča o antivakcinaškom pokretu se iznova ponavljala.

Svetska zdravstvena organizacija je 1959. godine pokrenula globalnu kampanju za vakcinaciju protiv velikih boginja sa posebnim naglaskom na najsiromašnijim zemljama u Aziji, Africi i Latinskoj Americi.

Lekari su ponovo morali da se bore sa snažnim antivakcinaškim otporom u nekoliko zemalja.

Verska opozicija

Najteže je bilo lekarima u Indiji i Zapadnoj Africi, gde su antivakcinašku opoziciju predvodili lokalni verski lideri i iscelitelji.

Oni su često nepismenim ljudima objašnjavali da su vakcinu doneli stranci i da će ona još više razljutiti bogove, koji mogu da im pošalju velike boginje.

I stoga se verovalo da hinduistička boginja Šitala može da pošalje velike boginje i druge gnojne bolesti, baš kao i da ih izleči od njih.

The Goddess Shitala on horseback

Getty Images
Indijske verske vođe zastrašile su stanovništvo rekavši da bi vakcinacija naljutila boginju Šitalu

Narod Joruba, jedna od najvećih tradicionalnih kultura u Nigeriji i Beninu, ima boga velikih boginja i zaraznih bolesti Sopona.

Meštani su verovali da ako naljutite njihove sveštenike, možete da postanete žrtva velikih boginja.

Tajna društva često su zloupotrebljavala ovu veru kako bi iznuđivala novac i pretila žrtvama prokletstvom Sopone ako ne plate.

Početkom Dvadesetog veka, lokalni lekar Oguntola Sapara (1861-1935) probio se u jedno od tajnih društava i saznao da su ona širila bolest koristeći zaražene čestice iz pustila uzetih od pacijenata.

Kad je došla do ovih informacija, britanska kolonijalna administracija zabranila je kult Sopone 1907. godine.

Međutim, 60 godina kasnije, lekari su morali da se bore sa otporom njegovih sledbenika kako bi sproveli uspešnu vakcinaciju u Nigeriji.


Pogledajte video: Religija i teorije zavere o vakcini

Korona virus, vakcinacija i religija: Koliko verski lideri mogu da utiču na imunizaciju
The British Broadcasting Corporation

Objava o „nestanku velikih boginja“

SZO je 1980. godine objavila da se svet rešio velikih boginja.

Uprkos pozivima da se virus potpuno uništi, njegovi uzorci se danas čuvaju u dve laboratorije u Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji.

A man vaccinating another man next to the words: "Put an end to smallpox and yellow fever - be vaccinated"

Getty Images
Poster koji poziva da se primi vakcina protiv malih boginja i žute groznice u Nigeriji tokom 1960-tih

Međutim, antivakcinaški pokret nije nestao na Zapadu, ali je njegov glas oslabio na početku Hladnog rata, zato što je, uz širenje obrazovanja i napredak nauke, sve više ljudi želelo da se vakciniše.

Antivakcinaši nisu više poricali da bolesti potiču od bacila, kao što su to činili njihovi prethodnici iz 19. veka.

Umesto toga, sada su se usredsredili na sakupljanje informacija o opasnostima po zdravlje, medijskih izveštaja i izjava zvaničnika koji dovode u pitanje njihovu efikasnost, kao i raskrinkavanje farmaceutskih kompanija.

The Cutter Laboratories vaccine

Getty Images
Vakcina Kater laboratoris povučena je iz američkih bolnica

Ponekad su farmaceutske kompanije pružale i te kako valjane razloge za oklevanje u vezi sa primanjem vakcina.

Farmaceutske greške

Kao jedan primer, Katerove laboratorije su 1955. godine proizvele 120.000 doza vakcine koja je sadržala „živi“ poliovirus umesto neaktivnog polija.

Časopis Kraljevskog medicinskog društva napisao je 2006. godine da su vakcine „dovele do 40.000 slučajeva polija, izazvavši kod 200 dece različite nivoe paralize i usmrtivši njih 10″.

Druge studije pokazale su da je 100 dece doživelo paralizu, a da je stradalo 4.

Katerove laboratorije završile su na sudu.

Leksis Neksis piše da je porota zaključila kako „vakcine nisu bile spremne ni za tržište ni za namenjenu im svrhu“ i da oštećenima mora biti isplaćena finansijska odšteta.

Sledeći događaj koji je išao na ruku protivnicima vakcinacije bila je kampanja za vakcinaciju protiv svinjskog gripa 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama.

Gerald Ford receiving the swine flu vaccine live on television

Getty Images
Američki predsednik Džerald Ford vakcinisan je uživo na televiziji pre predsedničkih izbora

Kampanja protiv gripa američkog predsednika Forda

Nekoliko stotina vojnika razbolelo se od svinjskog gripa u vojnoj bazi Fort Diks u Nju Džersiju u februaru 1976. godine.

Administracija predsednika Džeralda Forda (1973-1977) zabrinula se strahujući od pandemije na nivou one od Španskog gripa koja je odnela stotine hiljada života u zemlji između 1918. i 1921. godine.

Bližili su se predsednički izbori i Ford je odlučio da će, da bi sprečio katastrofu, vakcinisati čitavu populaciju.

Uprkos tome što nije izbila epidemija, u jesen je otpočela masovna vakcinacija.

Sam predsednik Ford bio je vakcinisan uživo 14. oktobra, što je samo još više uverilo neke Amerikance da se radi o političkom potezu.

Kad su tabloidi izvestili o smrti troje starijih ljudi u Pitsburgu posle vakcinacije, neki od vakcinisanih počeli su da povezuju najblaže znakove da im nije dobro ili vlastite već postojeće bolesti sa tim što su bili vakcinisani.

Tabloidi su dolili ulje na vatru naslovima o povećanoj smrtnosti. Njujork post je objavio članak naslovljen „Scene sa Pensilvanijske klinike smrti„.

U njemu je pisalo: „Jedna od starijih osoba, 75-godišnja Džulija Buči, štrecnula se na ubod igle na ruci, načinila nekoliko slabašnih koraka, a potom se stropoštala mrtva na pod doma zdravlja. Na njihove oči.“

Protesters wearing white coats stand next to a protester in a pig costume, holding a sign saying: "Death toll; swine flu: 1; Swine flu vaccine: 45+" and another saying: "End pork barrel legislation".

Getty Images
Protesti zbog američkog programa vakcinacije protiv svinjskog gripa

Kod desetine vakcinisanih ljudi u nekoliko saveznih država, vakcinacija je kasnije povezana sa širenjem opasnog Gilen-Bareovog sindroma.

To je stanje u kom imuni sistem napada nervni sistem, što dovodi do slabosti i treperenja u udovima, i, u najgorim slučajevima, paralize.

Naučnici su kasnije otkrili da su šanse da dobijete ovaj sindrom dok bolujete od gripa mnogo veće nego posle vakcinacije.

Nepoverenje prema državnoj vakcinaciji

Na kraju, nakon što je vakcinisano 45 miliona Amerikanaca (22 odsto stanovništva), proces je bio zaustavljen, a nova Karterova administracija je odustala od njega.

Vakcinacija bez epidemije i potrebe za njom, panika koju su izazvali tabloidi i povezivanje smrti starijih građana sa vakcinom, doveli su do sve većeg nepoverenja prema državnim programima vakcinacije i pojačali antivakcinaški pokret.

Kasnije je čak protiv vlade podneto nekoliko tužbi od ljudi koji su dobili Gilen-Bareov sindrom i verovali da je uzrok za to vakcinacija.

Temple Sharkey winces as he gets a swine flu shot at local clinic as public demand for a swine flu vaccine soared after a case of the disease was reported in Missouri, USA.

Getty Images
Oko 45 miliona Amerikanaca je vakcinisano protiv svinjskog gripa pre nego što je program iz 1970-tih zaustavljen

Magareći kašalj

Uvođenje vakcinacije protiv magarećeg kašlja 1949. godine odigralo je važnu ulogu u borbi protiv ove bolesti, koja je bila jedan od vodećih uzročnika smrti kod novorođenčadi.

Magareći kašalj izaziva kokobakterija, koja ulazi u sluzokožu čovečjeg respiratornog sistema.

Posle perioda inkubacije, patogen može da izazove napade kašlja, mučnine i povraćanja, a kod beba može da dovede do zastoja u disanju i cijanoze.

Teški oblik bolesti i visoka stopa smrtnosti vezuje se za ovu bolest među neimunizovanim bebama i uglavnom pogađa decu uzrasta između jedne i pet godina.

Pedesetih i šezdesetih godina u razvijenim zemljama sprovedene su masovne vakcinacije i stopa smrtnosti od magarećeg kašlja opala je za 90 odsto.

Osamdesetih godina vakcinisano je oko 80 odsto novorođenčadi, prema podacima SZO-a.

Diphtheria and whooping cough (pertussis) vaccine, 1952

Science & Society Picture Library / Getty Images
Vakcina protiv difterije i velikog kašlja

Magareći kašalj bio je vodeći uzročnik smrtnosti kod dece u Velikoj Britaniji četrdesetih, pre nego što je izumljena vakcina protiv njega.

Vakcina protiv magarećeg kašlja čak je izmenila pauze između epidemija.

Interval između epidemija povećao se sa 2,5 na 4 godine u velikim gradovima Engleske i Velsa šezdesetih.

Istraživanje o nuspojavama

Ali 1974. godine, jedan članak povezao je neurološke komplikacije kod 36 novorođenčadi u bolnici Grejt Ormond Strit u Londonu sa vakcinacijom protiv magarećeg kašlja.

Mediji su naširoko izvestili o tome, pruživši platformu roditeljima koji su pretpostavili da je vakcinacija dovela do zdravstvenih problema njihove dece, a koja je počela još dalekih pedesetih.

Tri naredne godine, stopa imunizacije od magarećeg kašlja opala je sa 77 na 33 odsto.

A man administers a vaccine to a toddler held by a woman

Getty Images
Vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja primenjivana je širom sveta – fotografija iz Tajlanda 1950-tih

Istovremeno, doktor Gordon Stjuart, profesor medicine sa Univerziteta u Glazgovu, izjavio je da je zaštitni efekat vakcine zanemariv i da ne premašuje potencijalnu opasnost od njene upotrebe.

On je bio slavni naučnik koji je neko vreme radio sa ser Aleksandrom Flemingom, izumiteljem penicilina, i njegovo mišljenje je bilo cenjeno.

On je i od šezdesetih vodio kampanju za smanjenje upotrebe antibiotika.

Doktor Stjuart je 1977. godine napisao članak u kom je izneo pretpostavku da vakcina izaziva encefalopatiju, koja oštećuje mozak deteta, i insistirao da je bezbednije dobiti magareći kašalj nego primiti vakcinu.

Pad stope vakcinisanosti

Iako su drugi naučnici tvrdili da je vakcina pomogla da se smanji broj slučajeva a britanska vlada je odbila da je povuče, došlo je do pada stope vakcinisanosti i izbila je epidemija.

Studija iz 1981. godine pokazala je da je rizik od trajnih neuroloških poremećaja kad se koristi vakcina protiv difterije, tifusa i magarećeg kašlja [DTP] izuzetno niska i da se dešava jednom u 310.000 slučajeva.

Vlada Margaret Tačer nastavila je sa aktivnom kampanjom vakcinacije.

Princ Vilijam bio je jedno od dece vakcinisane uz veliki publicitet.

Početkom devedesetih, vakcinacija u Velikoj Britaniji ponovo je premašila 90 odsto.

Međutim, kritika vakcine dovela je do epidemije magarećeg kašlja u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Japanu, Australiji i Italiji.

U Švedskoj je vlada uvela moratorijum na upotrebu DTP vakcine, koji je trajao do 1996. godine.

Kao posledica toga, 60 odsto dece u ovoj zemlji mlađih od 10 godina zarazilo se magarećim kašljem tokom tog perioda.

Grupa naučnika je 1998. godine objavila istraživanje u Lansetu koje je dokazalo da su zemlje koje su održale visok nivo vakcinacije (SAD, Poljska i Mađarska) imale 10 do 100 puta nižu stopu pojavljivanja magarećeg kašlja od zemalja u kojima je antivakcinaški pokret bio uspešan (Švedska, Japan, Velika Britanija, Australija i Rusija).

Male boginje, doktor Vejkfild i slavne ličnosti

Internet i globalizacija olakšali su antivakcinaškim pokretima da šire svoje ideje i postanu prisutni širom sveta bez stvaranja centralizovane organizacije.

Društvene mreže su pružile priliku za širenje netačnih ili nedokazanih informacija, kako bi se privukle pristalice ili posejao strah isticanjem nuspojava vakcina.

Na kraju krajeva, nisu obrazovanje, medicinsko iskustvo ili naučne diplome ono što je važno na društvenim mrežama, već broj pratilaca i sposobnost njihovog uveravanja.

Antivakcinaški pokret je u velikoj meri bio inspirisan objavljivanjem danas oborene studije britanskog lekara Endrjua Vejkfilda, koji je 1998. godine povezao vakcinu MMR – zaštita od malih boginja, zaušaka i rubeole – sa porastom autizma kod dece.

Vakcina MMR u upotrebi je od 1971. godine i osnova je sprečavanja širenja ovih bolesti.

Prema Evropskom centru za prevenciju i kontrolu bolesti, (ECDC), pre uvođenja globalne vakcinacije MMR-om, 1980. godine je od malih boginja umrlo 2,6 miliona ljudi. Godine 2012, ta brojka je bila 122.000.

Vejkfildova studija o MMR-u iz 1995.

Te 1995. godine, Endrju Vejkfild, predavač i konsultant iz gastroenterologije u školi medicine u Londonu, objavio je članak u vodećem medicinskom časopisu Lanset koji govori o tome da male boginje mogu da izazovu Kronovu bolest (inflamacija creva).

Istraživači su kritikovali njegovu metodologiju i utvrdili da ni male boginje ni vakcina protiv njih ne izazivaju ovu bolest.

Godine 1998, Vejkfildova studija u Lansetu, koju je napisao zajedno sa još 11 istraživača, povezala je vakcinu protiv MMR-a sa porastom autizma.

Andrew Wakefield standing with protesters next to a sign saying "Scape-goat" (sic)

Getty Images
Pokret protiv vakcinacije oslanja se na diskreditovano istraživanje dr Endrua Vejkfilda, koji je povezao vakcinu protiv malih boginja, zauški i buntovnika sa pojavom autizma kod dece

Majkl Geršon, profesor patologije i ćelijske biologije sa Univerziteta Kolumbija u SAD-u, poznat kao otac neurogastroenterologije, 2001. godine je doveo u pitanje Vejkfildove nalaze i nazvao istraživanje „bezvrednim“.

Britanski novinar Brajan Dir, u istraživanju za Sandej tajms i Britanski medicinski časopis, otkrio je da je Vejkfild imao sukob interesa tokom istraživanja.

Škola u kojoj je radio Vejkfild dobijala je donacije od advokata kog je angažovala antivakcinaška organizacija JABS sa namerom da podrije kredibilitet vakcine.

Dir je takođe napisao da je Vejkfild osnovao kompaniju nazvanu po njegovoj supruzi i da je želeo da izrađuje vlastite vakcine, pribor za dijagnostičke testove i druge medicinske proizvode koji su mogli da uspeju samo ako se baci sumnja na MMR vakcine.

Naučnik i njegovi asistenti prethodno su izračunali da bi prihodi samo od dijagnostičkog testiranja u trećoj godini projekta dostigli 43 miliona dolara godišnje.

Evo kako Evropski centar za prevenciju i kontrolu bolesti (ECDC) opisuje Vejkfildov slučaj:

Brian Deer standing next to Andrew Wakefield amongst Wakefield's supporters

Getty Images
Serija istraživačkih članaka novinara Brajana Dira (desno) otkrila je finansijsku motivaciju za Vejkfildovo istraživanje (levo)

„Falsifikovani“ podaci

„Njegovo obećanje da će zaustaviti distribuciju MMR vakcina dobilo je veliku medijsku pažnju. Godine 2004. otkriveno je da je naučnik imao finansijskih interesa u iznošenju jedne takve tvrdnje.

„Angažovao ga je advokat koji je nameravao da tuži proizvođače vakcina i regrutovao decu za studiju.

„Štaviše, podaci su bili falsifikovani: u suprotnosti sa zabeleženim javljanjem simptoma posle vakcinacije, neka od dece već su pokazivala simptome pre nego što su bila vakcinisana.“

measles

Getty Images
Vejkfildova publikacija je doprinela otporu prema vakcinaciji protiv malih boginja

U januaru 2010. godine, britanski Opšti medicinski savet proglasio je Vejkfilda krivim za neiskrenost i neodgovornost, kao i za sprovođenje postupaka koji njegovim pacijentima nisu bile potrebni (na primer, doktor je sprovodio kolonoskopiju na maloj deci koju su stručnjaci procenili potpuno suvišnom).

Britanski medicinski časopis napisao je da je Vejkfild „kriv po tridesetak tačaka optužbe, među kojima i četiri tačke u vezi sa neiskrenošću i 12 sa podvrgavanjem dece invazivnim postupcima koji su bili klinički neosnovani.“

Vejkfildov članak konačno je povučen iz Lanseta.

Povučena dozvola Endrjua Vejkfilda

Statistički podaci iz Vejkfildove studije, objavljeni kasnije, nisu ukazivali ni na kakve stomačne poremećaje kod mladih učesnika u njegovom istraživanju, suprotno onome što je on u studiji tvrdio.

U maju 2010. godine, Vejkfild je izbrisan iz britanskog opšteg medicinskog registra i zabranjeno mu je da se bavi medicinom u Velikoj Britaniji.

„Izgledalo mi je kao da su oni ovu odluku doneli odavno, dugo pre nego što su dokazi pravično predstavljeni. Sistem se na ovaj način obračunava sa neslaganjem.

„Izoluje ga, diskredituje i kazni za primer drugim lekarima i naučnicima da se ne bi upuštali u ovakvo nešto. A to je ispitivanje bezbednosti vakcina“, rekao je on za Gardijan.

Epidemije malih boginja

Međutim, od objavljivanja Vejkfildovog članka, stopa vakcinisanosti protiv malih boginja naglo je opala u velikom broju zemalja.

U Velikoj Britaniji je 2008. godine došlo do izbijanja epidemije malih boginja.

U Sjedinjenim Američkim Državama, gde je pobeda nad malim boginjama proglašena 2000. godine, epidemije su se nastavile i posle 2005. godine.

Pogađale su ljude koji često odbijaju da budu vakcinisani po verskoj osnovi, kao što je epidemija u zajednici Amiša 2014-2015. i među onima koji su bili zaplašeni opovrgnutom navodnom vezom sa autizmom – kao što je somalijska migrantska zajednica.

Prema CNN-u, američki Somalijci u Minesoti imali su jedan od najviših nivoa vakcinacije protiv malih boginja sve do 2008. godine, kad su lokalni antivakcinaši održali nekoliko sastanaka sa Vejkfildom o autizmu u ovoj državi.

Ideje diskreditovanog naučnika bile su ključne za argument antivakcinaša protiv vakcinacije protiv malih boginja.

Actress Jenny McCarthy

Getty Images
Glumica Dženi Makarti javno je povezala MMR vakcinu sa autizmom svog sina

Epidemije malih boginja pogodile su 2018. i 2019. nekoliko zemalja širom sveta.

Vejkfildove nalaze podržalo je nekoliko slavnih ličnosti.

Zvezda Čuvara plaže Dženi Makarti više puta je iznela optužbe da je MMR vakcina izazvala autizam kod njenog sina – u njenim vlastitima knjigama i u intervjuima u TV emisijama, dok je branila Vejkfilda.

Istovremeno, ona je negirala da je antivakcinašica.

„Ona nema pojma o čemu govori. Ono što je izjavila dovodi u zabludu i štetno je, a epidemija malih boginja jasan je pokazatelj reakcija na širenje takvih pseudonaučnih mitova“, napisao je američki psihijatar Džefri Liberman u članku iz 2015. godine za Medskejp o slavnim ličnostima koje su rešile da utvrde poreklo bolesti.

Vejkfild danas živi u Sjedinjenim Američkim Državama i snima dokumentarce u kojima osuđuje vakcinaciju.

Njegov film Vakcinisan: Od zataškavanja do katastrofe trebalo je 2016. godine da bude prikazan na Festivalu Trajbeka, čiji je suosnivač Robert De Niro.

Došlo je do masovnog iskazivanja nezadovoljstva javnosti, a De Niro, čije je dete autistično, neko vreme je branio odluku da se film uvrsti u selekciju.

Na kraju je festival odbio da ga prikaže.

Antivakcinaški pokreti danas

Antivakcinaški pokreti nastavljaju da se usredsređuju na takozvane nuspojave vakcina koje se pod istragom retko ili nikada ne javljaju.

Oni se oslanjaju na istraživanja lekara koji dovode u pitanje tradicionalni stav da vakcinacija štite pacijente.

Danas, antivakcinaški pokreti redovno ignorišu korist od vakcina koje sprečavaju nove epidemije i smanjuju broj smrtnih slučajeva, čak i kad su suočeni s ogromnim brojem dokaza.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

BBC News na srpskom

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

127 Shares
127 Shares
Share via
Copy link