Ranije ove godine, Radža i Priti Narasimhan su krenuli na put širom Indije naoružani porukom: prestanite da pljujete u javnosti.
Par je prenosio poruku preko zvučnika postavljenog na automobilu.
Ako ste proveli vreme u Indiji, znate protiv čega su Narasimhanovi.
Pljuvačka je sastavni deo izgleda trotoara i fasada.
Ponekad obična izlučevina, ponekad krvavo crvena od žvakanja betel oraha ili duvana, podjednako „ukrašava” zidove zgrada i druga zdanja.
Čak preti i istorijskom mostu Hovrah u gradu Kalkuti.
- Zašto trećina građana Srbije ne pere ruke posle toaleta
- Zašto su građani Srbije u svađi sa zubarima
- Osam ključnih stvari za higijenu doma
Narasimhanovi putuju zemljom, sa ciljem da zaštite njene ulice, zgrade i mostove od pljuvača.
Oni žive u gradu Pune, i od 2010. godine samoproklamovani su borci protiv pljuvačke pošasti.
Radionice, onlajn kampanje, akcije čišćenja sa lokalnim opštinama – sve su to uradili.
Jednom su, rekao je Narasimhan, prefarbali mrlje na zidu na železničkoj stanici u Puni, alu posle samo tri dana zid je ponovo bio upljuvan.
„Nema razloga pljuvati na zid!”, kaže on.
Reakcije na njihove poruke kretale su se od ravnodušnosti do besa.
Narasimhan se prisetio jednog čoveka koji ga je upitao: „U čemu je tvoj problem? Je l’ ti zid tata kupio?”.
Ali talas korona virusa koji se stuštio na Indiju promenio je neke stvari, kaže Priti Narasimhan.
Neki pljuvači su se čak i izvinili.
„Strah od pandemije ih je naveo na razmišljanje”, kaže ona.
Zemlja pljuvača
Bitka protiv pljuvački na ulicama indijskih gradova nikad nije davala potpune rezultate.
Mumbaj se najviše potrudio, sa dobrovoljnim kontrolorima koji idu ulicama i grde ljude koji pljuju i ne dozvoljavaju da se urinira na javnim površinama.
Ali pljuvanje je dugo bilo uglavnom ignorisano.
Onda je došao korona virus i opasnost širenja vazduhom u kombinaciji sa opsesijom indijskih muškaraca da pljuju gde god žele.
Zvaničnici su krenuli u akciju, kažnjavajući pljuvanje oštrijim novčanim kaznama, pa čak i zatvorom, sve u skladu sa Zakonom o upravljanju katastrofama.
Čak je i premijer Narendra Modi savetovao sunarodnike da ne pljuju na javnim mestima – nešto što smo „uvek znali da nije u redu”.
Ovo je bio potpuni zaokret u odnosu na 2016. godinu, kada je ministar zdravlja, odgovarajući na pitanje o navici pljuvanja, rekao poslanicima u parlamentu: „Gospodo, Indija je zemlja u koja se pljuje”.
„Pljujemo kad nam je dosadno, pljujemo kada smo umorni, pljujemo kad smo ljuti ili tek tako pljujemo. Pljujemo u svako doba i bilo gde”.
I on je u pravu.
Pljuvanje je uobičajeno na indijskim ulicama: muškarci se izležavaju na ivici puta, ležerno pomeraju glavu nekoliko centimetara i puštaju pljuvačku; muškarci koji voze automobile, bicikle i auto-rikše ne oklevaju da isture glavu na semaforima i pljucnu.
Taj čin često dolazi sa upozorenjem – jedinstvenim grlenim zvukom dok izvlače pljuvačku iz pete.
A navika je pretežno muška.
Indijski muškarci se osećaju prijatno u vlastitim telima, kaže kolumnista Santoš Desai, i „svime što izlazi iz tela”.
„Postoji svesna lakoća da se olakšaš u javnosti”, kaže on.
„Ako mi bude neprijatno, odmah ću reagovati na to, ideja da se obuzdaš zapravo ne postoji”.
Ali zašto uopšte pljuvati u javnosti?
Radža Narasimhan kaže da je otkrio da se razlozi kreću od besa do dokoličarenja, ili jednostavno zato što mogu – „osećaju da je njihovo pravo da pljuju”, kaže on.
Prema istoričaru Mukulu Kesavanu, to takođe proizilazi iz „indijske opsesije zagađenjem i kako da ga se rešite”.
Neki istoričari veruju da se ova opsesija može pratiti do hinduističkih i viših shvatanja o održavanju telesne čistoće izbacivanjem prljavštine.
„Stavovi prema pljuvanju prevazilaze pitanja higijene”, kaže Udalak Mukerdži.
„Taksista mi je jednom rekao: ‘Imao sam loš dan i hteo sam da izbacim svoje iskustvo'”.
Pogledajte video: Kako izgleda kupanje na otrovnoj plaži
Rat protiv pljuvanja
Ispostavilo se da su postojala vremena kada su ljudi pljuvali bilo gde i bilo kada.
U Indiji se pljuvanje slavilo na kraljevskim dvorovima, a velike pljuvaonice su bile središnji deo mnogih domova.
U Evropi se u srednjem veku moglo pljuvati tokom obroka, sve dok se to činilo bilo ispod stola.
Erazmo Roterdamski je napisao da je „neizbacivanje pljuvačke” bilo „neuljudno”.
Britiš medikal džornal je 1903. godine označio Ameriku jednim od „svetskih centara pljuvačke oluje”.
Zdravstveni inspektor iz Masačusetsa, na pitanje zašto radnici pljuju na pod u svakoj fabrici koju je posetio, prijavio je 1908. godine da je dobio ovakav odgovor: „Naravno da pljuju na pod; gde očekujete da pljuju, u džepove?”.
Nije da su stvari bile mnogo bolje u Britaniji, gde je bilo prilično uobičajeno pljuvati po tramvajima pa su ljudi zbog toga kažnjavani, a medicinska zajednica zahtevala zakon protiv toga.
Širenje tuberkuloze je konačno zadalo udarac ovoj navici na Zapadu.
Rastuća svest o teoriji klica krajem 19. i početkom 20. veka igrala je ključnu ulogu, kaže novinarka Vidja Krišnan, autorka knjige Fantomska kuga: Kako je tuberkuloza oblikovala istoriju.
„Svesnost o tome kako se klice šire dovela je do novih društvenih navika i običaja.
„Ljudi su naučili da stave ruku na usta i nos prilikom kijanja ili kašljanja, ne rukuju se, ne ljube bebe”.
Krišnan kaže da je povećana svest dovela do „promene ponašanja” kod muškaraca, jer su oni bili i još su ti koji se „ne ustežu da pljunu u javnosti u razmerama koje izazivaju širenje zaraznih bolesti poput tuberkuloze”.
Ali Indija ima mnoge prepreke koje treba da savlada, kaže Krišnan.
Njene države se nikada nisu mnogo trudile da prekinu tu naviku.
A pljuvanje je i dalje društveno prihvatljivo – bilo da je u pitanju žvakanje duvana, sportisti koji pljuju u kameru ili prikazi muškaraca u bolivudskim filmovima koji pljuju dok se međusobno tuku.
Radža Narasimhan žali zbog nedostatka savremenih pljuvaonica.
„Čak i da moram da pljunem, gde da pljunem?. Sećam se kad sam bio dete u Kalkuti, bilo je lonaca ispunjenih peskom. Toga više nema, a ljudi pljuju svuda.”
Ima i većih izazova.
„Nijedna velika promena ponašanja ili intervencija javnog zdravlja ne može isključiti kastu, klasu i pol”, kaže Krišnan.
„U Indiji je pristup kupatilima, tekućoj vodi i kvalitetnom vodovodu stvar privilegija”.
Zdravstveni stručnjaci upozoravaju da samo kažnjavanje ljudi, bez pokušaja da shvate zašto pljuju, neće biti uspešan rat protiv te navike.
U drugoj godine pandemije Kovida-19, revnost za izlečenjem ove zavisnosti jenjava.
Ali Radža i Priti Narasimhan su nepokolebljivi u svojoj uličnoj borbi.
Većina ljudi i dalje nije svesna da bi to moglo doprineti širenju virusa, kažu – i to je nešto što mogu bar malo da promene, ako ne i da poprave.
„Nije važno ako gubimo vreme, vredi pokušati. Ako možemo da promenimo navike i stav bar dva procenta ljudi, onda smo napravili razliku”, kaže Narasimhan.
Možda će vas zanimati i ovaj video: Ugovoreni brakovi u Indiji – „želeo je da njegovi roditelji idu sa nama na medeni mesec”
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Dodaj komentar