Budiš se i ustaješ.

Biraš svoju odeću za posao i neizostavni modni dodatak. Masku za lice.

Nekada je ona u skladu sa bojom tvoje duše, a nekada služi kao dobar štit od svega što te čeka danas.

Pomno je proučavaš u ogledalu i stavljaš na lice. Hoće li se stopiti sa bojom tvoje kože ili treba dodatno blendati? Koje senke staviti na oči da promene pogled na svet?

Od 24 časa barem pola nosiš masku, zato ona mora biti nosiva. Lagana i prozračna. Nevidljiva i udobna, a vizuelno dopadljiva za one koje srećeš u toku dana. Vremenom je zaboraviš skinuti na vreme pre spavanja i umiti se pa ti ostane duže.Vremenom se navikneš. A onda pomisliš “Zašto je uopšte skidati”?

Nekada je ona u skladu sa bojom tvoje duše, a nekada služi kao dobar štit od svega što te čeka danas.

maske-cvece

Tada spoznaš da je jednostavnije obrnuti pravila i samo ponekad, u posebnim prilikama pokazati svoje lice određenim ljudima. Tako je mudrije, lakše i bezopasnije, jer oni koji ti vide lice trajno menjaju njegov opis svojim postupcima. Svojim emocijama ili izostankom istih. Lakše je ne voleti. Ili barem ne moći pokazati emociju od današnje maske.

“Čitav svet glumi” rekao je Šekspir još mnogo pre nego smo se svi kolektivno zaigrali u svojim ulogama. I odlučili da zavese spustimo na pozornicu tek na kraju života, jer šou traje sve dok ima ljudi da gledaju, ali i da glume. Vremenom se sva pažnja preusmerava na pozornicu, jer u publici ostaje tek nekolicina hrabrih sa svojim licem. A vremenom i oni shvate da je lakše uhvatiti se u kolo glume sakrivanjem identiteta.

“Čitav svet glumi” rekao je Šekspir još mnogo pre nego smo se svi kolektivno zaigrali u svojim ulogama.

Ko smo mi kada se isfiltriramo? Ali ne kroz masu onih nijansi instagrama, već kad se iscedimo kao čaj za pripremu. Šta ostaje da se ispije, kada sve maske ostanu na cedilu? Da li samo gorčina ili i okus životnog eliksira? Teško je znati, jer malo ko filtrira sebe na taj način. Naviknuti smo da pijemo već gotova pića, ekspresno živimo i lažemo, jer to svi rade.

maske-lica

A onda se čudimo, iznenađujemo i šokiramo tuđim licima. Nedovoljno realni da sebi priznamo kako odavno nismo ni svoj odraz u ogledalu videli. Ali sebi u oči ni ne gledamo, jer je isuviše teško sagledati sve. Ko je osoba na suprotnoj strani? Još jedan radnik smrvljen od neinspirativnog rada ili emocionalna ljuštura koji tvrdi da nekog voli? Sve smo i ništa smo. Ali se ne vidi. Jedino je to važno, jer površinski sloj prekriva svašta. Čak i najveće gubitnike upakuje u zlatno sa mašnom na obrazu kojeg nema.

Šta ostaje da se ispije, kada sve maske ostanu na cedilu? Da li samo gorčina ili i okus životnog eliksira?

Maske se oblače, a odeća svlači. Niko ionako ne traži lice kada želi telo koje daješ. Zato je i posve nevažno je li tvoje. Važno je kako ga nosiš.

Ni patološki lažov ne može da prevari poligraf

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here