Kolumne

Postalo mi naporno da objašnjavam detetu ko su seljoberi

pun-kontejner

Rekao mi je urednik juče da su mi poslednji tekstovi nedovoljno dobri, da ne kažem glupi. Nisam dugo pisala za portal jer mi vesti iz medija melju mozak na mašinicu samo nema poturene činije ispod pa trakasto meso iz moje glave ispada na pod. Znam da se zezao, kad oseti da sam u ravnoj crti pokušava na ove načine da mi vrati otkucaje. Zreli smo ljudi, ja u braku, nema usta na usta samo fina provokacija.

I ušla sam na portale, da vidim o čemu danas izveštavaju i kao što sam mogla da pretpostavim u epicentru svega je Zadruga sa Nadicom, Kijinom mamom kao pobednicom I osvajačicom 50 hiljada evra. Nadam se da će okolni televizori otići sa završetkom ove sezone na godišnji odmor i da ću konačno moći da se naspavam. Osim ako nekoliko pijanih seljobera opet na pojača muziku “rode moj oho hoj” i počne da zapeva u mikrofon do sitnih sati. Policija na selu funkcioniše po principu “ubij nekog pa se javi”. Nije ništa bolje ni sa opštinskim preduzećima koja uspevaju kao niko nikad da me stave na rub ove naše granice, da je preskočim i odem negde gde se kontejneri prazne po potrebi, a ne zacrtanim danom u nedelji. Kazaće: Nemamo dovoljno radnika. Jebi ga, druže, nije ni čudo, kad plaćate izmišljena radna mesta ljudima koje molite da ne dolaze na posao, da ih niko ne vidi.

Kada sam pre dve godine sahranjivala tatu, trebala mi je mačeta, i ne samo meni, da stignemo do grobnog mesta. Htela sam da se raspitati kojim mesecima se kosi trava, pa da ovima što planiraju da umru kažem da se strpe i nekako “prebace” za dan nakon košenja.

Postalo mi je naporno da objašnjavam detetu seljoberske postupke, politikanstvo, nemoral, nevaspitanje. Rolna sa ukrasnim papirom svedena je na minimum. Uostalom, sada ima pet i po godina i ne vidim problem da sazna da zašto nam treba žičara da bismo stigle do kontejnera i bezbedno bez gaženja smeća unaokolo bacile džak.

pun-kontejner-1

Zašto se onaj čiko dere na plaži?

Seljober.

Zašto ona teta ne grdi dete što baca papir od sladoleda na put?

Seljoberka.

Zašto se ne vidi dedin grob odavde od trave?

Neradnici.

Zašto se Marko smeje Petru za bušne patike.

Glupi roditelji.

Zašto puštaju ovako glasnu muziku a već je noć?

Seljoberi.

I tako dalje i nažalost tako bliže.

O seljoberima se piše. I onda ako ja ne pišem o seljoberima ili seljoberskim reakcijama to niko neće da čita. Mislim koga realno briga što ja već tri dana razmišljam o fotografiji sa moje promocije knjige u Bulevar booksu na kojoj je fotograf uhvatio celu priču preko leđa moje mame. Krivih, preplanulih, posutih mladežima kao iz nekog bušnog džaka. To su leđa koja su se, znam, tresla sve vreme zbog suza i grčenja i ponosa. Gleda majka svoje dete, napisalo knjigu.

jovanina-mama
Foto: Jovan Latinović

Uspela je da mi raskrči sa tatom put, da od radničkih plata pošalje dete na školovanje, kupi mu cipele da uvek budu moderne i lepe, da unovči dovoljno čekova da ni meni ni bratu nikad ne manjka dok ne stasamo. Ponela je na leđima neko tužno detinjstvo, neka pijanstva tatina, neko devetogodišnje podstanarstvo, neke pozajmice, neke kredite, čuvanje četvoro unučadi, ručkove po želji, na milione palačinaka ispečenih u minijaturnoj kuhinji bez prozora gde ne staje osoba teža od 60 kilograma. Sa rukom loše sraslom nakom preloma drži široki nož i vešto ih prevrće dok joj se čelo znoji.

Uvek mi kaže: Vas dvoje i vaša deca ste mi najveće bogatstvo koje imam. Ništa meni ne treba više.

I kako ja onda da pišem o sisama, dupetima, napumpanim ustima dok postoje ovakva leđa?

Neka raskinu ugovor, trenutno me šou biznis ne zanima. Razmišljam kako da direktoru JKP “Komunalprojekta” objasnim da pražnjenje kontejnera jednom sedmično nije dovoljno i da je onda sasvim jasno što ljudi tresu kantu unaokolo.

Razmišljam kako da pobegnem negde gde neću 70 odsto snage na dnevnom nivou gubiti pokušavajući da istolerišem, u meri dovoljnoj da izguram dan, seljoberizam od kog me je sramota što živim ovde. Prosto sam u šoku da već nije nikla neka divlja deponija iskorišćenih medicinskih maski kada ih viđam na svakom desetom koraku.

Ima li leka za prostakluk i ako ima, molim vas javite mi.

Četrdeset godina pokušavam da ga nađem.

Do tada mogu da pišem o svemu, ali o Ceci, Meci, Peci, Guzeci ne mogu. Dajem im na pažnji, a to nije put. Mislim jeste, ali u sunovrat, a ja bih na drugu stranu. Što da padam u provaliju zbog seljobera?

Pre neku noć sam, dok su seljoberi pijani tresli svojim urlanjem zatvorena stakla, rekla detetu da se selimo u šumu.

Tamo će nas pojesti medvedi.

Bolje i medved, nego seljoberi.

I to je to.

 

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
3.4K Shares
3.4K Shares
Share via
Copy link