Zezao me je u Osnovnoj školi, u ono najranjivije pubertetsko vreme, kad krvariš i zbog sitnice.

Govorio mi da sam ko daska. Devojčice nosile dvojku, pa i trojku grudnjak ispod majice, ja nosila samo majicu. Za više nije bilo potrebe.

Pamtim ga po tome.

I po tome koliko me je nerviralo što se tako grubo šali sa mnom pred  svima.

I po tome što se nikad nisam do korica naljutila, onako da zaćutim s njim. Da zanemim.

Pamtim njega i sebe u istoj klupi. Četiri prve godine. Ramena koja se dodiruju dok ruke pišu diktat. Ja sam sedela do prozora.

I pamtim da je lica ljudi crtao plavom ili bojom koju prvu dohvati.

I uvek je bio doteran. U kariranim košuljama i dubokim patikama. Jednom mi je šapnuo da mu sestra često pre škole pripremi šta da obuče. Čekalo bi ga složeno i upareno na stolici kraj kreveta.

Imali smo sličnu boju kose. Šućmurasto plavu. Kao da smo se suncem češljali.

I oboje smo bili vižljasti, ko da nas je neko vajao dugo među prstima.

Bio je nemiran. Tučama sklon. Onako dopadljivo barabast. I živ.

ruka-mladica

Imao je ogromnu dušu. I to pamtim. Onu koja se ne može sakriti, koliko god se “zajeban” pravio.

To pamtim više od svega.

Više od svega što nas je kasnije razdvojilo i promenilo.

Juče sam bila na groblju.

Prvi put sam slušala popa. Stajala sam mu iza leđa. Tako se namestilo.

Nešto sam razumela, nešto ne.

Nešto sam razumela, ali još uvek ne mogu da shvatim i prihvatim.

Mi smo od zemlje i zemlji se vraćamo, tako nešto je rekao.

Imalo je optimističan nastavak. Tiče se vaskresavanja.

Onda sam pogledala oko sebe.

On i ja smo opet bili u istoj klupi.

Doduše, malo razdvojeni. Fizički razdvojeni. Ali blizu.                     Sahrana se završila, krenula sam poznatom stazom. Ubrala sam usput maslačak. Imao je kratku dršku.

maslacak

Njegov dom nije bio daleko.

On nikada neće biti daleko.

Spustila sam žuti cvet ispod fotografije mog vižljastog barabastog druga na crni mermer. Klekla kraj ploče.

Nisam puštala reči preko usta, ali sam mu pričala. Da zna da sam tu.

Kažu da ko hoće da te čuje, čuće te čak da i jednu reč ne kažeš na glas.

Rekla sam mu da su vrućine, da je neki vetrovit dan, al da je vetar vreo, da su ljudi poludeli od sparine, i inače, da je ovde na groblju mirno, i da ću morati da dolazim češće da odmorim od buke, da bih pobegla na Novi Zeland da budem pisac ili sobarica ili jedno i drugo, da mi fale dobri sagovornici, da pričam sa sobom češće nego ikad, da su mi grudi porasle i da već 21 mesec hrane dete, da je život, kao i smrt, varka, i da moraš umeti da varaš, ne druge već njih: život i smrt, i da sam puna planova, al često umorna, i da ne znam da li bih mu sve ovo pričala da smo sad na kafi ili pelinkovcu, ili bih samo ćutala i pokušavala da shvatim gde i kad je loše krenulo.

Pop je bio u pravu u svom izlaganju.

Nema smrti, dok sećanje tutnji kroz našu živu krv.

Ono sa zemljom me ne zanima.

Kešanski: Legla plata

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski
Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here