Taman kad pomislim da ne može gore, Karleuša uzme da nas brani

I taman kad čovek pomisli da u ovoj državi ne može gore, Jelena Karleuša sedne da napiše pismo novoizabranom predsedniku Aleksandru Vučiću.

I napisala ga ona, verovatno unapred kalkulišući koliku će pažnju i podršku za svoje reči dobiti ovaj put i hoće li iznervirati svoju omraženu rivalku Cecu, jer je tamo negde u pretposlednjem pasusu spominje.

I da me vrag nosi, dobila je ogromnu podršku, što doduše i nije bilo teško s obzirom da ima milion pratilaca na fejsbuku i da je izabrala pravi momenat, onaj u kom ogorčena omladina korača gradovima, podiže transparente, protestuje „protiv diktature“, želi bolje i izvesnije.

Da, izabrala je pravi momenat i u nekoliko rečenica na svojoj FB stranici napisala pismo Vučiću koje su brzinom svetlosti preneli pojedini mediji nazivajući ga pismom bombom! Šeruju ga ljudi masovno. Neki su i mišljenje o folk, pardon, pop divi, promenili pa su joj u komentarima ispod pisma napisali:

“Hvala Bogu da neko smije da kaže Vučiću pravu istinu! Jebi bre bagru to i zaslužuju! Kad podržavaju sve što je loše, lopove, kriminalce, bagru, ološe. Jelena, gazi dušo!”

“Gospođo Karleuša, iako se grozim Vašeg umetničkog rada, posle ovog otvorenog pisma, a najviše zbog prve, druge i treće dame, obećavam da ću na Vašem sledećem koncertu biti u prvom redu. Eto, dotle je došlo…”

“Pozdrav Jelena, iako nisam tvoj simpatizer, ali zbog ovoga sve što si napisala imaš moju podršku i od danas te cenim za ovo sve napisano, a i zbog toga što si imala MUDA KAO SLON da ovo napišeš svaka ti čast i veliki pozdrav. VIDIMO SE NA PROTESTIMA NEGDE NA BEOGRADSKIM ULICAMA!”

“Dočekašmo i taj dan da gospođa nešto razborito prozbori. Svaka čast.”

”Draga Jelena, bravo za svaku reč podrške mladoj populaciji! Od tebe ova nacija ima mnogo toga naučiti.”

“Jelena, ti si ovo svetlu u mraku. Ti si prava javna ličnost, jer pored lepote, talenta i umetnosti kojom se baviš imaš i građansku svest i podižeš svoj glas u borbi za određene vrednosti. To je vredno svakog divljenja i to te čini ličnošću jer mnoge ‘javne ličnosti’ nemaju ‘ličnost’ već su samo ‘javne’ a ti imas i ličnost sa velikim početnim slovom L. Ponosna sam na tebe!!!”

„Ee sad’ te OBOŽAVAM JELENA s’ ovim si to zaslužila!!!”

„Ko god bude pretio Jeleni Karleuši zbog ličnog izbora da iskaže nezadovoljstvo protiv nezdravog sistema je isti, ako ne i gori od samog AV. Ukoliko se Jeleni bilo šta desi, znaćemo ko je kriv – SNS bagra. Majka dvoje male dece, koja je prošla razna omalovažavanja i izborila se sa svakim od njih, razume višedecenijsko stradanje ovog naroda i hvala joj što je uz nas. Jelena Karleuša volimo te još više zbog ovoga.“

I tako dalje i dalje. Nižu se komentari podrške Karleuši, jer eto „zasjala je kao najjače svetlo u najcrnjoj tami.“

Da se razumemo, sadržaj njenog pisama nije sporan. Narod jeste gladan, mladi bauljaju godinama tražeći posao, diplome hrane paukove, partijski kadrovi kupuju budzašto zvanja, sede i potparuju guzice u kožnim foteljama, mediji su otišli dovraga, zemlja se rasprodaje, bolesna deca čekaju na našu sms milost, ganjaju se oni sa osam hiljada duga za struju, pa im se ona preseca, pa se stvari plene, a kao beli medvedi zaštićeni kriminalci.

Sadržaj pisma nije sporan, osim opštih mesta, i klišea koji se ogledaju u potrebi Karleuše da usvoji ili prisvoji omladinu nazivajući je „našom decom“. Patetika ravna Vučićevoj, sa istom željom dodvoravanja.

Ono što iole prisebnog čoveka pomera sa šina, ako smo ikad na njima i bili, je to što Karleuša ispade naš glasnogovornik, neko ko eto „ima jedini slonovska muda“ da kaže šta se u ovoj državi dešava.

Još više zabrinjava to što joj na hiljade ljudi u komentarima skida kapu, jer se drznula da se javno obrati novoizabranom predsedniku. Poručuju joj mnogi da se čuva. Da je hrabra. Da je carica. Da ima muda veća od svakog muškarca. Odjednom je veličaju oni koji su je do juče po kaljuzi vukli, nazivajući je prostakušom i nemoralnom osobom, što nedvosmisleno govori o njima.

Ko su ljudi koji jedu na daćama?

U kakvoj mi to državi živimo kad se njeno pismo smatra podvigom?

Zar se zaista plašimo da kažemo šta imamo, pa čekamo da kroz Karleušu i njenih milion pratilaca pustimo krik?

U kakvoj mi to državi živimo kad se njene reči jače čuju od reči rakom izjednog starca iz Surdulice koji umire sam u mukama, bez para za flastere morfijuma, jače od reči intelektualaca koji nemaju FB stranicu i pratioce?

Zar ovde sve mora da dobija ekstra pažnju samo ako se vrti oko pevačice ili starlete ili nekog klubskog fudbalera? Zar mediji samo njihove reči dovoljno jasno čuju?

Kuda mi to idemo kad nam je ona, kako u komentarima kažu, “svetlo” u totalnom mraku?

Zar je Karleuša osoba čije reči bi trebalo da nam bistre glavu?

Nemam ništa protiv dotične dive, ali ako joj je srce zaista toliko pogođeno mukom srpskog naroda, neka organizuje svakog meseca humanitarni koncert. Može i na Ušću, kad ga već toliko voli, kad je već toliko boli. Neka pomogne da se od tog novca izleči neko bolesno dete koje u pismu spominje. Nek tim parama nahrani nekog gladnog čoveka. Nek proda koji par cipela ili torbi, dovoljno će biti za jednu veliku kuću, pa da u nju uselimo one što po barakama i pod šupljim krovom žive, nek od svojih nastupa plati studije nekom mladom čoveku koji hoće, a nema od čega da se školuje, nek pokaže delima, a ne statusima da razume ono o čemu  piše.

Ovim sasvim sigurno neće promeniti sistem, ali će promeniti sudbinu bar nekoliko ljudi. A to nije mala stvar.

I ne samo ona. Svaka javna ličnost kojoj ovi ludi mediji daju ogroman prostor mogla bi da pomogne umesto što gura sise i dupeta i svoj luksuz ljudima u presušile oči.

Sramota me je države u kojoj je moguća predizborna kampanja sa istim mladićem u nekoliko rola, koji prvo leti pa se posle ruši u studiju.

Sramota me je što se time vređaju građani.

Sramota me je što je uprkos tome On dobio većinu i pobedu.

Sramota me je što zahvaljujući medijama Karleuša ispade naš glasnogovornik.

Tuga mi je što se pokidašmo po svim šavovima da bismo vodili normalan život u ovoj zemlji.

Jer ne želimo mi ni kule ni gradove, ni vile, ni jahte, ni limuzine, ni kavijar.

Mi šetamo po ulicama da bismo izborili NORMALAN život, onaj u kom se školuješ i učiš da bi posle dobio posao. Da bi radio i pošteno zaradio svoju platu. Da bi od nje mogao da napuniš frižider i platiš račune i možda jednom u dve godine odeš na letovanje. Da možeš da odeš kod doktora, a da ne nosiš kesu sa pićem i koverat. I ne samo kod doktora, svuda, jer si godinama učen da tako mora, da će tako brže ići, da su tako veće šanse da preskočiš red ili odeš pod skener.

Ništa više. Samo jedan normalan život dostojan čoveka, u kom se nećeš hvatati za glavu kad ti rikne bojler ili zaboli zub, jer gde sad pare da nađeš.

Sasvim normalan život.

Onaj u kom se Karleuša i Vučić neće promovisati putem medija kao jedini spasioci i glasnogovornici ovog naroda, a čiju muku na svojoj koži ne osećaju.

Sasvim normalan život koji će se konačno skloniti sa ulica, na kojima smo stalno, bilo da zbog nepravde protestujemo, bilo da na kartonskim kutijama prodajemo poslednje iz kuće, par čarapa i krpe, bilo da spavamo ko odbačeni beskućnici na njima.

Sasvim normalan život.

Nije Seka Aleksić naš najveći problem