Magazin

“Iz Srbije se odlazi jer je voliš”

U želji za boljim životom za sebe i svoju porodicu veliki broj ljudi iz Srbije odlučio je da spakuje kofere i sreću potraži u inostranstvu. Bogdan Stevanović Blogdan u delu svoje knjige “Obloge od mastila”, osvrnuo se na taj fenomen i pokušao da objasni zašto ljudi odlazak iz Srbije video kao najbolju opciju.

Blogdan je odlomak iz knjige objavio na Fejsbuku, a mi ga prenosimo u celosti.

“Srbija je zemlja iz koje se odlazi.

Ovde su kosmopolite odavno poistovetili sa izdajnicima, džentlmene sa papučarima, inteligentne sa štreberima, perspektivne sa uobraženima.

Onda su ekstremni nacionalisti, seksisti, glupaci i propaliteti dobili prostora da sebe zovu patriotama, a država samim tim postala tesna za one duhom široke, zagušljiva za one širokogrude, mračna za one prozorljive.

Tužno je kada svane dan u kom ti glad nadjača ljubav prema domovini, kad ti promaja koja duva kroz novčanik otvori kućna vrata a pasoš se pretvori u kartu u jednom pravcu.

Kontradiktorno zvuči ali iz Srbije se odlazi jer je voliš.

Ovde se ne ostaje jer propadaš, a više ćeš joj značiti ako uspeš.

Ovo razumeju oni koji su bili gladni za vreme inflacije, koji su sa neizvesnošću čekali nasilno odvedene očeve na ratišta, koji su spavali po atomskim skloništima tokom bombardovanja, koji su protestovali i dizali revolucije, a istovremeno završavali fakultete u rokovima da bi sad radili u trafikama.

Moj život u Švedskoj: Odmor 5 nedelja, besplatna škola, početna plata 2000€

Odavde se odlazi ne zato što je tamo negde mnogo bolje, već zato što sigurno nije gore.

Ovde se ne ostaje ne zato što nikad neće biti bolje, već zato što se nema vremena za čekanje.

Dobre prilike su odavno prestale da šetaju ovuda.

Srbija je postala takva da ovde više skoro da nema ni vazduha.

Hrane već odavno nema dovoljno.

Osmeha i Sigurnosti skoro da nikad nije ni bilo.

Ovde ostaju samo oni što još pomalo vuku na škrge.

Što se praćakaju ko ribe na suvom.

Oni koji presipaju iz šupljeg u prazno.

Što sastavljaju kraj sa krajem.

Što seku uši da zakrpe dupe.

Srbija je jedna čudna balkanska njiva u kojoj niče i raste, u kojoj se pelcuje i kalemi najlepše bilje, ali cveta i rađa negde tamo.

Priča srpskih lekarki iz Nemačke: Živiš i radiš dignute glave!

Obično daleko.

U tuđini.

Dok raste đubre ga mukom, nemaštinom, strahom.

Zalivaju ga od zametka neprihvatanjem, neshvatanjem i bolom.

Raste kroz mrazeve, vetrove i mrakove do pupljenja.

A onda se začuju testere.

Tada je vreme da ode.

Tada najčešće nema izbora nego da pređe preko plota u komšijsku gradinu i tamo izbehara.

Tada je vreme da prekine preživljavanje i počne da živi.

Tada je vreme za zbogom.”

„Nikad ti neću oprostiti državo što si oterala mene i 68.000 mladih i obrazovanih“

Dragana Vidić

Dragana Vidić

Čeka poslednji voz za Nedođiju. I to uspešno radi već 10 godina. U međuvremenu piše.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


79 Shares
Share via
Copy link