Magazin

Potresna ispovest mlade žene koja je izgubila bebu u GAK „Narodni front“

gak
Printscreen

Jedna mlada trudnica podelila je svoje traumatično iskustvo na Fejsbuku godinu dana od kada je izgubila bebu u porodilištu GAK Narodni front.

Ona je odlučila da je vrlo važno da sve buduće porodilje znaju kako se prema pacijentima odnose u ovoj ustanovi, te da iz tog razloga nije želela da svoju priču ostavi samo za sebe i svoje najbliže.

I zaista je vrlo bitno da se o ovakvim primerima otvoreno govori jer to je jedini način da nestručni ljudi na pozicijama koje zahtevaju izrazitu odgovornost prema životima drugih možda jednog dana budu s pravom smenjeni i sklonjeni sa svojih funkcija kako ne bi povređivali i unesrećivali najosetljiviju kategoriju društva.

Svi znamo da se ne mogu generalizovati stvari, pa tako se ne mogu svi medicinari optužiti za nestručan rad i bahato ponašanje. Mnogima dugujemo svoje živote, ali oni koji kaljaju svoju cenjenu profesiju bi ta struka trebala da zahvali na dosadašnjoj saradnji.

Milica Filipović otvoreno je sa svetom podelila svoju priču koja će u mnogima pojačati negativna osećanja straha, ljutnje i besa.

Priču prenosimo u celini:

– Kada je Sofija pre tačno godinu dana izgubila sestru, a mi drugo dete u velikoj trudnoći u leglu neljudi, imala sam samo želju da nekad, kada budem ok sa tim, svi čuju kako se doktori i sestre ponašaju prema najosetljivijoj kategoriji žena u ovoj dubokocenjenoj ustanovi. Ukoliko, hvala Bogu, niste imali prilike da čujete za ovo leglo, GAK Narodni Front je porodilište namenjeno najrizičnijim trudnoćama sa najboljim stručnjacima. Na početku trudnoće sam imala koronu, valjda. Kažem valjda, jer sam testirana negativno, a imala sam sve simptome do gubitka čula mirisa i ukusa.

Nakon toga, otišla sam na redovan pregled i doktor je primetio da mi plodove vode nema, kao i da imam jake kontrakcije. Pošto je zaključio da je vodenjak čitav, uputio me je na prenatalni test od 750e i objasnio da je on rešenje svih mojih problema. Stiže nam rezultat da je beba potpuno zdrava devojčica. Dobijam tada uput za ležanje u Frontu kako bi videli zašto nemam plodove vode kada je sve u redu – započela je svoju ispovest Milica, nastavivši zatim detaljnije da opisuje šta se sve dešavalo pre godinu dana u ovom poznatom porodilištu.

– Počećemo od samog početka, prijema u bolnicu.. ili ipak ne, falio mi je jedan papir.

– Znate, mi moramo hitno da Vas smestimo na odeljenje, ali nama fali jedan papir, morate sad otići u Šabac kod svog doktora, uzeti taj papir i vratiti se danas.

– Ne, ne može suprug da donese u toku dana, jedino ako hoćete da ga čekate ovde u hodniku dok dođe, mi vas ne možemo ni testirati na koronu za prijem bez tog papira!

Ništa, fali papir, razumem, to je važno. Idemo opet 80km nazad po papir i onda opet kroz truckavi put i gužve, sa ful kontrakcijama u 5. mesecu trudnoće. Dolazimo, opet naravno čekanje.

Primaju me negde popodne, prošlo je sve sem večere. U garderobi mi oduzimaju sve, jer korona je, sa naznakom da ništa ne brinem, da sve mogu kupiti u prodavnici koja se nalazi u sklopu bolnice. Vodu za 120 dinara litar i sendvič od bar 250 dinara. Naravno, ništa nema problema, na toj flaši bar korone nema! Potpišite ovde da ćete nositi masku i dok spavate. E tako, sad izađite u hodnik i sačekajte sestru da vas povede do sobe. Hajde da ne zakeram više, odlazimo na odeljenje, a tamo čisto, lepo, mirišljavo, čak i ukrašeno, jer su bili dani odmah posle novogodišnjih praznika. Zapravo, te žene koje čiste taj prostor su i jedine o kojima ću imati lepu reč u ovom tekstu.

– Lezite, odmorite, doktor će sutra da vas pregleda.  Sutra!? A onda sutra..

– Idite u svoju sobu, pogledaćemo sutra opet.

I sutra.. sutra.. sutra.. ista priča. 7 dana, agonija. Tada dolaze na ideju da mi rade jedan postupak koji se radi kada postoji problem poput mog, ali je delotvoran samo ako se uradi na vreme, odnosno ako beba nije predugo bez vode. I ako se beba ne pogodi iglom eventualno. Donose mi hrpu papira da potpišem da pristajem na svoju odgovornost, a onda me odvode u tu ambulantu gde rade to. Ja sad neću opisivati detaljan postupak te amnioinfuzije, ali suština je u tome da se igla bode kroz pupak kojom će ubrizgati vodu, dok preko ultrazvuka gleda položaj bebe kako je ne bi pogodio i za to vreme priča na telefon.

– Gotovi smo, idite sad u svoju sobu, sutra ćemo uraditi kontrolni pregled.

A onda sutradan, naravno drugi doktor, jer ko će snositi odgovornost za svoje postupke?

– Žao nam je, Vaša beba više nema srčanu radnju. Sestro, pišite spontani prekid srčane radnje. Sigurno Vam je to od korone.

Spontani da. Ja sam u tom momentu bila sasvim ok sa tim, jer generalno sve prihvatam tako s početka dobro.. sve dok sestre nisu počele da me teše – Nema veze majko, opustite se biće drugo dete.
Da, biće drugo dete, ali ovo neće i nije to tema, već, kako to mislite da se opustim?! Ukoliko sada mislite da sam ispričala sve, grešite, ovo je bio tek uvod. Do tog momenta, bila sam na ogromnoj dozi progesterona, hormona koji održava trudnoću. Oni mi 4 dana izazivaju pobačaj time što mi daju vaginalete za blokadu prizvodnje tog hormona. Što, sasvim logično, ne može ništa učiniti u na taj način održavaj trudnoći, gde sam ja imala zalihe i zalihe tog hormona. Posle 5 dana, mene već hvata strah od sepse, jer znam da imam mrtvu bebu u sebi. Pitam najljubaznije moguće u viziti kada mogu očekivati da bude sve gotovo i dobijam odgovor..

– Pobogu majko, žene nose mrtvo dete po tri meseca, a vi dramite tu oko par dana!

Ja u šoku, ne zbog toga što žene nose tri meseca, ne znam i hvala Bogu da ne znam, već gde je tu ljudstkost da to kaže na malo lepši način majci koja je već slomljena zbog gubitka bebe!? Ništa, zahvaljujem se na odgovoru i dalje ljubazno. Sutradan u viziti, zaključuju da se ništa neće desiti ovakvim prekidom kako su zamislili i da se mora učiniti neki krupniji korak.

– Imamo dve opcije, jer se od vaginaleta ništa ne dešava. Jedna je da uradimo klasičan abortus u totalnoj anesteziji, a druga je opcija koju ne želite ni Vi ni mi…

Meni u glavi hiljadu stvari, ako je aportus bolja opcija, šta je onda ta gora? Zamolim je da mi objasni i dobijem odgovor:

– Indukujemo pobačaj, nezgodna je jer ćete ceo dan imati dijareju i povraćati.

Tada sam prvi put onako, ispi*dela javno, i pitala – Kako to mislite da je opcija da mi uništite matericu u 22 godine bolja od celodnevne dijareje i povraćanja? To je ceo život naspram jednog dana?!?

Tada je samo rekla da razmislim i izašla iz sobe. Ja sam i dalje ostala u šoku. Naravno, pođoh za njom da je pitam kad počinjemo i dobijam odgovor da je to sutra. Zašto bi išta uradili danas, sve može sutra. Ja Vama ne mogu opisati te dane, kada dobiješ pažnju doktora na 20 sekundi i onda čekaš 24h opet.. i tako danima.. a samo želiš da odeš kući.

Sutradan, dolaze rano, bilo je tek 11h, ha! Donose mi opet brdo papira da potpišem i daju mi neki smirić, meni prvi u životu i kreću sa tom „gorom“ metodom indukovanja. Ja sam zaspala, prespavala ceo dan, budim se popodne, ono se ništa nije desilo. Dobijam treću, četvrtu injekciju i ništa. Od pete, koju sam dobila oko ponoći, dobijam kontrakcije. Znam, porađala sam se prvi put sa Sofijom, odlično sam zapamtila šta je prava kontrakcija, u tome ne može da se pogreši.

Jutro je, 1h iza ponoći, odlazim kod sestre u sobu da joj kažem da je to to, da me vodi u porodlište. A ona, gleda seriju, gricka semenke, ma ni pogled nije podigla na mene i kaže da idem u sobu i čekam, da nije to to još i da ću osetiti prave. Ja uvek volim da poslušam stručna lica, odem u sobu, sigurno zna bolje od mene. Izdržim svega par minuta, ma osećam da je gotovo, odem, ona besna dođe za mnom u sobu.

– Da ne dolaziš opet, da ti objasnim, to sigurno nisu prave kontrakcije, kad budu prave osetićeš, a sad ako baš misliš da jesu, idi u wc, uzmi gusku i napinji se, možda uspeš do ujutru.

Nas tri iz sobe zanemele. Kažem ja njima da idem u wc, da ne gledaju, da je to to i da nemam šta da čekam više. Odem u wc, jer nisam imala izbora. I za pola minuta, sama stojeći završim posao doktora. Izlazim u hodnik, sa sve bebom u ruci, vičem sestru, koja naravno ne čuje. Poizlazile žene sa odeljenja na hodnik, zovu je, ona izlazi i dolazi do mene sa rečenicom

– Au, ti si bila ozbiljna!?!?!?

Deset minuta kasnije dovoze krevet, voze me u porodilište, i tamo kreće izdiranje na mene zašto sam pila vodu u toku dan. Pritom meni niko nije rekao da ne smem. I tu mi rade reviziju na živo. Završavaju sa mnom, stavljaju me sa strane da me prate 2h.

Dolazi dečko, medicinski tehničar valjda, donosi mi papir da potpišem o tome kako sam videla bebu. Posle par minuta donosi mi opet, meni u takvom stanju, da ponovo potpišem, jer je navodno pogrešio pol bebe. A onda opet jer je pogrešio moje godište, naravno, zamolila sam ga da pozove načelnika da mi objasni te greške i zahtev za mojim potpisom na tri mesta zbog „greške“.

Tada me prebacuju na drugo odeljenje koje je prljavo i smrdljivo i tamo preživljavam još dva dana do puštanja kući. Na otpustnoj listi mi je pisalo da beba ide na obdukciju i da nazovem za rezultate, ukoliko me budu interesovali. Prvih 15 dana su govorili da nalaz još nije gotov. A nakon toga da je vreme za davanje rezultata prošlo i da ne mogu dobiti rezultate, odnosno da oni nemaju uvid u to kad prođe vreme.

– Sad ovako godinu dana kasnije, nekako sam prihvatila to da smo izgubili bebu, ali su mi stalno u glavi pitanja, da li bi bilo drugačije da nismo čekali te rezultate prenatalnog testa, da li bi stigli na vreme da su me primili bez tog papira i da mi nisu 7 dana odugovlačili sa ubrizgavanjem vode? Da li doktor koji mi je ubadao iglu u stomak dok je telefonirao sada mirno spava? Da li je sestri palo na pamet da može i njoj isto da se desi dok neko drugi gricka semenke? Da li bih ja manje patila da je bilo malo ljudskosti u tim skotovima iz Fronta i njihovim izjavama da ne dramim?!

Ne zameram im gubitak bebe, možda je moralo tako, možda nisu znali bolje, ali im izuzetno zameram nebrigu i izjave kakve su davali, svi tamo, nemam reč kojom bih ih nazvala.

Ovaj tekst nije sa ciljem da zaplašim buduće trudnice i porodilje, već da ih zamolim da ne idu tamo i ne preživljavaju taj pakao – završava svoju priču ova mlada žena.

Trudnica tvrdi da joj je medicinska sestra u GAK “Narodni front” ukrala 9.000 dinara dok je doktorka pregledala

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

684 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap