Magazin Svet

U iPhone fabrici, na tajnom zadatku: Jezivi radni logor u kom su postavili mreže da bi sprečili samoubistva

iPhone fabrika Kina
Foto: latitudenews.com

Dežang Zeng je apsolvent Univerzita u Njujorku, koji je bio na tajnom, undercover zadatku, kao radnik na liniji u Apple fabrici u Kini.

Kada je još pre tri godine podelio sa svetom svoje gorko iskustvo, savršena marketinška slika iPhone telefona čini se da je pukla tako da ju je teško ponovo sastaviti.

Zeng je naime 6 nedelja proveo u fabrici Pegatron u Kini, koja proizvodi elektroniku za Apple. Fabrički kompleks u kom radi čak 70 hiljada ljudi, nalazi se u blizini Šangaja.

Radio je 60 sati nedeljno za platu od 450 dolara.

Dobijanje posla nije bilo toliko teško. Morao je samo da pokaže svoje isprave, ruke (?!) i da izrecituje abecedu na engleskom.

Raspoređen je u stanicu br. 26, deo pogona u kom se pričvršćuju zvučnici za masku. Dakle, to je bio jedini njegov zadatak po ceo dan – stavljao je jedan zavrtanj preko zvučnika i pričvršćivao ga na zadnju masku iPhone-a.

Zeng je bio samo jedan od 200 ljudi, koji su radili na liniji za pričvršćivanje zvučnika. Procenio je da je samo on svakog dana pričvršćivao oko 1800 šrafova.

Radni dan je trajao oko 12 sati, napominje – bez sopstvene muzike i telefona. Žalio se menadžeru na prekovremeni rad, ali mu je ovaj odgovorio kako se o tome ne pregovara.

– Radio sam 10,5 sati uz desetominutnu pauzu ujutru, zatim 15 minuta pauze za ručak i 30 za večeru – rekao je Zeng.

Tako 6 dana nedeljno, jedini dan za odmor je bio nedelja.

Morali su da nose uniforme, sa plavim šeširom i pantalonama i roze košuljom.

– Radnici dobijaju samo jedan komplet uniformi. Radili smo u papučama – rekao je Zang.

Na početku smene radnici odlaze u svlačionice gde oblače uniformu, ostavljaju svoje telefone, ključeve i sav metal koji imaju.

Dok je radio na proizvodnji iPhone 6s, u pogon je ulazio tek nakon senzorske provere lica i metalnog detektora. Kada je prešao na proizvodnju iPhone 7, fabrika je pooštrila bezbednosne provere.

Tada je morao je da prolazi prepoznavanje lica, metalni detektor, da otkucava svoju karticu, pa da ponovo prolazi kroz još jedan detektor metala.

Po završetku smene bio je toliko umoran da nije mogao ništa da radi. Gledao je samo kako da odmori i domogne se kreveta u kolektivnom smeštaju.

Živeo je u domu/zgradi koja je izgrađena u fabričkom kompleksu. Bilo je mnogo takvih zgrada u kampusu. Sobu je delio sa 8 ljudi, na spratu na kom je živelo njih 200. Svi su delili jedno kupatilo.

Većina radnika su, kaže, muškarci između 18 i 30 godina.

– Veoma su socijalni, druže se i imaju zanimljive karaktere – kaže Zeng.

Većina radnika vikendom, tačnije nedeljom, napušta kampus i odlazi u obližnji tržni centar, gde ima mnogo restorana. Počaste se pečenom piletinom, popiju koje pivo i opuste se u društvu.

Međutim, oni ne smeju da se napijaju, jer im u tom slučaju nije dopušteno da se vrate u sobe. U smeštaju je zabranjeno pušenje i konzumacija alkohola.

Vikanje na radnike je bila dnevna rutina u fabrici. Posvedočio je da je njegov menadžer jednog dana zaustavio celu liniju okupivši svih 200 radnika sa nje, da bi vikali na jednog zaposlenog, za kog je menadžer smatrao da ne radi dovoljno brzo.

Fabrika je, kako kaže, učinila sve u prevenciji samoubistava radnika – između stepeništa su postavljene mreže, a na prozorima metalne šipke kako bi radnici bili sprečeni da oduzmu sebi život. Hrana je jednolična i prilično oskudna mesom.

Najbolji deo dana dešava se pred kraj smene, kada menadžer broji koliko delova za sklapanje je još preostalo.

– Kada keže ostalo je još 500, ili 200 delova, ljudi se smeše. Vidi se da im tada lakne. To je najbolji deo dana – kaže Zeng.

O samim uslovima u fabrici, njujorški student kaže da oni zapravo i nisu toliko loši.

– To nije klasična fabrika znoja, kakvu obično zamišljamo. Prilično je čisto i svetlo, a imaju i naizmeničnu struju – rekao je on.

Međutim, ipak je konstatovao kako bi se moglo poraditi na mogućnosti da radnici prijave svoje zamerke, probleme i poteškoće.

– Kada radnik smatra da su mu povređena prava, on može uložiti žalbu. Ali tu žalbu razmatra samo fabrika, tako da se priča tu završava – kaže Zeng.

Pogledajte svedočenje o undercover zadatku koji je otkrio jezivu istinu o  najmoćnijem brendu na svetu:

 

Prodao bubreg da bi kupio Ajfon, pa ostao invalid (VIDEO)

Ana Marković

Ana Marković

Štreber i boem. Bosanka i Banaćanka. Novinar. Hodajući detektor laži i emiter istine. Omiljenost - miris uštipaka u 9 ujutru, selo, leto i grlati petao, crk'o dabogda.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

89 Shares
Share via
Copy link