Poziv preko Zuma imao je četrdesetak učesnika – ili su bar tako mislili ljudi koji su se uključili.
Sastanak svih zaposlenih u glamuroznoj dizajnerskoj agenciji organizovan je da bi poželeli dobrodošlicu sve većem broju novih regruta kompanije.
Ime joj je bilo Medberd, a njen živahni i inspirativni šef Ali Ajad želeo je da svi na pozivu budu ambiciozni i željni uspeha – baš kao on.
Ali ono što oni koji su uključili kamere nisu znali bilo je da neki od učesnika sastanka nisu pravi ljudi.
Jeste, bili su navedeni kao učesnici. Neki su čak imali aktivne mejl naloge i Linkdin profile. Ali imena su im bila izmišljena, a njihove profilne slike su pripadale nekim drugim ljudima.
Sve je bilo lažno. Pravi zaposleni bili su „upecani” na nepostojeći posao. BBC je proveo godinu dana istražujući šta se tu stvarno desilo.
- „Kako sam se zaljubila u lažni profil“
- „Izgubili smo životnu ušteđevinu u prevari kriptovalutama“
- „Opasna veštačka“ inteligencija koja piše lažne vesti
Kris Dusi, dvadesetsedmogodišnji menadžer prodaje iz Mančestera, počeo je da radi za Medberd u oktobru 2020. godine, nekoliko meseci pre poziva preko Zuma. Rečeno mu je da će raditi od kuće.
Pandemija je još bila u punom jeku, tako da je to bilo savršeno normalno. Kovid je preokrenuo Krisov život naglavačke. Koštao ga je prošlog posla i bio je razlog zašto se prijavio za radno mesto u Medberdu.
Oglas je opisao „agenciju za digitalni dizajn usmeren na čoveka nastalu u Londonu, a koja posluje širom sveta”. Zvučalo je dobro.
Medberd je zapošljavao više od 50 drugih ljudi. Većina je radila u prodaji, neki na dizajnu, a neki su dovedeni da budu rukovodioci.
Svaki novi zaposleni dobio je uputstvo da radi od kuće – šaljući poruke mejlom i dogovarajući se sa ostalima preko Zuma.
Neki zaposleni nisu živeli u Velikoj Britaniji. Željno da iskoristi globalno tržište, Medberdovo odeljenje za ljudske resurse postavilo je internet oglase za međunarodni prodajni tim sa sedištem u Dubaiju.
Angažovano je najmanje desetak ljudi iz Ugande, Indije, Južne Afrike, sa Filipina i drugih mesta na svetu.
Za njih je ovaj posao predstavljao više od obične mesečne plate – tu je bila i britanska viza.
Ako prođu šestomesečni probni rad i ispune zacrtane ciljeve prodaje, prema njihovom ugovoru Medberd bi finansirao njihovo preseljenje u Veliku Britaniju.
Ajad je dobro znao šta nekome može da znači novi život u Velikoj Britaniji.
Često je govorio zaposlenima u Medberdu o svojoj prošlosti pre nego što se skrasio u Londonu. Ali postojale su razne verzije njegove priče.
Jednoj osobi se predstavio kao mormon, iz države Jute, u SAD. Za druge je bio poreklom iz Libana, gde ga je teško detinjstvo naučilo kako da se bori za sebe.
Čak mu se i ime menjalo. Ponekad bi dodavao još jedno ipsilon prilikom pisanja svog prezimena. Ponekad bi se potpisao samo sa „Aleks Avd”.
Ali neka poglavlja u njegovoj životnoj priči koju je pričao ljudima bila su dosledna.
Ključno – iznad svih ostalih – bilo je vreme koje je proveo kao kreativni dizajner u Najku.
Svima je ispričao kako je radio u oregonskom štabu slavnog modnog brenda u SAD. Tu je upoznao Dejva Stenfilda, suosnivača Medberda.
Priče o Alijevoj vrhunskoj karijeri nisu zvučale preterano.
Bio je vešt govornik na video pozivima – raspričan, harizmatičan, a delovao je čak i brižno. Govorio je sa velikim samopouzdanjem, koje se ponekad graničilo sa napadnošću.
Tako je ubedio najmanje troje ljudi da daju otkaz na prethodnom poslu i dođu da rade za njega.
Osoblje Medberda nije imalo razloga da sumnja u Alijeve priče o Najku.
A čak i da jesu, dovoljno je bilo da provere njegov profil na Linkdinu. Bio je prepun dugih hvalospeva od njegovih bivših kolega.
Mesecima su se Medberdova dnevna zaduženja glatko rešavala, a angažovano je još dizajnera da izvrši nagomilane zadatke koje je ugovorio prodajni tim.
Ali čak i pre nego što je istina o Medbergu izašla na videlo, njegovi radnici su već imali problem.
Zbog neobičnog načina na koji je formulisan njihov ugovor, tek je trebalo da budu plaćeni.
Svi oni su pristali da prvih šest meseci rade samo na osnovu procenta.
Tek kad prođu probni period, počeće da dobijaju redovnu platu – od oko 47.300 dolara za većinu njih.
Sve do tad, zarađivaće samo procenat od svakog završenog posla. Svi su bili mladi odrasli ljudi, u potrazi za poslom, trudeći se da prežive pandemiju.
Mnogi su se osećali kao da nemaju drugog izbora nego da prihvate uslove ugovora.
Ali nijedan ugovor nije bio finalizovan. U februaru 2021. godine, nijedan jedini klijent nije potpisao posao za njih. Nijedan član osoblja Medberda nije bio plaćen ni centa.
Neki regruti otišli su već posle nekoliko nedelja, ali su mnogi drugi ostali. Mnogi su bili tu već šest meseci – prisiljeni da uđu u minus na kreditnim karticama i pozajme novac od porodice da bi mogli da plate račune.
Danas je jasno zašto niko nikad nije bio plaćen. Medberdu nije pristizao nikakav novac. Ali sveže zaposleni to tada nisu znali.
Oni su greškom pretpostavljali da su njihovi ugovori za isplatu jedinstveni – i da njihovi neposredni nadređeni dobijaju redovnu platu.
Osim toga, Medberd je bio na ivici da potpiše čitavu gomilu novih ugovora. Novac će konačno stići.
Ili je makar tako izgledalo sve dok se jednog popodneva sve nije srušilo.
Džema Bret i Antonija Stjuart bile su dve radnice koje su postale sumnjičave.
Nakon što su obavile malu istragu na internetu koristeći obrnutu pretragu putem slika, shvatile su da mnoge njihove kolege ne postoje.
Odlučile su da pošalju mejl svim zaposlenima koristeći lažno ime – Džejn Smit.
U mejlu, poslatom jednog posebno živog radnog dana, osnivači Medberda su optuženi za „neetičko i amoralno” ponašanje – uključujući krađu posla od drugih firmi i „izmišljanje” članova tima.
Otkrića su bila poražavajuća za prave članove osoblja. Sve što su radili, činilo se, izgrađeno je na laži.
Sada je izgledalo da nikad neće videti novac u zamenu za mesece i mesece utrošenog vremena i predanog rada.
U tom trenutku smo i mi započeli našu istragu Medberda. Uspeli smo da potvrdimo tvrdnje iz mejla Džejn Smit, ali i da odemo dalje od toga.
Laži i ukradeni profili
Kompanija nije „razmenjivala proizvode i iskustva lokalno i globalno poslednjih 10 godina”, kako je tvrdila.
Štaviše, Ali Ajad je legalno registrovao Medberd kao britansku kompaniju tek onog dana kad je pozvao Krisa Dusija na razgovor za posao menadžera prodaje – 23. decembra 2020. godine.
Najmanje šest najviših zaposlenih u Medberdu nije postojalo.
Njihovi identitetu sastavljeni su uz pomoć fotografija ukradenih iz nasumičnih kutaka interneta i izmišljenih imena.
Među njima je čak i Dejv Stenfild, suosnivač Medberda – uprkos tome što ima Linkdin profil i što se Ajad konstantno pozivao na njega.
Neki od prevarenih zaposlenih čak su dobijali mejlove od njega.
Ajad je rekao jednom zaposlenom da ako želi da stupi u vezu sa Stenfildom neka mu napiše mejl, zato što je ovaj suviše zauzet projektima za Najk da bi se javljao na pozive.
Uz pomoć tehnologije za prepoznavanje lica, uspeli smo da povežemo portret Dejva Senfilda sa portretom njegovog pravog vlasnika – izrađivača košnica iz Praga po imenu Mikal Kalis.
Kad smo pronašli Mikala, on je potvrdio da nikad nije čuo za Medberd, Alija Ajada ili Dejva Stenfilda.
Najdžel Vajt bio je još jedna takva ličnost. Neko ko je koristio njegovo ime čak se uključio u onaj poziv preko Zuma iz januara.
Ali njegova fotografija nije pripadala grafičkom dizajneru, već modelu čija bi slika izašla među prvim rezultatima kad biste ukucali „riđi čovek” u pretragu Getijeve arhive stok fotografija. Njegovo lice moglo je da se nađe svud po internetu.
Drugi su bili još iščašeniji. Grafički dizajner, menadžer za razvoj brenda i menadžer marketinga pokazali su se kao slike libanskog doktora, španskog glumca i italijanskog modnog influensera.
Sve njihove fotografije bile su ukradene da bi se napravili lažni identiteti.
Kontaktirali smo sva 42 brenda koje je Medberd naveo kao bivše klijente – uključujući Najk, Tejt i Toni end gaj. Niko od onih koji su nam odgovorili nije sarađivaao sa Medberdom.
Kad smo malo dublje zakopali, raspala se čak i Alijeva prošlost.
Nikad nije radio za Najk kao „vođa kreativnog odeljenja” u SAD, kao što je tvrdio. Najk nam je napismeno potvrdio da nije zaposlio nikoga pod tim imenom – niti pod bilo kojom drugom verzijom njegovog imena.
A onda je tu i Alijev nalog na Instagramu, gde je objavljivao najnovije informacije o svojoj karijeri modela i influensera za više od 90.000 pratilaca.
Njegovo prisustvo na društvenim mrežama bio je jedan od razloga zašto ga je većina radnika Medberda cenila i verovala mu.
Ali Alijev život onakav kako je predstavljan na Instagramu samo je izdaleka imao veze sa životom koji je zapravo živeo.
Jedna objava nam je posebno privukla pažnju.
Bila je to fotografija na kojoj se vidi otvoreni broj časopisa GQ, u kom Ali Ajad nosi sako u reklami preko čitave strane za španski modni brend Masimo Duti.
Ali kad smo nabavili taj broj GQ-a i otvorili ga na strani 63, Alijeve fotografije nije bilo.
To je bila reklama za sat. Ajad nikad nije radio kao model za Masimo Duti i nikad se nije pojavio u britanskom izdanju GQ-a.
Medberdovi bivši radnici bili su očajni. Neki od njih radili su čitavih šest meseci bez plate.
Sada su ostali bez posla, i dalje usred pandemije, imajući problema da uopšte objasne šta im se desilo.
Menadžer prodaje Kris Dusi nagomilao je dug od 10.000 funti na kreditnoj kartici da bi platio mesečne račune dok je čekao na prvu platu.
A zatim je tu bilo međunarodno osoblje. Elvis Džon, poreklom iz Čenaija u Indiji, u jednom trenutku trebalo je da se nađe u avionu za Veliku Britaniju.
Bio je na samo nekoliko nedelja od okončanja šestomesečnog probnog rada i nadao se da će mu Ali sponzorisati vizu.
Kad je stigao mejl od Džejn Smit, pao je u depresiju. „Svi snovi su mi se srušili.”
Zato što je Elvis radio iz Dubaija, njegovi ulozi bili su još veći.
On smatra bi se, da je kojim slučajem ugovorio bilo kakve poslove i doveo ih do kraja, suočio sa ozbiljnim pravnim posledicama prema strogim poslovnim zakonima Dubaija – možda bi ga čak čekali zatvor i deportacija u Indiju.
„Ne znam da li će Ali ikada shvatiti čemu nas je izložio”, kaže Elvis – koji smatra da je čitava stvar bila tretirana kao igra.
Mnogima je bilo neprijatno što su uopšte upleteni u tako nešto. Neki su čekali danima ili čak nedeljama pre nego što su ispričali prijateljima i porodici šta se desilo.
A drugim ljudima je priču bilo teško objasniti – i uvek bi sledila pitanja na koje niko od prevarenog osoblja nije imao odgovore.
Da li je Ali Ajad razumeo posledice svojih dela?
Neko vreme je Ali tvrdio da će razgovarati sa nama kako bi nam ispričao svoju verziju događaja. Posle višemesečne razmene poruka, konačno je pristao da sedne sa nama i da intervju BBC-ju pred kamerama.
Ali je od toga odustao dan pre ugovorenog događaja. Ako smo želeli da čujemo Alijevu verziju događaja, nismo imali drugog izbora nego da ga sami pronađemo.
Suočavanje sa Alijem
Pronašli smo ga na ulici u zapadnom Londonu u oktobru prošle godine, gde smo mu prišli i obratili mu se.
Nosio je crnu kožnu jaknu i kretao se ka stanici podzemne železnice.
Ako smo ga iznenadili, nije to pokazao – isprva odabravši da ignoriše naša pitanja. Međutim, posle nekog vremena nije mogao da odoli da ne odgovori.
On je insistirao na tome da se trudio da uradi nešto dobro.
„Znam samo da smo stvorili prilike za ljude. Usred Kovida.”
Kad smo ga optužili da je napravio lažne identitete i ukrao rad drugih ljudi, naljutio se.
„To sam uradio? Kako znate da sam ja to uradio?”
Da li je on to pokušavao da nam kaže da je umešan neko drugi? Kad smo ga pritisnuli, odbio je da imenuje bilo koga.
Uvek je postojala mogućnost da iza svega stoji neki anonimni mozak i to je nešto što smo ozbiljno uzimali u razmatranje.
Ali bez ikakvih imena ili pomoći od Alija, nismo imali mogućnost da istražimo tu opciju.
On je insistirao i na tome da je Medberd imao kancelariju. Ali kad smo ga osporili, promenio je priču, rekavši da je mislio na virtuelnu kancelariju.
„Ne morate da imate kompjutere ili sve ostalo, zar ne? To je digitalna kompanija.”
Na kraju je prestao da odgovora na naša pitanja.
Dok god Ali Ajad odbija da sarađuje, nikad nećemo zasigurno znati zašto je osnovao Medberd.
Za one koji su najviše vremena proveli sa njim onlajn, razmenjujući mejlove i video pozive, najviše se ističu dve teorije.
Jedna je da je čitava stvar bila pokušaj osnivanja legitimne kompanije.
Moglo je da započne kao laž, ali bi Medberd možda na kraju počeo da sklapa prave poslove i zarađuje novac.
Kompanija je bila na samo nekoliko dana od potpisivanja ugovora sa klijentima kad se čitava stvar raspala, smatra osoblje.
Da laži nisu bile otkrivene, možda nikad niko ne bi ni rasvetlio mutno Medberdovo poreklo.
Drugo objašnjenje je da se uvek radilo o nečem višem od novca.
Možda je Ali Ajad izvlačio zadovoljstvo iz pretvaranja da je šef. Izgledao je kao da istinski uživa dok vodi Medberd. Razgovori za posao sa njim često su trajali duže od sat vremena.
Pričao je priče o tome kako je preokrenuo živote ljudi zapazivši njihov talenat i pruživši im pravu priliku.
Slao je osoblju linkove za dip haus muziku da je slušaju dok rade. Želeo je da bude voljeni šef – i svih onih meseci dok je Medberd postajao, ljudi su se prema njemu tako i ophodili.
Pandemija je promenila način na koji su mnogi od nas radili – norma je postala komunikacija preko ekrana.
Ali Ajad je to iskoristio. Izgledalo je kao da želi da postane novi Ilon Mask – koji mu je inače idol – i činilo se da je u Medberdu našao prečicu do toga.
Univerzum u kom će se on vrednovati samo na osnovu onlajn prisustva umesto oflajn stvarnosti.
A najšokantniji deo rizika Alija Ajada?
Činjenica da živimo u dobu u kom mu je to zamalo uspelo.
Grafički dizajn: Lilik Hujnh
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Dodaj komentar