Čula sam pre nepun sat da je umro Đole. Naš Đole. Moj Đole.
I ne znam ima li živog stvora koji razume ove naše jezike a da nije makar jednu suzu pustio uz neki stih Panonskog mornara.
Sve novine sada pišu kada je rođen i gde, od čega je umro, kako je živeo.
Ja trenutno u glavi čujem stihove “Moj deda već dugo ore nebeske njive…” i mislim o tome kako se, eto, mornar pridružio dedi da zajedno nebo preoravaju.
Mislim i na onaj njegov poluosmeh, znate već, onaj, kad zažmuri uz tambure zvuk i nakrene glavu, i izvuče taj razoružaavajući smešak, tako upečatljiv i tako protkan tugom, kao nitima svile.
Mislim na to kako ovaj svet bez malo ljudi nikada više neće biti isti, a On je jedan od nekolicine.
Mislim i na to kako sam, u prvom osnovne, sa drugaricom šetala poljančetom kod starog aerodroma i pevala “Vasu Ladačkog” i plakala… naročito na onaj stih “Sve je im’o, ništa im’o nije”.
Ne postoji stih pesme koju je napisao i otpevao a da ga ne znam. Možda bi bilo bolje da ovo sve pišem njegovim stihovima. Ali, ne dozvoljava mi poštovanje.
Mislim na to kako je Oliveri, koju bi čekao samo da je znao da postoji. Ta neraskidiva veza među ljudima jedna je u milion. Znam to iz iskustva.
Uzo bi je pa nek’ samo bluzu ima…
Pustiću, ipak, da Đole ispriča i dovrši priču o sebi:
“Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta… Znate l priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo… Niko nije vrisnuo. Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari… Čak i oni slični njemu…Kada razmisle o svemu… Kažu da je bio…Čudna sorta…
Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu čuli da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato, štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama i očekivali… Izgleda da su oni ipak tajno veruckali u mene. Al, eto… Nisu baš umeli da pokažu… -Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Đoliško tako lepo peva? Ćale je pogledao gitaru gotovo razočarano, znao sam da upravo misli samo na to da su Mačak i Lisica ponovo došli da njegovog Pinokija odvuku od škole… -Da, blago nama…Još kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi…” (Iz knjige “Dodir svile”)
Jedan od poslednjih intervjua, jun 2020:
“Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija… Ne, ne uvek… Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…
Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam?
Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost…
Oprosti, Skromnosti, ali ja sam definitivno Đorđe Balašević, i čini mi se da sam poslednja osoba na svetu koja bi trebala da se privikava na to… Ja već godinama znam ko sam… Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima… Ne, bato… Stigao si čim kreneš… Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu… I eto ti… U tome je tajna… U tome je jedini trik…”
Pogledajte dokumentarni film o Đorđu Balaševiću:
“Nema tog aviona u koji može stati sedef mesečine posut po Dunavu. Salaš koji se ljuljuška u detelini, privezan za bagrem kao jedrenjak, s leve strane druma, ono kad prođeš Čenej, pa još malkice apred, prema Sentomašu… Nema avioa u koji se može spakovati lavež periferijskih džukaca, leva, sunčana strana bivše Kamberove ulice, I onaj (sad zatvoreni) kafić na keju, u kom sam prvi put video lepu plavojku u majici na široke pruge. Ameri prevazilaze sebe, ali nema još ni blizu letilice u koju bi moglo da stane sve ono što bih morao da ponesem, kad bi me neko konačno naterao da zauvek odem odavde…
A moj peščani sat troši mnogo više nego ranije. Progoreo je neki dihtung, verovatno.
Donja gomilica peska već je primetno veća od one gore… Nemam više vremena da propuštam baš svakog idiota” (Citati iz knjige I život ide dalje… (sve dalje odavde…))
„Često me pitaju koja mi je omiljena pesma… Obično odgovorim: – Nije od Balaševića.
Al’ uglavnom, ima nekoliko pesama koje su mi najdraže, nema jedna.
Jedna kojom bih uvek voleo da se predstavim je pesma sa albuma koji ne znam više kako se zove…
Ja sad znam da je pesma s nekog albuma, znam da se zove “Portret života mog” al’ ne znam kad je snimljena, samo znam da je volim.“ – Đorđe Balašević
Đorđe Balašević – Portret mog života / Album: Jedan od onih života (1993.)
Mesec prosipa bokal fosfora…
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire…
Neko uzdahne, neko zazire…
Isto vide a razno tumače…
Đavo prste u farbu umače…
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog…
I lila, tamno čeznjivu…
I boju breskve, nežnu i sramežljivu…
I setno sivu, nepogrešivu.
Roze nađoh međ starim pismima…
Modru vrpcu nad teškim mislima…
Ukrah riđu iz pera drozdova…
A laki purpur iz prvih grozdova…
I uzeh oker sa sveće svečarske.
Drap sa svilene mašne bećarske.
Mrku s tambure tužnih tonova…
A cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portre života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela još izbledela…
Bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo ko kora starog bagrema…
Al’ u tvom oku kao lane zadrema…
I jedva, kao šapati, niču po uglovima zlatne paprati…
I pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog…
I doslikao ga je. Prerano.
Panonski mornar otplovio u nebeske njive: Umro je Đorđe Balašević
Dodaj komentar