Kolumne

Ilija zaklao majku, oca i dedu, a posle masakra mu se otvorio apetit

ilija-g

Sablasno je pročitati da je Ilija Glišović (21) iz Čačka koji je zaklao majku, oca i dedu pri hapšenju izgovorio jednu jedinu rečenicu:

Gladan sam!

Sablasno je pomisliti da mu je ovaj masakr koji se desio u porodičnom domu otvorio apetit. Bez griže savesti Ilija je zatražio hranu da utoli glad.

Dedu je zaklao u invalidskim kolicima, majku u kupatilu, oca u sobi, prethodno je spustio roletne, još pre toga sedeo je sa njima “normalno” u dnevnom boravku priča njegov brat Nikola koji je bio tu pre zločina i koji je kasnije zatekao stravičan prizor, još pre toga Centar za socijalni rad procenio je da je “rizik od ponavljanja sličnih situacija nizak i da nema potrebe za određivanjem mera zaštite od nasilja u porodici i daljem vođenju postupka”, a pre toga Ilija je dva meseca ležao u dve psihijatrijske ustanove, na odeljenju Opšte bolnice u Čačku i “Dr Lazi Lazarević” u Beogradu.

Još pre toga je počeo da koristi drogu, alkohol, da preti nožem roditeljima, pre toga upao u loše društvo, a pre toga je bio dobar đak, vaspitan momak, vrstan fudbaler Borca iz Čačka.

Pre toga se rodio.

To bi bio unazad grubo gledano razvojni put jednog mladića koji je pobio porodicu, a zatim rekao: Gladan sam.

Mnogo toga se izdešavalo između redova, sve ono što je dovelo do toga da od dobrog mladića postane ubica. Šta tačno, možemo samo da nagađamo.

Prošle nedelje pitala sam se da li ćemo saznati imena onih koji su pustili Iliju da izvrši masakr, sada znamo da je stvar usrao Centar za socijalni rad (ne znam zašto me to ne čudi), ali ja bih i dalje volela da saznamo ko su ti ljudi i da oni budu odgovorni jednim delom.

Kazna koja preti Iliji je od 10 godina do doživotne robije, ili ukoliko se proceni da je bio neuračunljiv obavezno lečenje u ustanovi koje takođe može biti doživotno.

Pretpostavlja se da je Ilija tokom zavisničke krize izvršio ubistva jer je došlo do svađe zbog novca za drogu.

Otupećemo nažalost na ovakve vesti. Otupećemo na svaku rečenicu koju će deca izgovarati nakon što pretuku vršnjaka, nastavnika, roditelja. Otupećemo, ali mi se čini da se niko neće trgnuti, ni ustanove, ni škole, pa čak ni roditelji.

Kao da su svi kolektivno digli ruke, prepustili se stihiji, čekaju da se stvari same od sebe reše.

Da deca sama bace telefon u stranu, da sama kažu roditeljima “nije mi dobro”, da sami kažu “treba mi pomoć” ili “drogiram se, pomozite mi”, “prete mi, ne znam kako da izađem iz društva” “osećam pritisak” “rugaju mi se” “ne mogu više”.

Nas naša deca trebaju, da ih osetimo, slušamo, pričamo sa njima, pričamo, pričamo, pričamo, pričamo puta milion, da ih čupamo iz lošeg, da ne dozvolimo loše, da znamo kako dišu, gde idu, kada dolaze, sa kime se druže, da znamo svaku promenu koja se desi u njihovom životu pa samim tim u ponašanju, da je predosetimo, da reagujemo, reagujemo, da reagujemo.

Nije ovo vreme nekad, pa da stalno slušam roditelje kako govore: Ko je sa mnom pričao, puste te napolje, vratiš se uveče, nisam smeo ni da pomislim da uradim nešto loše.

Tačno. Puste nas napolje, praznih ruku, bez telefona, bez mreža, bez tik tokova, bez mogućnosti da napolju sedimo i satima gledamo sadržaje koji utiču na nas, ili se snimamo za mreže sa visokih zgrada, sa pruge, sa opasnih mesta radi lajkova.

Vremena su se promenila mnogo. I možemo samo u korak sa njima, bez očajničkog pozivanja na dane kada smo mi bili mladi. Probušite taj alibi ko balon, od toga nema ništa. Sa decom moramo da pričamo, da tačno osetimo kad se desio momenat promene, prelaska iz “bio dobar momak postao narkoman ”. I reagujemo. Mislim da reagujemo od rođenja, stalnom pričom, slušanjem, prisustvom, emocijama.

Objasnite mi kako roditelj može da ne oseti dete koje duva marihuanu, koje je pilo, koje izbegava školu ili tuče vršnjake, ili ne izlazi iz sobe, ili ima probleme, ili mu prete, ili je prečesto na mrežama. Kako roditelj ne zna šta dete gleda, sa kim se druži, kuda se kreće, kad odlazi, kad se vraća, o čemu priča. Kako roditelj ne može da oseti u kom pravcu njegovo dete ide?

Jesmo li zaista kolektivno pali na roditeljstvu ili smo toliko pogubljeni novim vremenom, trendovima, uvučeni i sami u njih da ne znamo više šta je dozvoljeno, a šta ne.

Jesmo li dobar uzor svojoj deci i možemo li da povučemo granice preko kojih ne smeju da pređu, jer ako pređu možda se može dogoditi da nas jednog dana, daleko bilo, uz podršku Centra za socijalni rad prekolju.

Nije Vera ubijena zbog masne supe, već zato što je s ludakom ‘probala lepo’

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

1.3K Shares
1.3K Shares
Share via
Copy link