Magazin

Mislila sam da će apokalipsa doći s neba, a ne kad Gocu Tržan muž lupi po zadnjici u nekom rijalitiju

goca-trzan-rijaliti

Goca Tržan za rijaliti „Savršen brak“ dogovorila je navodno za godinu dana honorar od 120 hiljada evra. Koliko sam čula emituje se na Joksimovićevoj televiziji i kamere su danonoćno u domu Goce, njenog supruga Raše i ćerke. Beleži se sve, osim „seksa“ gde Goca jedino nije htela da pusti kamere.

Čitam komentare, pa vidim ljudi padaju u gnev, u bes, agresiju, pljuju po Goci kao „odavno propaloj pevačici“ i sličan ton.

A meni žao. Žao mi kad ti je jedini adut za preživljavanje rijaliti.

I žao mi što se u rijalitiju zarađuju novci koji bi mogli da izleče sve koji čekaju kao korisnici Budi human na neki bazar i licitaciju, gledajući u kaplje infuzije koja ih hrani.

I žao mi što ljudi to ne bojkotuju, već ih zanima kako se Goca prepire sa mužem i kako on nju lupi po zadnjici kad se savije i kako se sa ćerkom raspravlja oko garderobe koju mala može da pozajmi od nje. A maloj i tata već proslavljeni rijaliti takmac.

Ovo je tragično i ne ostavlja, bar meni, prostora za bilo koju drugu emociju osim tuge.

Mislila sam pre nekoliko godina da će apokalipsa doći s neba, kao užareni meteor koji neće stići da se skruni do planete Zemlje i da će tako puknuti, da će nas ili progutati okeani ili spržiti lava. Uglavnom filmska smrt u danu, eventulno tokom dva dana.

Danas (koje traje koliko i Dan mrmota) vidim apokalipsu u sunovratu svega što mi je kao klinki predstavljano kao top 10 vrednosti. Vidim apokalipsu u jebenom paradoksu koji živimo.

Nema posla bez partije, nema kinte bez rijalitija (i krađe) nema samopouzdanja bez lajkova i praćenja, nema odmora i ručka bez telefona, škljoc, namesti se, škljoc, nema dece bez glave zagnjurene u tablete, nema nade bez bežanja preko, nema slave bez golih sisa i dupeta.

Vidim danas tinejžere u parku, penju se na dečije tobogane, vise sa njih, gaze ih blatnjavim patikama za dobar selfi, malo dalje jedna pozira na sred puta, kamion udaljen 20 metara, čovek trubi, one se cerekaju uz „puši ga matori“, Dvorac Dunđerski ko skladište prazne ambalaže piva i rakije, sede na njegovim stepenicama gledajući u jutjubere, veverica pretrčava sa livade na livadu, lep jesenji dan, niko je ne vidi, jebo prirodu, ona je samo za dobar selfi i drogiranje, kontejneri kod ambulante prepuni, preskačeš smeće skokom udalj, baba jedna malo dalje sedi na klupi, krv joj ide iz arkade, niko ne prilazi, jebo babu, dolazim, pružam maramicu, ona zaustavlja krv i kaže Onaj Golub, Golubović, kako se zove, onaj, onaj Kristijano zavodi red u Zadrugi, kažem joj: jasno, ona nastavlja, spominje neke pretnje smrću pred kamerom, ja pitam: a kako Vaš život, ona kaže: Nisam ja više bitna, ubiće me korona svakako, a deca su u Nemačkoj, ne mogu da dođu.

I licitiramo za svu bolesnu decu sokovnike, tajne recepte za anemiju, prerasle dečije haljinice, nikad obuvene zepe, sve što imamo, dok se Brnabićki sređuje Vila u kojoj je Jovanka spavala pokrivena kaputom bez struje. A nastavnici i roditelji škole „Ivo Andrić“ iz Beograda radikalizuju svoj protest i deca ne dolaze u školu dok im ministar ne odgovori zašto je na mesto VD direktora postavljena učiteljica iz druge škole, partijski. Dajte, mislim, onda odgovor za sve koji su uleteli partijski svuda, van konkursa, na lep sendvič.

Deca nek se dave pod maskama u školi, a druže bez maski po igraonicama dok roditelji pucaju na živce, radeći od kuće, gubeći poslove, ostajući negde preko, zatvoreni koronom i nemaštinom koja ih tamo oterala.

I gledajući sve ovo juče i sve ovo danas, naše sutra biće prilično apokaliptično, već jeste, i naš glavni zadatak biće da sačuvamo zdrav razum, da u ovom ludilu gde smo brojka zaražena ili ne, gladna ili sita, zaposlena ili na Birou, sa otkazanim pregledom, zagledana u rijaliti ili sebe, nađemo način da se iskobeljamo, posebno ukoliko nas zatvore.

Ne mračim, ali od top 10 vrednosti propagiranih kao preduslov za miran, ispunjen život, sve su mahom na izdisaju.

I sa tim saznanjem treba živeti.

Sva g*vna isplivala su na površinu kad je Severina izgubila starateljstvo

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

10.7K Shares
10.7K Shares
Share via
Copy link