Magazin Srbija

7 dvoraca u Vojvodini koji će nestati ako ih ne spasimo sada

najlepsi-dvorci-vojvodine

Nekada mesta čijim je velelepnim salama orio valcer, po čijim koncizno uređenim dvorištima su šetali paunovi i srne sada su ostavljena na milost i nemilost građana i države. U Češkoj bi vam trebalo približno tri godine da obiđete sve dvorce. Sa svojih 932 dvoraca i 1 187 palata, Česi prednjače sa brojem ovakvih objekata nad svim evropskim nacijama.

Koliko bi samo nama trebalo da obiđemo sve zaboravljene zamkove, palate, tvrđave i utvrđenja koji su postali nevidljivi u svom propadanju? Jednom moćni, znani, obožavani simboli prestiža elite a danas zaboravljeni kako im je moda prošla, a ratovi prognali ili progutali njihove vlasnike, nestaju sa malo reči istorije.

Nedavno je Ministarstvo Kulture obrazovalo Međuresornu radnu grupu Vlade Srbije za analizu utvrđenog stanja, pregledanje  namena i korišćenja objekata- dvoraca, dvorova, vila i letnjikovaca u državnoj svojini, koji imaju status kulturnog dobra ili dobra koja uživaju prethodnu zaštitu. Zadatak radne grupe je da sagleda utvrđeno stanje objekata koji imaju status kuturnog dobra, kao i onih z koje se pretpostavlje da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu, umetnost i istoriju i da predloži namenu i korišćenje u cilju obezbeđivanja njihovog održivog razvoja.

ŠPICEROV DVORAC U BEOČINU

Na putu iz Beočina ka Beočin selu, osim nestvarne lepote prirode ovde kako iz Srema ulazite na obronke Fruške Gore obratite pažnju i na neobične istorijske „putokaze“ a potom i totalno zapušteni dvorac Špicer koji se neugledno krije sa desne strane mirnog puta ka Manastiru u Beočin selu.

„Mnogo puta smo prolazili ovuda, tik pored njega i nismo ga primetili“- rećiće većina novosađana, kao i za neobičnu, starinsku, mistično lepu česmu kojoj se gubi istorijski otisak a meštani rado piju vodu iz nje i vole tu da se umiju,zastanu i popričaju…koja ustvari  nagoveštava mistični i oronuli zamak.

Zamak je i ovako zapušten, odavno propao i oronuo do granica urušavanja-neverovatne lepote i  bajkovitog okruženja. Uvijen jezom zuba vremena koji odnosi i najstamenije,zrači i uvlači hladnoćom još sa asfaltiranog puta koji vodi do manastira. Sada vašim čulima može ponuditi samo gole zidove i naznake nekadašnjih velelepnih ukrasa na istim, sakriven onako tužno čeka bolje vreme iza metalne, zarđale, iskrivljene kapije u visokoj travi iz koje vire delovi nekih dvorišnih ukrasa i spomena.Ovde možete na rizik ući da se slikate, preskačući spriceve i kojekakvo đubre, tek da osetite mističnost i prepoznate istine i legende koji o njemu kruže.

Legende su mnoge, uglavnom lede krv u žilama i ako poželite da posetite ovo mesto čućete ih već…toliko apstrakcija nije za ove redove. Mnogi su tražili statuu devojke sa kučićima u vrtu dvora, kako bi dokazali legendu koju prepričavaju beočinci, ako vas toliko intrigira- pitajte ih. Istina je istorija, onoliko koliko se zna iz kniga i komšiluka.

Dvorac porodice Špicer je izgrađen 1898. godine za potrebe imućnih nemačkih veleposednika, vlasnika Beočinske cementare. Izgrađen je u stilu električne arhitekture a projekat za izgradnju je uradio Imre Štajndl koji je radio i zgradu Parlamenta Mađarske u Budimpešti.

Na građevini su primetni elementui kako starih stilova- romantike, gotike, renesanse, baroka, tako i tada modernog pravca, secesije. Unutrašnjost, koja je sad u potpunosti uništena, kažu, bila je u stiliu secesije kljunastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najspektakularniji je bio centralni hol kao i veliki park napravljen oko dvorca.

Tokom II Svetskog rata porodica nemačkih veleposednika napušta Beočin a kuću prepupta nemačkoj vosci te je služila kao nemački štab. Posle rata dvorac je nacionalizovan i korišćen kao gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i na kraju ekskluzivni restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća Podunavlje u čijem je sklopu lepo funkcionisao, objekat je napušten i od tad započinje njegovo naglo propadanje.

Mika Antić je voleo ovaj dvorac i deo istog je koristio kao atelje. Čest gost je bio i Pero Zubac.

Danas kad je dvor ruiniran, tek se nazire njegova posebnost.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели 𝔻𝕒𝕟𝕜𝕒 𝕍𝕦č𝕜𝕠𝕧𝕚ć (@razdanjivanje)

SREDNJEVOKOVNI ZAMAK EČKA U SEČU

Selo je neverovatna riznica Vojvođanske istorije. U njemu se nalazi najstarija pravoslavna crkva u ovom kraju, rumunska crkva, zamak Ečka, njegove napuštene konjušarnice, još jedna crkva u dvorištu zamaka i čuveni toranj za vodu koji izgleda poput tvrđave iz ranog srednjeg veka i uglavnom je slika znamenja samog kraja i sela kao turističke atrakcije

Ečka je omanje selu u Vojvodini koje se nalazi na samo 6 kilometara od Zrenjanina. Najlakše je do sela stići putem za Beograd, a do samog zamka čak ide i autobus koji staje baš ispred srednjevekovnog utvrđenja.

Zamak Ečka je danas hotel, zapravo je ogromna jednospratnica okrećena u crveno. Istorija mu je drugačija i uzbudljiva- podigao ga je vlastelin Lazar Agošton, kao svoj vlastelinski zamak. Okružen je prelepim parkom i u blizini su bile konjušarnice, koje su sad napuštene građevine, strmog stepeništa i praznih hodnika. Atrakcija su za slikanje. Najveća atrakcija čitavog kompleksa je zapravo tvrđava koja izgleda kao neko moćno utvrđenje iz ranog srednjeg veka. Nju najčešće vidite na slikama koje simbolizuju Ečku i njen zamak. Zapravo je stari toranj za vodu. Zamak i propratne građevine su izgrađene 1820. godine.

Odmah pored zamka se nalazi prelepa, bajkovita katolička crkva iz 1864. godine. Crkva je zadužbina Lazara Lukača. Oslikana je slikama neverovatne lepote, koje predstavljaju Hristove muke i delo su Jozefa Gjignera.Ovde se u tri ikone (Krštelje Hrista, Sveta Elizabeta i Judita) nalazi i delo holandskog umetnika Van der Venna.

Samo selo Ečka prati zanimljiva legenda. Sem što je atrakcija i posebna vrednst kao riznica istorije na veoma malom prostoru, ovo selo krase sem lepote i mnoge priče. Pripoveda se jedna veoma zanimljiva priča o nastanku imena „Ečka“. Kažu da je sam Atila Bič Božiji imao ćerku po imenu „Ečka“ te da je zaljubljen u ovo mesto, selo prozvao po njoj.

U selu se nalazi i najstarija pravoslavna crkva na ovom podneblju. To je crkva Svetog Nikole sa srvenim tornjem iz 1711. godine. Crka je sagrađena od naboja i pokrivena je šindrom.Ikonostas iz 1886. je delo nepoznatog umetnika.

Ečku krasi i šarmantna, žuta rumunska crkva iz 1850. godine izgrađena u neoklasičnom stilu.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели ZR Klik (@zrklik)

DVORAC DAMASKIN

Dvorac porodice Dunđerski u selu Hajdučica jedan je od retkih srećnika u vojvođanskih dvoraca koji su iole očuvani. Još jedan od velelepnih prikaza bogatstva i raskoši poznate porodice, pripadao je Olgi Dunđerski  i nije toliko poznat kao ostala imanja porodice u Vojvodini ali jeste najbolje očuvan, ovaj put zahvaljujući kompaniji koja ga je kupila. No, istorija nije surovo isterana kroz velika ulazna vrata, ona je i dalje dostupna turistima

Ko živi u Vojvodini zna ko su Dunđerski, obično je i školsku klupu delio sa nekim od naslednika ove dinastije. To je veoma poznata i bogata, pre svega cenjena porodica od kad je Vojvodine a i priča. Dunđerski su ostavili traga ne samo u pričama nego i arhitekturi našeg podneblja.Damaskin je još jedan od dokaza o njihovom raskošnom i živopisnom postojanju.

Dunđerski su najviše gradili u rodnoj Bačkoj, ali je i u Sremu i Banatu ostao njihov pečat. Tek da se zna da su zaista imali to bogatstvo o kome se pripovedalo. Jedan od tih pečata je i pomalo zaboravljen dvorac u selu Hajdučica, koji je Lazar podigao 1901. godine, svojoj ćerci Olgi.

Ovde su, upamćeni kao dobri veleposednici- kako selo pripoveda, živeli Olga i njen suprug Senator Stevan Jovanović. Kažu i da je na njihovom imanju između dva svetska rata bila najbolja ergela konja u državi. Dvor „damaskin“ kako je nazvan, po velelepnosti i arhitekturi se ne odvaja od ostalih dvoraca ove porodice ali jeste po nečemu jedinstven- jedan je od retkih očuvanih!

Nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog zančaja. A tužnu sudbinu kroz koju gledamo kako prolazi većina dvoraca u Vojvodini zaobišao je samo zahvaljujući dobročiniteljstvu preduzeća koje ga je kupilo 2000-ih. Kompletna restauracija završena je posle četiri godine. „AD Hajdučica“ sada u Olginim raskošnim prostorijama vodi kancelarije, pod obavezom da deo istorije čuva i otvori turistima. Od pedesetak dvoraca u Vojvodini ovo je jedan od veoma retkih koji vam u udobnosti ovog vremena može pokazati istoriju.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Boris Keregdjarto (@mrav83)

 

Nada za dvorce Vojvodine, Francuzi zainteresovani za spas kulturnog blaga Srbije

Adrijana Antunović

komentar

Klikni da objaviš komentar

398 Shares
398 Shares
Share via
Copy link