kragujevac-snimak-dom-zdravlj
Magazin

Šta je mala Ružica iz Kragujevca mogla da nauči iz snimka majke i doktorke?

Javnost u Srbiji (kako ovo zvuči ozbiljno, a opet je do bola smešno) prethodna dva dana mogla je da gleda snimak iz Doma zdravlja u Kragujevcu koji je majka Violeta Cvetković stavila na svoj fejsbuk profil i koji je vrlo brzo postao viralan.

Na njemu se vidi i čuje kako majka traži od pedijatra kragujevačkog dispanzera za decu dr Nade Ilić da potpiše da nije htela da pregleda njeno dete, jer nije njen izabrani lekar. Na snimku vidimo i načelnicu i malenu Ružicu koja je prema navodima mame imala 39. 3 temperaturu već treći dan.

Mama kruži telefonom po ordinaciji, preteći da će snimak da pošalje svim medijima, načelnica i pedijatar su poput “ladovine”, dok dvadesetomesečna Ružica, koju mama takođe nije izostavila sa snimka, ječi i plače.

I tu dolazimo do onog momenta koji me je najviše zaboleo kao majku trogodišnje devojčice. Do ječanja malene Ružice koja, iako nema još dve godine, pomno prati dešavanja u ordinaciji. Bolje rečeno, oseća dešavanja u ordinaciji.

Dete koje ima epilepsiju i nedavno je doživelo fras, sa visokom temperaturom i bolom u uvu, “spakovana” u kolica gleda uznemirenu mamu kako preti, snima telefonom, izlazi iz jedne ordinacije, ulazi u drugu, vuče nju sa sobom, traži (kako navode iz Doma zdravlja) da dete pregleda drugi doktor jer onaj koji ju je pregledao nije “dovoljno stručan” (mama procenila), gleda doktorku koja mirno izgovara “takva je procedura”… I vidi konačno da mama i njeno lice snima. Ako je verovati zaposlenima u DZ mama je bacala i pečate, faksimil i nazivala doktora koji je pregledao Ružicu “pedofilom i homoseksualcem”.

Kakvo čarobno okruženje za malenu Ružicu, sve pršti od profesionalizma, ljubavi i razumevanja, brige da njoj bude što bolje. Svi se strkali da joj skinu temperaturu, umire uvo, pomaze po uplakanoj glavi, odaberu reči i postupke koji su prikladni za oči i srce dvogodišnjaka.

Za koju godinu Ružica će moći da poveže sve što je sad videla i osetila i shvati da će neretko biti tretirana ko džak brašna. Moći će “zahvaljujući” mami koja je napravila snimak i sebe da vidi u celoj toj situaciji.

I ne samo u Domu zdravlja, neretko će Ružica imati priliku da vidi mamu kako možda snima i njeno tretiranje u vrtiću, kasnije u školi, na velikom odmoru, u kancelariji direktora, na prijemnom za srednju školu, na polaganju ispita na fakultetu, možda čak i na prvom sastanku sa momkom.

Sve što se mami ne bude učinilo normalnim, ona će da snimi sa zumom na Ružicino lice i nesebično postavi na svoj profil.

Sve ovo je postalo jadno, tragično, smešno i bolesno, a deca u svemu tome ko kolateralna šteta preko čijih se leđa lomi teret.

Nije ni čudo što se pune besom, željom za nasiljem, što se oslobađaju nekih zbunjujućih emocija tlačenjem slabijih od sebe, što se samopovređuju, drogiraju, alkoholišu, ne razgovaraju sa roditeljima, pokušavajući često da grubošću i vikom dobiju ono što žele. Tako videli.

Mi nismo društvo zdravo za negovanje i rast zdravih generacija.

Naša deca gledaju kako majke isteruju pravdu snimanjem telefonom, bacanjem pečata, dok doktorica u belom mantilu sedi naslonjena na radijator skrštenih ruku. Bilo je, dakle, dovoljno vremena da se dete pregleda (jer ima ga za snimak), ali doktorica nije “izabrana” pa je zato ukrstila ruke.

Naša deca gledaju kako se vikom i pretnjama pokušava urediti sistem, ne samo zdravstveni. Ponekad i batinama i čupanjem za kosu.

Naša deca gledaju svoje mame sklupčane na drvenim stolicama kraj njihovog bolničkog kreveta. Gledaju ih kako po hodnicima jure one koji bi trebalo sami da dođu i pitaju da li je sve u redu.

Naša deca slušaju medicinske sestre koje naredbodavno izgovaraju “Mama, sklonite te igračke, može samo flaša sa vodom da ostane na ormariću”. Gledaju kako te igračke žuljaju sistem više od nemanja kreveta za mamu.

Naša deca gledaju kako ceo sistem i ove pokvarene šrafove u njemu boli dupe za njih (onda vremenom i njih počne da boli dupe za sve, totalno odsustvo odgovornosti, klasična indoktrinacija).

Gledaju kako se isti doktor ponaša sasvim različito u Domu zdravlja i u privatnoj ordinaciji. Gledaju i uče kako novac menja čoveka, pretvarajući ga uspešno od nezainteresovanog doktora u pričalicu spremnu da svaki komad tela (čak i onaj vrlo zdrav i vitalan) pregleda i sve detaljno objasni, ne gledajući u sat. Novac pretvara dete od brojke normativa u malo čupavo jagnjence.

“A kako se ti zoveš, mila?”, ta varijanta odnosa uspostavljena sa 3.000 dinara.

Uče da svako ima svoju cenu i da će sa parama lakše. Pa se onda kasnije i trude da do njih lako dođu. Ništa škola, ništa pošten rad, samo kradi, petljaj, muljaj. Pošten ćeš da rikneš, jer si nebitan.

Naša deca uče da treba da budeš bahat i nogom otvaraš vrata, snimaš i pretiš i postaješ viralan da bi dobio nešto što se podrazumeva da ti pripada.

Naša deca gledaju kako još malo ko ima strpeljenja, želje da pomogne, ljudskosti, saosećajnosti, obostranog razumevanja i kako je društvo u kom odrastaju nisokobudžetni rijaliti u kom dominiraju prostakluk, bahatost, kamere, snimanje, viralnost, glupost, egoizam, nasilje, ružne reči, pretnje.

Naša deca postaju ogorčena jer gorak ukus im se nutka još od najranijih dana, preko ogorčenih roditelja s kamerama u rukama do ogorčenih zdravstvenih radnika koji su, učeći predano nemački, zaboravili na zakletvu, svodeći nas sve na normu koju moraju ispoštovati.

Ima li nam spasa?

Lekari odbijaju da prime dete pod temperaturom sa teškim dijagnozama i kažu da je takva procedura. Dokle više zemljo Srbijo .. ??? Zbog ovakvih deca umiru. Dete nije pregledao jer nije pacijent lekara kod kod smo došli. Jer ovo realno

Gepostet von Violeta Cvetković am Freitag, 19. Oktober 2018

Luftika

Share Follow Tweet Share Share