“Rođen sam kao prvi Balašević. Moji su do 1941. bili Balaševi, deda je tada pazario ono -ić- da nam ne bi “pomadžarili” familiju, ne daj Bože.
Tek moj ćale, 1947, oženivši moju majku, Veroniku Dolenec, “polak” Madžaricu, kako je deda izračunao.
Bio je 11. maj 1953, rano jutro, mama je zato želela da me nazove Zoran, ali je deda rekao da je to ime za sodarskog konja, i insistirao da me nazovu “Đoka”, po njemu, što, medu nama, ponekad ume da bude još neprijatnije.
Našli su se nekako na Đorđe, priznajem da nisam baš oduševljen, ali do sad sam se već navikao, šta je – tu je.
Bik sam, dakle, u podznaku blizanac, dominantni navodno.
Školovao sam se sa promenljivim uspehom, bolje da ne pričamo o tome, to je bio period negativne afirmacije moje ličnosti.
Igrao sam fudbal, ovisnički, neki misle da sam bio šmecer, neki da nisam imao pojma, u pravu su i jedni i drugi, što je najgore samo što ja sad ne znam kako bih vam to objasnio.
Prvu ploču sam snimio u jesen sedamdeset i sedme, ništa okruglo, džaba računate. Pa ne treba meni jubilej da bih radio koncerte, šta vam pada na pamet?
Naveo sam to više da bih se malo pohvalio iskustvom koje, eto mogu izmeriti jedino tim tegom, sedamnaest godina teškim.
To iskustvo je ujedno i najveća kvalifikacija koju sam stekao, pa bih, ako se priznaje, time mogli udovoljiti i narednoj stavki upitnika za moju biografiju.
Po zanimanju sam znači, samouki velikan, što je šala, dabome.
Ja sam samo jedan prosečan momak. Natprosečno talentovan, doduše.
Prvu ploču sam snimio, poslednju još nisam, toliko o diskografiji.
Uskoro će izaći i moja treća knjiga, a drugi roman, jeftina ljubavna priča, bez ikakvih pretenzija, odavno sam shvatio da nisam najpametniji na svetu. Mada se ni plasman medu prvih pet ne može nazvati neuspehom.
Planiram još i da snimim neke svoje stare pesme ponovo, izdavačke kuće koje su vlasnici snimaka ne objavljuju ih više iz nekih razloga, ali neće biti problema, većinu pesama znam već skoro napamet, ostale ću pevati na la-la-la. Sem toga imam pristojne kućne zalihe nagrada&priznanja, ali rok im polako ističe.
Sa datumima inače baratam slabije, sećanja klasifikujem po sasvim drugom sistemu, pa sad ipak neću uspomene heftati za stranice starih kalendara, pogrešiću, bojim se. Bilo ih je baš lepih, ukratko. Vredelo je, definitivno.
Privatno sam zaljubljen u Oliveru, baš ono, kao da je tuđa, Bože prosti.
Na početku karijere sanjao sam san o bendu sastavljenom od prijatelja.
Na kraju karijere dosanjao sam taj san, eto.
Baš me hoće karta.”
– Đorđe Balašević, 1994.
Đorđe Balašević rođen je 11. maja 1953. godine u Novom Sadu. Za sobom je ostavio suprugu Oliveru, ćerke Jovanu i Jelenu, i sina Aleksu.
Đorđe Balašević otišao je da ore nebeske njive 19. februara 2021. godine Desetak dana pre toga primljen je na Infektivnu kliniku zbog upale pluća. Nažalost, ovoga puta karta ga nije htela.
Ljudi su smrtni, a Đoletove numere besmrtne: Davno ti je vrag zaseo na prag, zemljo Srbijo
Dodaj komentar