Magazin Novi Sad

Đole nije voleo da se slika, a jedna fotografija mu je bila posebno draga…

balasevic
Snimio: D. Savić

“Kada bi me osudili da zadržim samo jednu svoju fotografiju sa scene, mislim da bih izabrao baš onu ’zažmurenu’ sa SPENS-a, u beloj bluzi i ’prsluku protkanom tajnama’, raširenih ruku, iz januara devedes’ četvrte… Snimio D. Savić…”

Ovako je pisao veliki Balašević o poznatom novosadskom fotoreporteru Dragutinu Saviću, s kojim je sarađivao duže od tri decenije. Ovom prilikom objavljujemo dosad neobjavljivani Đoletov tekst, kao i 37 fotografija Balaševića koje snimio Dragutin Savić, a većina njih je prvi put na internetu. Svako neovlašćeno objavljivanje ili umnožavanje ovih fotografija je kažnjivo po Zakonu o autorskim i srodnim pravima.

Veliko iznenađenje

– To je, zapravo, odlomak priče “Kapitalci fotoreportera sa velikim F”, koju je Đole sastavio za moju zbirku “Lica 100 lica”. Tekstove za tu knjigu uradili su novosadski bardovi poezije i proze, a ilustrovao sam je fotografijama autentičnih likova našeg grada. Kada sam zamolio Đoleta da napiše crticu o Novom Sadu, nisam očekivao da će iz cuga pristati, a još manje da će me već posle nedelju dana pozvati da mi preda tekst. Nestrpljivo sam otvorio koverat i počeo da čitam…

Pomislio sam u prvi mah da je promašio temu jer je pisao o meni, a onda sam shvatio da je to predivna priča o Novom Sadu, onakvom kakav se vidi kroz moj objektiv. Bio sam zaista počastvovan jer Đole ni o kome nije pisao na takav način  osim o svojoj ženi i deci – kaže Dragutin Savić, dodajući da to nije jedini tekst koji je dobio od slavnog Novosađanina.

Fotke u sandučetu

–  Pisao je i za dve moje naredne knjige – “Male gradske priče” i “Novosadski herbarijum”, bila je to kruna naše saradnje koja je započela ranih osamdesetih kada je Đole bio zvezda u usponu – nastavlja doajen novosadskog foto-novinarstva.

balasevic
Snimio: D. Savić

– Bio sam tada fotoreporter u novosadskom dopisništvu “Vjesnika” iz Zagreba, koji je izdavao i magazine “Arena”, “Studio””Svijet”, “Večernji list… Svi urednici su tražili tekstove o mladom kantautoru koji je za kratko vreme stekao veliku popularnost, pa sam ga često fotografisao za intervjue, reportaže, ali i za izveštaje s koncerata koji su već tada bili prava senzacija.  Uvek bih posle toga odabrao nekoliko najboljih fotki i ubacio mu u sanduče u Cvijićevoj 33 – seća se Savić.  Đoletu su se dopadale toliko da ih je, kako je svojevremeno otkrio,  držao u posebnoj fioci, odvojene od drugih.

Sav haos devedesetih

S godinama, nastavili su saradnji i na knjigama. Dragutinova fotografija našla se polovinom devedesetih na koricama Balaševićeve knjige “Jedan od onih života”. Nešto kasnije, Savić osmilio je i izveo kompletan vizuelni identitet albuma “Devedesete”.

balasevic
Snimio: D. Savić

– Na omotu je fotka Đoleta koji svira saksofon iz čije cevi izleću leptiri (dodali smo ih, naravno, pomoću kompjutera), a u pozadini se vidi Gradska kuća. Kompletna ideja razrađena je u knjižici koja prati CD: na slikama su članovi benda sa instrumentima koje ne umeju da sviraju. Svi oni, baš kao i vlastodršci, rade posao koji ne umeju da rade. To je bila Balaševićeva poruka –  objašnjava Dragutin koji je umalo postao prateći vokal na tom albumu.

Gedin hor

– Snimao se hor koji prati “Gedu gluperdu” i Đole me je pitao umem li da pevam. Rekao sam mu – “Skoro kao i ti”, na šta je primetio da bih mogao da se priključim horskom pevanju refrena pesme. Naravno da se šalio, a mogao sam. Inače, fotografija u beloj bluzi i ’prsluku protkanom tajnama’ našla se na plakatu za seriju Đoletovih koncert u Sarajevu 2001. godine, kojem je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi.

Opušten i kad je najveća frka

Najpoznatiji novosadski fotoreporter se, kako kaže, mnogo puta uverio u to da Balašević, iako najpopularniji regionu, nije tipična zvezda.

balasevic
Snimio: D. Savić

– Nije voleo da se fotografiše, poziranje, onako kako to čine selebritiji, nije dolazilo u obzir. Spontano i prirodno, samo tako je moglo, nikako drugačije. Pred koncerte nije imao ni trunku treme, nikada ga nisam video nervoznog, uvek je bio opušten, pun fazona. Jednom smo posle četvorosatnog koncerta u Sava centru krenuli nekim podzemnim hodnicima prema Interkontinentalu ispred kojeg smo parkirali auto. Naiđemo na zaključana vrata, jedan sat posle ponoći, nigde žive duše. Đole se uopšte nije uznemirio, sve vreme je izbacivao duhovite dosetke pa nam nije tako teško palo što je obezbeđenje došlo s priličnim zakašnjenjem, a na sve to – napolju nas je sačekala magla gusta kao testo. Ni to ga nije potreslo, vozili smo se do Novog Sada preko tri sata, nije prestajao da sipa fazone, pritom je, da sve bude još luđe, on sedeo za volanom – priča Savić, priznajući da ga je najviše fascinirala magija koja se stvarala između Balaševića i publike.

Orilo se do Fruške

– Njemu nije bilo teško da peva i priča četiri-pet sati, bio je iskren i davao se sto posto. Zato ga je publika obožavala i nije ga puštala da ode s bine, izlazio je na bezbroj biseva. Sećam se koncerta u Sremskoj Mitrovici, hala prepuna, a Đole je upravo završio šesti bis, umoran, jedva stoji na nogama. Ljudi ne prestajju da skandiraju, a on više ne može ni da govori. Srećom, odmah iza bine bio je izlaz na parking, šmugnemo nekako i krenemo. Stigli smo skoro do Fruške gore a iz hale se još čulo “Đo-le, Đo-le!”

Neverovatan lik

Iako je sa Balaševićem provodio mnogo vremena, Dragutin Savić kaže da bi  bilo preterano da sebe smatra prijateljem velikog umetnika.

– Odlično smo sarađivali, ali se nismo privatno družili. No, kad god bih zbog posla došao kod njega kući, bio sam dočekan s poštovanjem jer su oni jednostavno takvi ljudi, gostoljubivi, spontani, prijatni. Iz nekih Đoletovih i Oljinih razgovora shvatio sam da vrlo aktivno učestvuju u humanitarnim akcijama, da pomažu ljudima u nevolji, ali on nikada nije želeo da priča o tome.

Bio je veliki umetnik, neverovatan pesnik i isto toliko dobar kompozitor, ali pre svega – bio je veliki čovek – kaže Savić.

A ovo je Balaševićeva priča o čuvenom novosadskom fotoreporteru Dragutinu Saviću.

Kapitalci fotoreportera sa velikim F

Sreo sam ga u prolazu, ali njega i možeš sresti jedino u prolazu, takav je igrač. Dragutin Savić (poznatiji kao “snimio: D. Savić”), Fotoreporter sa velikim F, kao ukleti Holanđanin šparta novosadskim ulicama, tragajući za retkim trenucima kada ljudi pokazuju svoja prava lica…

Šta ono beše? Neka “tridesetinka”, “stodvaes’petinka”, šta li?

Neka, nije od presudnog značaja…

Neki delić sekunde je, uglavnom…

Frtalj treptaja, otprilike…

No, videli ste fotografije, na kraju krajeva,

šta da vam pričam?

Ovaj grad je njegov “studio”…

Možeš ti imati i najbolji atelje na svetu, moj burazeru,

ali sigurno da ti u njega niko neće ući sa TAKVOM facom. Na šta bi to ličilo?

Dabome, svi mi u glavi imamo neke svoje portrete (koji se obično razlikuju od onoga kako nas drugi vide), ali D. Savić retko troši municiju na nameštene profile.  On je Lovac, pritaji se, čeka, provalio je majmunski odnos većine prema objektivu i zna da mora da nas navikne na sebe, da bi mogao da nas upuca onakve kakvi stvarno jesmo…

balasevic
Snimio: D. Savić

I mene je dobio, naravno…

Upoznao sam ga davno, dolazio je sa novinarima iz jednog naprasno “inostranog” grada, u čijem je predstavništvu dugo radio, uvek sam se čudio kako sam na tim slikama frapantno sličan sebi, ali sve mi je postalo jasno kada sam pročitao prethodni pasus ovog teksta…

Pa, da…

Nikad nije gnjavio, nikad ono “ajd’ sad ti sa kerom”, ili “ajd’ se sad ti popentraj na bicikl”, nego uvek filter priče preko objektiva, uzgred pomenzt stih, strofa “d-mola”, navedena rečenica iz romana…

A na koncertima diskretno, bezbolno,

iz zasede takoreći…

Nikad “a la paparaco”, nikad klečanje.

Izoštravanje. Teatar.

Često sam samo po sčlikama ubačenim u sanduče znao da je uopšte

bio tamo, a opet…

Kada bi me osudili da zadržim samo jednu svoju fotografiju sa scene, mislim da bih izabrao baš onu “zažmurenu” sa SPENS-a, u beloj bluzi i “prsluku protkanom tajnama”, raširenih ruku, iz januara devedes’ četvrte… Snimio D.Savić…

Iz potaje…

No…

Pristajući, dakle, da napišem nešto o Novom Sadu, o Novosađaniman (što samo naizgled deluje da ja nekom činim, a u stvari se meni ukazala prilika da se ubacim u ovu naročitu knjigu), pomislio sam da to ne bi trebalo da predstavlja neki problem…

Ni govora…

Novi Sad se pojavljuje na svim mojim dokumentima, od krštenice naovamo. Novosađani i ja se dobro znamo, što, uzgred, uopšte nije tako pozitivno kao što možda zvuči…

Ali, cvrc!

Pisati o Novom Sadu, o Novosađanima i o D. Saviću, to su u najmanju ruku dve teme…

Tri, kad bolje razmislim…

Grad, na primer, može svako da uslika.

Crkve i mostovi su zahvalni modeli, ne mrdaju se puno.

To je posao za japanske turiste i ekskurzije iz unutrašnjosti, jednostavnije je pazariti par razglednica.

Tu su, uostalom, i “fotografi”, birokrate objektiva, zanatlije koje znaju sve o blendama i ostalim ekspozicijama, oni su tu da ovekoveče rušenje zgrade u centru, zastave ispred Sajma, Petrovaradinsku tvrđavu iz aviona, o, nema te vrpce u gradu koja će se preseći ebz njihovog škljocanja…

Ali D. Savića spusti u Glazgov, Budisavu, ili Ulan Bator, i on će opet napraviti “drukčije” fotografije.

To nema veze sa topografijom…

balasevic
Snimio: D. Savić

Tako ni to što ja pomalo znam Novi Sad, nema veze sa slikama na okolnim stranicama. Ja sam, doduše, liznuo kornet kod “Hakera”, provozao se tramvajem kroz Temerinsku, pamtim kamene ribetine na ulazu Štranda, i šoder na stajanju stadiona “Vojvodine”, ali to uopšte nije kompatibilno sa kapitalcima koje je D. Savić upucao na svom foto-safariju…

A mnogi “Novosađani” s okolnih slika nemaju veze s Novosađanima bez znakova navoda, o kojima bih možda mogao da kažem poneku reč…

Uf, ništa nema veze ni sa čim, o čemu se, uopšte, i radi?

Pa vidite…

Reč je o talentu, gospodo…

Ma da, ništa naročito…

Reč je o običnom sredovečnom momku u čijim rukama aparat nije alat neko instrument, i gotova priča.

I drago mi je što sam u ovom ponižavajućem vremenu nacionalnih insistiranja i kvalifikacija i ja uspeo konačno da naiđem na jednog svog zemljaka, na jednog Bosanca, Banaćanina, na Novosađanina koji je to očito bio oduvek, davno pre nego što se prijavio na šalteru lokalnog SUP-a…

Ovaj svet je u stvari isti, blaženi bili oni koji ga vode na svoj način, ostalima mora biti da je jezivo dosadno…

Ne, deco, nije nam ostalo puno fotogeničnosti, to je sasvim evidentno…

Blaženi su oni koji umeju iščeprkati…

I da znaš da ti pomalo i zavidim, ti, “snimio D. Saviću”..,.

Ali, ne brini…

To je samo najsigurniji dokaz da valjano obavljaš svoj posao.

Pogledajte galeriju forografija Đorđa Balaševića:

Ovo je priča o roditeljima Đorđa Balaševića kojima je čuvao prazna mesta na koncertima iako nikad nisu došli

Dragana Krstić

Dragana Krstić

Blogerka, opasno navučena na šoping, i jednako toliko vezana za putovanja.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

7.8K Shares
7.8K Shares
Share via
Copy link