Novosadski kantautor Đorđe Balašević priznao je jednom prilikom da je neko vreme svesno izbegavao da održi koncert u Beogradskoj areni. Pune tri godine je prošlo pre nego što je 30. decembra 2016. pred 20.000 Beograđana održao nezaboravan višečasovni nastup.
Sa tog koncerta ostala je da se prepričava poruka kaoju je poslao Beograđanima.
Znao je Balašević kako da se nosi sa svim kritikama i osporavanjima koje je trpeo godinama, sa svih strana. Kako mu je bilo i kako je sve podnosio samo on zna, a bilo je ružnih reči i posle to konerta u Areni, uglavom od onih koji nisu bili tamo i koji Balaševića ionako nisu razumeli.
Na početku koncerta koji je trajao četiri sata rekao je da Beograd nije više Beograd koji pamti, da je pao u ruke pogrešnih ljudi, da na TV-u dominiraju “ajfonke” i “zmajevi”, ljudi koji bacaju nekoga sa stepenica jer nosi drugačiji šal i ljudi koji odsecaju šape psima…
Svako ko je gledao skoro TV i zadržao malo zdravog razuma imao bi još štošta da doda na tu listu stvari koje nas šokiravaju i zgražavaju na dnevnom nivou. Nije Đole izmislio te vesti i te likove – svi smo ih videli.
Prenosimo ceo njegov govor sa tog nastupa:
Najveća prevara je kad ti neko kaže, ‘reci dve-tri reči, kao, odradi to’. Dve-tri reči, moraju uvek biti jako pametne, mnogo je lakše pričati o nečem naveliko. Kad bih ja treb’o da kažem dve-tri reči o Beogradu, to bi bilo jako teško. Ja sam iz provincije dečko, mi smo dolazili u Beograd kao na hodočašće. Mladi ste vi, ne sećate se toga, ali što bi rekao Deja Šapurika iz nekih mojih priča iz ‘Kalendara’, kad smo odlazili u Beograd, mi samo što se nismo izuvali na mostu.
Svaki dolazak u Beograd je bio maturski, svaki koncert u Domu sindikata, posle u Sava centru, uvek dokazivanje, Beograd je bio glavni grad i bilo je potrebno puno, da vrediš puno, da uradiš puno, da se probiješ od mosta do Makedonske ulice i dalje.
Imao sam tu sreću da upoznam, ne, da sretnem i Batu Stojkovića, i Paju Vujisića, da upoznam Čkalju, Duška Radovića, Miru Trailović, Dragana Nikolića…
I kako da stane tu, u te dve-tri reči koje bih ja mogao da kažem Beogradu? A onda, opet, upalim onaj nesretni televizor, gledam one prenose iz Skupštine, gledam ‘ajfonke’, zmajeve od Šipova, gledam tipove koji bacaju Francuze sa zidina zato što imaju šalove malo drugih boja, seku šape psima, i mislim, možda i može da stane sve u tri reči…. E, moj Beograde…”, rekao je tada kantautor, a preneo Noizz.
Rođen na novosadskoj zemlji, u nju i odlazi – u amanet joj ostavlja najlepše stihove
Mogao je i da kaže ‘E moja zemljo…’ pošto je svugde isto…