Magazin

Danas je 8. mart, i neka žena će možda dobiti šamar, jer, sama je kriva

Danas je 8. mart i mnogi muškarci će od uličnih prodavaca kupiti ružu za svoju devojku, ženu, majku ili sestru.

Danas je 8. mart i mnoge žene će se obradovati tom cvetu, znajući sasvim dobro da će sutra biti samo 9. mart i ništa drugo.

Danas je 8. mart i neka žena će možda dobiti šamar, bez obzira na to što je 8. mart.

Danas je 8. mart i negde tamo, u Srbiji ili svetu, ženu će ubiti njen partner, a tabloidni mediji će okriviti nju.

Danas je 8. mart, što ne menja činjenicu da je žena dobila manju platu od njenog kolege koji radi isti posao ili nije dobila unapređenje na poslu zato što je žena.

Danas je 8. mart i neku ženu će na razgovoru za posao pitati da li planira decu.

Danas je 8. mart i ispod vesti o prijavljivanju silovanja videćemo komentare kao što su “sama je tražila” i “zašto je baš sad prijavila”.

Danas je 8. mart i 36.000 muškaraca će u jednoj grupi na Telegramu razmenjivati slike i adrese žena.

Danas je 8. mart i političari će opet čestitati “lepšem” ili “nežnijem polu”, govoreći da su žene “stub porodice”, “naše majke, sestre, ćerke”, zaboravljajući, kao i obično, da su žene osobe.

Danas je 8. mart i u knjižarama će na popustu biti treš ljubavni romani, jer žene “nisu sposobne” da čitaju bilo šta drugo.

Danas je 8. mart i neka žena će prećutati svoje mišljenje, jer su je u porodici naučili da ćuti dok muškarac govori.

Danas je 8. mart i možda bar danas u medijima ne pročitamo kako žene “uništavaju natalitet” time što odlučuju da ne rađaju.

Danas je 8. mart i možda se bar danas na Tviteru neće voditi rasprave o tome zašto “psihološkinja” i “sociološkinja” zvuče rogobatno, a “čistačica” i “negovateljica” ne.

Cvet nije dovoljan

Danas je 8. mart i mnoge žene će dobiti po cvet. Ali cvet nije dovoljan.

Žene žele ravnopravnost i to ne kao poklon za 8. mart, već kao nešto za šta su se borile i izborile.

Ovaj datum, nazvan Dan žena, najčešće se u javnosti pominje kao “dan majki, devojaka, učiteljica”, čime se u potpunosti ignoriše njegov značaj za emancipaciju žena i njegovo rađanje kao organizovanog otpora neravnopravnosti i tlačenju obespravljenih.

Šta je nama naša borba dala?

Srbija se nalazi na vrhu po broju žena u Skupštini i Vladi, objavila je pobedonosno premijerka Ana Brnabić početkom ove godine. Potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Кoordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović tada je izjavila da je Srbija postala prepoznatljiva u svetu po koracima koje je sprovela na polju unapređenja položaja žena.

Da li zaista činjenica što imamo deset ministarki u Vladi koja se ništa ne pita može da nadoknadi to što ogromna većina žena radi za minimalnu zaradu i uz minimum ljudskih prava?

Sekcija žena Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) ocenila je da je pandemija ogolila i jasno pokazala istorijsko potcenjivanje zanimanja kojima se pretežno bave žene, ali i da je porasla nejednakost u platama između žena i muškaraca.

Ekonomska neravnopravnost samo je posledica dominantnog kulturološkog obrasca u kom žena ima ulogu rađanja, a muškarcu se pripisuje zadatak finansijskog zbrinjavanja porodice. Suprotno civilizacijskom napretku, kod nas poslednjih godina jačaju tradicionalne i patrijarhalne norme, sve uz zdušnu podršku državnih struktura koje nalaze za primereno da komentarišu odluke žena o rađanju ili nerađanju i koje koriste isprazne floskule poput “nežniji pol”.

Ćuti i trpi

Nejednakost polazi od najmanjeg nukleusa društva, a ide do samog vrha.

U porodicama se devojčice još uvek uče da su “pametnije dok ćute”, da treba da se “ponašaju kao dame”, da moraju da budu poslušne i ponizne. U školama se malo priča o ženama naučnicama i književnicama, a još manje o borbi za ženska prava. Kada se udaju, od njih društvene norme zahtevaju da se odreknu prezimena sa kojim su živele ceo život, kako bi prešle u muževljevu porodicu.

Kada se udaju, od njih se očekuje da rode decu. Kada rode decu, od njih se očekuje da napuste posao kako bi o njima brinule. Kada napuste posao, od njih se očekuje da mole muža da im da pare za kupovinu.

Da li može, onda, da nas začudi što ovakav svet nastavlja da proizvodi “jutke” i “aleksiće”? Da li nas iznenađuje što u društvu u kom živimo u porodičnom nasilju strada desetine žena godišnje? A dok se sve to dešava, mi okrećemo glavu, pojačavamo muziku da ne čujemo krike, jer to je “njihov problem”.

Umesto ručka, spremaju revolucije

Nije sve tako crno. Kao velike Simon de Bovoar, Klara Cetkin, Roza Parks, Beti Fridan, Glorija Stajnem, Draga Dejanović, Draga Ljočić, Milunka Savić, Marija Bursać i sve naše partizanke, žene se i danas bore za ženska prava, za zdraviju okolinu, za radnička prava i za osnovnu ljudskost.

Ove godine zvanično je pokrenut kolektiv “Ženska solidarnost” koji je nastao kao Fejsbuk grupa 2018. godine sa ciljem pružanja podrške u važnim ženskim pitanjima. Godinama unazad deluju udruženja i grupe poput “Autonomnog ženskog centra” i “FemPlatz-a”.

Žene viđamo i na čelu novosadskih ekoloških pokreta kao što su “Odbranimo šume Fruške gore”, “Sačuvajmo Liman od betona” i “Dunavac”. Tu su i kada je potrebno sprečiti prinudna iseljenja i kada treba izboriti bolje ekonomske i političke uslove.

Žene su na prvoj liniji fronta u borbi protiv virusa korona. One su najizloženije u zdravstvenom sektoru, ali i u uslužnom.

Dan bez nas

U martu 2020. godine nekoliko miliona Meksikanki organizovalo je “Dan bez nas” – celodnevni štrajk koji je podrazumevao izostanak sa posla i studija, želeći da pokažu kako bi društvo izgledalo da žene ne učestvuju u njemu.

Ovo je pokrenulo diskusiju o tome kako bi svet izgledao kad bi žene bile “kod kuće, gde im je mesto”.

Kako bi funkcionisalo zdravstvo, naročito u vreme pandemije? Kako bi radile škole? Koliko strana u novinama bi tog dana bilo prazno? Koliko diskusija bi se svelo na jednostrane “civilizovane” razgovore među gospodom?

Neka bude borba neprestana

Borba za prava žena na našim prostorima zapravo je počela u prvoj polovini prošlog veka, ali su feminističke ideje bile u drugom planu ženskih humanitarnih organizacija. U Beogradu je aprila 1919. godine osnovano prvo feminističko udruženje “Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava”. Tek osnivanjem socijaldemokratskih i sindikalnih organizacija, ženska prava stavljena su u okvir zahteva za oslobađanje radničke klase.

Ženska stranka osnovana je 1927. godine. Nastupala je borbeno i zalagala se za žensko pravo glasa. Stranka je, međutim, zbog diktature 1929. morala da obustavi svoj rad i kasnije ga nije obnovila.

Stupanje na snagu Ustava iz 1946, porodičnog prava iz 1946/47. i Zakona o nasleđivanju iz 1955. godine žene su u socijalističkoj Jugoslaviji u političkom i pravnom pogledu napokon bile izjednačene sa muškarcima. Nasleđene društvene norme, naročito u ruralnim sredinama, nisu iskorenjene, ali se radilo na modernizaciji društva. Tokom devedesetih, zajedno sa jačanjem nacionalističkog narativa i patrijarhat je postao glasniji i “bezobrazniji”.

Danas, čini se, žene moraju ponovo da razgovaraju o temama koje su bile aktuelne pre jednog veka, ponovo moraju da pravdaju svoje odluke i izbore, ponovo moraju da se bore.

I tako će biti. Osmi mart nije za slavlje, on je za borbu koja je, zaista, neprestana.

Autor: Dragana Prica Kovačević/021.rs

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

PARTNERI SAJTA


generic vignette (DESK luftika.rs)
325 Shares
325 Shares
Share via
Copy link