Nije to vaša zastava!
U prvom svetskom ratu ni jedna zastava nije pala u ruke neprijatelja.
Branili su je životom kosturi sa malo duše, oni namučeni, izgladneli, mučeni vašima i tifusom seljaci koji su probili solunski front sa jednom rečju na usnama: “Srbija”
Nemate vi ništa sa tom zastavom, ni tim ljudima. Vi ste razlog što im se kosti okreću u grobovima, vi ste razlog što će se njihove kosti na Ceru raspadati u sumpornoj kiselini!
Kada vi, bando, kažete zastava, ja vidim zastavu na sanduku Zorana Đinđića. Kada vi, nesoji, kažete zastava, ja vidim zastavu na sanduku Olivera Ivanovića.
Danom zastave i “srpskim svetom” vi dižete zidove između komšija i nas, vi nas ograđujete u geto u kome će podobni na Šešeljevim šinjelima nositi zastavu a nepodobni žutu traku oko rukava.
Hoće li se zastave vioriti na Zi Đinu, smederevskoj železari, ispostavama Rio Tinta?
Hoće li srpskom zastavom mahati onaj Kinez koji šutira srpskog radnika u njegovoj zemlji?
Napravili ste od Srbije zemlju plača, pepela, otrova i betona i to prekrivate zastavom!
Danas će ruke botova i staraca držati zastave, a onda će ih baciti u smeće i dohvatiti sendviče.
Za to vreme neki ljudi će bez zastava mahati svojoj deci na aerodromima a ta deca će jedva čekati da stanu ispod nemačke, kanadske, norveške, švedske zastave, jer će se ispod tih zastava osećati kao ljudi, ne kao robovi.
Izvor: Facebook/Aleksandra Ćurčić
Priča o 2 veličanstvena pisma i viteštvu srpske vojske u Velikom ratu
Dodaj komentar