Kolumne Magazin

Da li ćemo dozvoliti da revolucija pojede Crnog i Aleksandra kao što je pojela Džoa i Brančija?

tragični heroji
Foto Collage: Printscreen x3/ Biljana Vučković

Heroji, svaka čast, ako mu je i ja bih ga, prva levica Srbije, koji su to lopovi, kako je hrabar, prekipelo mu je, šta nam rade, sve pokradoše, neko mora, narod je ustao, ustanak…

Sve smo to slušali preteklih godina, meseci i vikenda, ali i između dve subote prethodnog meseca.

Ovi protesti imaju svoju centralnu figuru, čoveka čiji je potez deo javnosti oduševio, deo uplašio, a deo razbesneo.

Dragan Milovanović Crni iz Šapca je poslao poruku, na krilima adrenalina, da nema straha i da na nasilje i druga strana može odgovoriti nasiljem.

Lepo je „iznabadabadabao“ što bi rekao Boris Dalo, nekadašnji košarkaš  Partizana, onog lažnog i maskiranog bageristu.

U svakodnevnoj situaciji, bez kamera i političkih tenzija koje podsećaju na početak građanskog rata, čovek koji štiti vozača bagera da nesmetano gazi ljude i nogom u glavu udara onoga koji pokušava da se popne i ugasi vozilo može očekivati samo još besniju reakciju od one koju je pokazao Crni.

Ipak je čovek nakon nekoliko udaraca eliminisao Prokića, a onda nije nastavio da ga krvnički bije, već je tom nekom samo Šapčanima poznatom Jarinu, navodno lokalnom problematičnom bosu, stavio da znanja da se bager mora zaustaviti.

crni slika
Printscreen

Crni je pritvoren, ubrzo i pušten, ali njegovi privatni problemi tek onda dobijaju novu i suroviju dimenziju.

Dobija pretnje, mora da se skriva, pominje se čak i inostranstvo, bezbednost mu je ozbiljno ugrožena od onih ljudi koji su izlazili iz crnih službenih Škodi, sa sve igračkama u vidu močuga i čekića.

Igrala se deca, šta će, zaludni dečaci. Napredna generacija.

Nedavno je Crni dobio i sporazumni raskid ugovora u firmi, ostao je bez posla. Pojavio se i njegov žiro račun na internetu kako bi mu građani koji su u prilici pomogli da izgura novonastale okolnosti.

Mogao je i Crni da bude jedan od onih koji za tastaturom pišu komentare sa početka, mogao je da stane sa strane ili se okrene i ode kada je video kaznenu ekspediciju koja nasrće na građane.

Ostao je i suprotstavio se.

Šta sada?

Trebao je da govori prethodne subote na auto-putu kod Sava Centra, ali je rečeno da nije mogao da se pojavi zbog pretnji koje prima.

Eto u šta se pretvara život jednog hrabrog čoveka u Srbiji. U kućni pritvor i to još skriveni.

Čovek je za nas žrtvovao sve, a šta smo mi spremni da uradimo? Kakva je odgovornost kolektiva prema pojedincu u ovoj državi?

Ukoliko nije na onoj jednoj jedinoj naprednoj liniji poštenja, istine i pravde, takav pojedinac nestaje, pliva u Dunavu ili Savi, ili završava u mašini za mlevenje mesa.

Ima još opcija, ništa se ne sekirajte, naći će se receptura i za vašu hrabrost.

Ovaj narod je u svojoj istoriji prošao kroz toliko sranja, nesreća i tragedija, da nam je ostalo samo još da se međusobno istrebimo i da se čekićima, motkama i sekirama hvatamo za vratove i nekako spakujemo pod onu čuvenu jednu šljivu.

Ako te jedne šljive bude nakon Rio Tinta, Dandija i ostalih Linglongova.

Aleksandar Obradović je takođe primer kako prolaze ljudi koji progovore. Koji pokažu hrabru ludost da rizikuju život svoj i svoje porodice, svoje dece na kraju krajeva, zarad istine o kriminalnim aktivnostima moćnih ljudi bez skrupula i časti, koji će svoje poslove štititi ako treba i „turističkim aranžmanom“ na put ka svetlijoj budućnosti za onoga ko se planovima njihovim isprečio.

aleksandar obradovic
Printscreen

Aleksandar Obradović tri godine već ne radi, mediji su se zasitili njegovog herojstva, te je sada važnija krivica Bake Praseta u slučaju samoubistva mlade jutjuberke.

Rijaliti država.

A istina? Odgovornost? Težnja ka pravdi?! Nemojmo se zavaravati.

Činjenica je da moral i osnovna načela čovekova nalažu da se protiv nepravde mora boriti. U praksi to ipak ne ide baš tako, jer se ljudi po intuiciji od frke i problema sklanjaju ili parališu.

Retki su oni poput Crnog koji se bez razmišljanja zaleću i idu glavom kroz zid. Viteški momenti u Srbiji se seku mačem. Ili zakucavaju čekićem. Biraj.

Gladijatorska internet arena imala je prilike da palcem nagore ili nadole glasa i izjasni se koga podržava.

Jeste da je Prokić popio ublaženi fataliti, ali je i porodični život Crnog dobio oblike početka pakla.

Političari svojim vatrenim govorima, na krilima narodne energije, večito po službenoj dužnosti dolivaju ulje na vatru iz koje poput superheroja iznikne neki Crni, neki Obradović ili Džo, jedan jedini pravi bagerista, ali onda te superheroje kao društvo potpuno zajebemo, jer ne cenimo i nismo dostojni njihovog herojskog čina.

Džo je umro nedavno, tiho i u tišini. Čovek koji je simbol petog oktobra, koji je bio jedan od nas, a ne jedan od govnara koji su se obogatili i ovaj narod preveli žednog preko vode.

džo bagerista slika
Printscreen

Ovi današnji nitkovi tu vodu koje smo toliko žedni sada guraju u cevi. Ovi smradovi pre njih su većinu izvora prodali Koka Koli, sačuvaj me Bože veleizdaje.

Takve stvari su se decenijama krile od ovog naroda, inače bi ovakve blokade bile još pre dvadeset godina.

Nije Vučić kriv, mi smo govna. Mi koji smo lakoverni i izmanipulisani od strane ološa koji ovu zemlju razvaljuje po svim šavovima preko tri decenije.

Da je više muda u ovom narodu, pa da svako bude Crni makar na jedan dan, kako Dejvid Bouvi reče „just for one day“.

Da se svi papiri stave na sto, pa da se sve te rasprodaje vode, zemlje i vazduha naplate kako dolikuje. I levom i desnom. Političkim spektrom naravno.

Da pronađemo, upitamo i propitamo sve te Dinkiće, Đeliće i ostale Brnabićke srpske politike. Da se vidi šta je potpisano u ime ovog naroda, kako i na koji način su nas izdali i kome šta mi još dugujemo, osim sebi naravno.

Stah će se velikom brzinom vratiti u ljude ukoliko priča sa Crnim prođe kao i priča oko Aleksandra Obradovića ili pokojnog nam Džoa.

Pametan uči na tuđim iskustvima, a svima nam je jasna poruka koja se šalje na primeru druga Crnog iz NOB-e našeg doba. Kako ćemo je prihvatiti, kao ultimatum ili kao naponsko gorivo?

Za kraj, ova paralelna priča o izneverenim herojima i junacima našeg doba ne sme proći bez spominjanja lika i dela najtragičnijeg borca za istinu i pravdu.

„Za ideale…“

Radi se o Branimiru Nikoliću Brančiju, jednom od istaknutijih pripadnika pokreta Otpor, koji je svoj život okončao samoubistvom pre nešto manje od 12 godina.

Subotičanin koji je nakon ispunjenja dugogodišnjeg sna da Slobodan Milošević nestane iz života građana Srbije, došao u sukob sa novim elitnim političkim kriminalcima iz redova DOS-a jer im je direktno zadirivao u mnogobrojne afere, pljačkaške privatizacije i ostala nepočinstva kojima su unesrećili i do kraja satrli nadu ovog naroda.

branči
Foto: BIljana Vučković

Verovao je Branči da će njegovo oproštajno pismo uticati na pravosudne organe, da će se konačno postupati po njegovim krivičnim prijavama koje je podnosio protiv lokalnih moćnika zbog korupcije i kriminala, ali umesto da njega i njegovo ime danas spominjemo kao srpskog Jana Palaha, retko ko od nas zna ko je bio i šta je radio za javno dobro ovaj Subotičanin.

U pomenutom oproštajnom pismu udario je u suštinu, želeo je da prodrma narodnu demoralisanost i anesteziranost, koja vidimo traje i do današnjih dana.

Revolucionar kojeg je, kako dolikuje i nakaradna tradicija nalaže, pojela ta ista revolucija. Ovo je samo deo oproštajnog pisma.

„Da revolucija jede svoju decu vidi se na mom primeru. Nisam se štedeo niti bojao za vreme zločinačke vladavine Slobodana Miloševića, a ni isto tako zločinačke vladavine političkih stranaka DOS-a. Dokumentovano sam dokazao da su političke partije, sve odreda, obične mafijaške organizacije a da su vrhuške tih stranaka ogrezle u teški kriminal. Strašno je to što je Demokratska stranka postala glavna mafijaška organizacija u Srbiji.

Kad je Boris Tadić izabran za predsednika DS-a, hteo sam da verujem da će očistiti stranku od kriminalaca, ali sam se teško razočarao, a posle braka Tadić–Dačić bilo mi je jasno da nema obračuna s korupcijom, nego će lepo udruženi DOS–SPS nastaviti genocid nad građanima Srbije po nalogu svojih tajkuna kao što su Mišković, Beko, Kostić, Peconi, Cepter, Čakanj, Cane, Dragić…

Dotični su skoro celu Srbiju kupili, kroz privatizaciju, opljačkanim parama i parama od droge i oružja. Na taj način je legalizovan prljav novac, privreda uništena, radnici ostali bez posla. Sve ovo je urađeno namerno, uz svesrdnu logistiku DS-a, odnosno njihovih ministara i visokih funkcionera. Čim sam podnosio krivične prijave protiv gore navedenih tajkuna, odmah su me zvali emisari iz DS-a, poput Olivera Dulića, nudeći mi novac i privilegije da povučem prijave ili bar da ćutim.

Kao što znate, odbio sam da imam ikakve veze s tim šljamom i nastavio borbu protiv najvećeg zla Srbije – političke mafije. Znao sam kako ću proći i da će me uništiti. Egzistencijalno su uspeli, ali to su uradili i sa 90 odsto građana Srbije. Moralno nisu. Na desetine krivičnih prijava, koje sam podnosio u ime Otpora, protiv najvećih kriminalaca iz Subotice zataškane su u subotičkom tužilaštvu, što se i dalje dešava bez obzira na to što je postavljena nova osoba u višem tužilaštvu. To su krivične prijave protiv Lajoša Čakanja, Jožefa Kase, Geze Kučere.“

Osim Dulića, od javnosti poznatijih tajkuna i ljudi bliskih politici spominju se i Milija Babović, Milan Beko, Miroslav Mišković, Miodrag Kostić, ali i supruga pokojnog premijera Ružica Đinđić.

U svom pismu zamolio je prijatelje da sakupe 250 evra i isplate ženu kojoj je zbog „više sile“ ostao dužan za kiriju i režije, a do kraja je verovao da njegov čin neće biti uzaludan i da će pokrenuti pravu lavinu među istražnim i pravosudnim organima.

Oh, koliki idealista je bio.

Greh demokratskih snaga je zaista nemerljiv. Zajedno sa Vučićevom kamarilom moraju odgovarati za sva zlodela protiv sopstvenog naroda.

Zbog zločina protiv čovečnosti, na lokalu, za čist i nedvosmislen autofašizam i profiterstvo.

Branči, Obradović, Crni ili Džo jedni su od nas i mi ih kao takve ne smemo prodati jer time prodajemo sebe.

Postajemo ništa do prostitutke i kurave sendvičarske.

Brančija smo očigledno davno prodali, kao i Džoa, ali svaki greh zaslužuje oprost, a na nama je da ne dozvolimo da njihovi životi ostanu istorijski nezabeleženi i nevažni.

Oni su simboli vapaja za goli život koji je potekao iz utrobe ovog naroda. Pogledajte kako su se Česi odužili Palahu.

Aleksandar Obradović i Dragan Milovanović Crni su i dalje tu, među nama, a njihova žrtva je naša obaveza.

Svako od nas mogao je igrom slučaja da bude u prilici da se nađe ispred tog bagera, da se ni kriv ni dužan namesti u središtu afere Krušik, ali je veliko pitanje ko bi kako reagovao u takvoj situaciji.

Sudbina je očigledno njih izabrala da budu u pravo ili krivo vreme na pravom ili krivom mestu.

Oni su svoje uradili, dokazali i pokazali, a da li je naša kolektivna čast dovoljno postojana da ovi ljudi ne budu samo tragičari i potrošna roba naših nedavnih borbi za opstanak, već bastioni koji mlađe naraštaje uveravaju da se u životu ipak vredi boriti za istinu i pravdu?

Ljudi ćute da ne izgube posao, aktiviste i uzbunjivače kobajagi štiti zakon koji se ne sprovodi

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

5.9K Shares
5.9K Shares
Share via
Copy link