darko lazic
Magazin

„Ćerkica je lepa vest, ali sin je nešto posebno“

Pevač Darko Lazić nije ni prvi, a nažalost ni poslednji muškarac koji je izjavio da je „ćerkica lepa vest, ali da je sin ipak nešto posebno“.

On je to rekao novinarima ispred porodilišta kada je došao po svog sina naslednika i svoju verenicu. Pokazao je i tetovažu sinovljevog imena Aleksej koju je stigao da uradi u međuvremenu.

Bila sam zapanjena izjavom da je ćerkica „lepa vest“, koliko i masom novinara koji su ovog pevača opkolili, fotografišući ga sa porodicom do zaslepljenja, uz kliše pitanja „Jel tačno da liči na tebe Darko?“.

Onda je on pre nego što je ušao u auto rekao: Sina sam želeo ceo život. Svaki otac želi da ima sina. Naravno da je i ćerkica lepa vest, ali sin je nešto posebno…“

Darko inače ima ćerkicu („lepu vest“) iz prvog braka.

Svi smo mi ko klinci (neki i malo posle toga) potajno želeli muško ili žensko dete, ali smo ipak na kraju izgovarali „Samo nek je živo i zdravo“, jer je to jedino važno.

Izjave kojima se muško dete karakteriše kao „posebno“ a devojčica kao „može da prođe“ imaju „posebnu“ težinu u našem društvu u kom se u nekim krajevima još uvek za žensko dete izgovara „jadna sam ti ja za njom“.

Ovakve izjave mogu da budu interpretirane na mnoštvo načina, kao što mogu da budu i prst u oko ljudima koji vode svoje borbe za potomstvo na stotinu frontova.

Dete je dete i zaista ne mogu da skapiram kako možeš manje ili više da ga voliš u zavisnosti od pola.

Zbog čega je sin nešto posebno, a ćerkica manje posebno?

Čime se određuje taj stepen posebnosti, činjenicom da će sin igrati fudbal možda, da ćeš sa njim moći da pričaš o ženama, da ideš u kladionice, da pričaš o „muškim stvarima“, ideš na pecanje…

Nametanje jasne podele „muško“ „žensko“ nalazimo i u izdavaštvu koje u poslednje vreme štampa slikovnice za DEVOJČICE i slikovnice sa pričama za DEČAKE. Ja sam svojoj devojčici kupila namerno ovu za dečake, ne zato što sam htela dečaka, već zato što ne vidim razlog zbog čega ona ne bi trebalo da zna za priču o poljskom i gradskom mišu ili ružnom pačetu. Zašto su izdavači smatrali da priča o ružnom pačetu nije za devojčice? Jel to oni prate medijski nametnute standarde lepote svedene samo na spoljašnjost?

Ovde još uvek postoje poslovi koji „nisu za žene“ iako se obavljaju u kancelarijama. Ovde žena još uvek ne može na neke funkcije, ako i dođe do njih došla je zbog ispunjenja neophodne kvote i propagiranja slike „mi smo Evropa“, ženama se na takvim funkcijama manje veruje, proveravaju se cene kostima, frizure, šminke i piše mnogo više o tome nego o onome što je postigla.

Ovde žene sa ćerkicom u stomaku zbog muževa sličnog gledanja na dete poput Darka, osećaju grižu savesti. Ne stignu ni do ekspertnog UZ, a već su minimum pet puta čule od muža ili familije „samo nek je naslednik“.

Strašne stvari koje savršeno pozicioniraju naše društvo na skali „zatucanih društava“.

Pre tri i po godine na krevetu do mog sedela je ženica sa ćerkicom u rukama. Muž kada ju je pozvao, svi u sobi mogli smo da čujemo: Jel te puštaju sutra iz porodilišta, znaš da je krsna slava, bilo bi dobro da te puste“.

Ona je samo odgovorila „Znaću posle vizite“.

Posle nam je ispričala da je poludeo što je rodila „ponovo“ žensko dete i da će sad sigurno, čim se malo oporavi, hteti da pravi „sina“ i da ne zna šta da radi, kud da ide sa ćerkicama.

Kada sam objavila tekst, osudili su nju jer ga trpi.

Uvek je žena „kriva“ za sve, ako ostaje, ako odlazi. Ako pokuša, ako ne pokuša, ako proguta svađe, ako se svađa, ako misli na dete, ako „ne misli na dete“ jer da misli ne bi se razvodila.

Ovde žene imaju poseban tretman, iako nisu „posebne kao sin“. I kada je reč o izgledu, i kada je reč o kilaži, kada je reč o roditeljstvu, kada je reč o domaćinstvu, kada je reč o poslovima koje rade ili ne rade, za sve navedeno uvek postoji adekvatan tretman ili osuda (i često počinje još od rođenja kada se ćerkica doživi kao „lepa vest“)

Samo u ženskom rodu postoje reči „raspuštenica“, „zjaka“, „drolja“. Pa čak i ovo kao popularno „nemajka“ kojim se ismevaju sve žene koje preterano brinu o detetu.

Na kraju svega je početak i svrha svega, a to je ljubav koja se ne umanjuje i ne meri polom, osim ako si zatucan pa ti ovo upravo pročitano ništa neće značiti. I baš zbog toga ćeš sasvim sigurno ležati na ženi sve dok ti ne rodi „naslednika“.

Živimo i umiremo bez prave ljubavi, tešeći se da smo ostavili neke gene za sobom

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku