Magazin

Buhenvaldska kurva pravila je rukavice i ženske tašne od ljudske kože, jedna je od najmonstruoznijih osoba u istoriji

koh sa decom
Printscreen

Danima se ne smiruju reakcije nakon televizijske premijere filma „Dara iz Jasenovca“ koji nas je podsetio na monstruozne zločine i pogubljenje ogromog broja civila tokom Drugog svetskog rata. Bolesna i izopačena ideologija zauvek je promenila sliku sveta, a mnogi od aktera i dalje su nepoznati široj javnosti te za svoje zločine nikada nisu odgovarali.

Čitava istorija zapravo je svedočanstvo ratova i patnje običnog čoveka koju mu je naneo niko drugi do još jedan samo običan čovek od krvi i mesa, poremećenih vrednosti sa krvoločnim apetitom. Jedna od najmonstruoznijih osoba koje je istorija zapamtila svakako je i Ilze Koh, supruga upravnika ozoglašenog logora Buhenvald, visoko rangiranog oficira SS divizije.

Ilze Koh poznata je i pod nadimkom „Buhenvaldska kurva“, a njen sadistički i nimfomanski nagon na svojoj koži, u najbukvalnijem smislu, je osetio veliki broj stradalih logoraša.

ilze koh klinka
Printscreen

Rođena je u Drezdenu 1906. godine u radničkoj porodici, a nakon što je napustila školovanje radila je u fabrici i lokalnoj knjižari. Sazrevajući u poraženoj i devastiranoj posleratnoj Nemačkoj, želela je izlaz iz prosečnosti. Svojim kasnijim delanjem u tome je svakako uspela, ali nažalost na vrlo paklen način.

Svedočanstva i fotografije pokazuju da je bila vrlo lepa devojka, a to je iskoristila da uđe u krug Hitlerovih novoformiranih oficirskih snaga, te se udala za SS pukovnika Karla Koha, naciste koji je dobio „čast“ da rukovodi pomenutim logorom. Specijalnost i zadovoljstvo mu je bila maltretiranje zatvorenika tako što ih je bičevao konjskim bičem na čijem su se kraju nalazili žileti.

porodica koh
Printscreen

Buhenvald je bio radni logor i često samo usputna stanica za Aušvic, a sam logor podigli su zatvorenici po naredbi nacista još 1937. godine, nekoliko godina pre početka rata. Oni su iz obližnjeg kamenoloma morali da nose kamenje, a oni zatvorenici koji nisu mogli to fizički da izdrže bili su ubijani na licu mesta. Svedočenja govore da su desetine zatvorenika vezivali lancima za ogromna teretna kola sa naredbom da vuku ogroman teret ka logoru i obavezno pevaju na tom putu. Nacisti su ih nazivali „konjima koji pevaju“, a među ugnjetavanim zatvorenicima ruta nazvana je „krvav put“.

Ljudi koji su tih godina zatvarani u ovom logoru uglavnom su bili politički zatvorenici, ali se njihov broj drastično povećavao prvo početkom progona Jevreja u samoj Nemačkoj, a zatim i početkom najveće klanice u istoriji čovečanstva.

U logoru nije bilo bilo gasnih komora, jer se smatralo da nisu bile potrebne. Radilo se do smrti, a najduže su, prema zapisu, preživljavali do tri meseca teškog rada. Niko nije bio pošteđen, a na stotine ljudi umiralo je svakog meseca od bolesti, premora ili batina.

Rukovodstvo logora osnovalo je odeljenje za medicinska istraživanja virusa i tifusa pri institutu „Vafen SS“, a svoja istraživanja sprovodili su direktno na logorašima. Neverovatne zločine su činili od sterilizacije bez anestezije, testiranje novih lekova, testirali su ljudsku otpornost u različitim okolnostima, a radili su na pronalasku „leka za homoseksualizam“.

Neki od pacijenata bili su zaražavani i smrtonosnim virusima i drugim bolestima, kako bi se posmatralo njihovo stanje i umiranje uz jezive muke, a sve u „naučne svrhe“. Cilj je bio napredak arijevske rase i pronalaženje lekova koji će istu zaštiti.

ilze koh
Foto: dirkdeklein.net

Karl i Ilze Koh, dolaskom u Buhenvald, imali su „zadatak“ da dobiju i drugo dete kao što je to bilo preporučeno starijim članovima Nacionalsocijalističke radničke partije. Kada su u tome uspeli, Karl je zapostavio suprugu i posvetio se karijeri, dok je uvažena supruga komandanta mogla da ispolji svu svoju okrutnu i morbidnu prirodu.

Prema podacima, Ilze je ulazila u logor sa bičem u ruci i njime je tukla svakog zatvorenika koji joj se tog trenutka zbog nečega „zamerio“. Svog psa je puštala sa povodca da kidiše na trudnice i druge zatvorenike. Svoj sadistički karakter i seksualnu devijaciju manifestovala je lezbejskim žurkama sa ženama drugih oficira, a seksualno je iskorišćavala mlađe oficire podređene njenom mužu imajući odnose sa desetinom njih u isto vreme.

U njenim orgijama i bolesnim zabavama bili su primorani i zatvorenici da uzmu učešće, a ona ih je posmatrala i naređivala šta trebaju da rade u njenim „umetničkim“ aktima.

Dolazak novih logoraša za nju je bio poseban doživaljaj, jer je, prema istim navodima, zatvorenike čekala na ulazu u logor gola do pojasa, dirajući dojke i izgovarajući perverzne rečenice provocirala pristigle da pogledaju u nju. Svako ko je to učinio bio je prebijan do smrti, a u svom izveštaju napisala je da je to učinjeno jer su u nju gledali „pokvarenim pogledima“.

logoraši
Printscreen

Kada su jednog dana njeni stražari otvorili paljbu na logoraše koji su radili u polju, svojim pištoljem se pridružila i dodala na saldo pobijenih u tom činu još 24 žrtve.

Ne zna se koja njena sadistička ideja je bolesnija, ali postoje zabeleške da su joj kuću krasili razni „trofeji“. Naređivala je da se ubijenima glave odvoje od tela, a onda da se hemijskim putem umanje na veličinu grejpfruta. Njenu trpezariju krasilo je na desetine „obrađenih“ ljudskih glava.

Vrhunac njenog ludila izrodio se iz seksualne fantazije prema mlađim muškarcima i njihovoj zategnutoj koži. Dosetila se da bi je mogla koristiti kao materijal za rukavice, tašne, novčanike, korice za knjige i abažure. Esesovci su drali ljude i skidali im kožu, a posebno je cenila ukoliko je koža bila ukrašena nekom tetovažom. Sve se to dešavalo u zloglasnom Bloku 2 ovog logora, odeljku koji je znan pod imenom „Blok patologije“.

Takvi pokloni, šiveni od ljudske kože, deljeni su kao darovi između muževa i žena, a materijal je bio posebno na ceni. Što je bio bolji kvalitet kože, ona je postajala skuplja. Postojanje ovih rukavica, torbi i novčanika utvrdili su forenzički testovi malo nakon rata.

Ilze je lično sa svojim drugaricama birala zavorenike posmatrajući njihovu kožu. Najviše je volela kožu Cigana i ruskih ratnih zatvorenika, a odabrani logoraši su ubijani letalnom injekcijom kako bi se očuvao kvalitet kože.

Njen muž, takođe nije bio imun na mučenje. On je u okviru logora izgradio i mini-zoološki vrt, a u kavezu je držao medveda i orla.

– Kada bi medved rastrgao jednog Jevrejina dnevno, orao bi se sladio kljucajući njegove kosti – rekao je Moris Hubert, jedan od retkih preživelih logoraša.

Koh je na svu morbidu još svoje žrtve i potkradao, skidajući zlate zube, burme i vredan nakit od zatvorenika, a onda se sve to transportovalo u tajne sefove u Švajcarskoj.

Karl Koh je zbog svoje okrutnosti bio optuživan za „veliku brutalnost, korupciju i nečasnost“ od strane SS suda, ali su te optužbe odbačene. Nedugo zatim, ponovo su podignute optužbe za krađu i lopovluk, a država mu utaju i krađu od nje same nije mogla oprostiti, te je Karl morao otrovati glavnog svedoka protiv njega.

Zbog svega ovoga, njega je u dvorištu logora ubio tužilac Fon Valdek, na opštu radost i dalje ubijanih logoraša. Ilze je bila oslobođena krivice. Nakon što su Rusi napredovali sa istoka, Ilze je pokušala da se utopi u hiljade Nemaca koji su tražili spas od zapadnih sila. Amerikanci su ušli u logor Buhenvald, a oslobođeni zatvorenici nisu zaboravili Ilze Koh.

– Ako možda nisu znali za šta su se borili, neka bar sada saznaju protiv čega su se borili – rekao je predsednik Ajzenhauer nakon naredbe da svi vojnici u sklopu divizije koja je oslobodila logor moraju da obiđu ceo logor i lično se uvere u zločine koji su se tu dešavali.

oslobođenje kampa
Printscreen

Ilze je uhvaćena tek 1947. godine, nakon pokušaja anonimnosti, a suđeno joj je u Dahauu. Bila je trudna iz veze sa jednim zatvorenikom u zatvoru, a nedeljama su nekadašnji logoraši svedočili o svim njenim užasima tokom tih nekoliko godina.

Tužioci su izjavili da na svojim rukama ima više od 50.000 žrtava logoraša. Ona je na suđenju negirala krivicu i branila se da rečima: „Laži, sve su to laži!“

koh
Foto: jewishvirtuallibrary.org

Pravdala se da je samo bila sluga jednog zlog naroda. Na suđenju je glumila napade epilepsije, nekontrolisano se grčeći, gledajući u prazno, piše Miranda Tvis u svojoj knjizi „Najveći zločinci u istoriji“.

oslobođenje logora 2
Printscreen

Iako je veoma zainteresovana javnost tražila smrtnu kaznu, Ilze je osuđena na doživotnu robiju i težak rad. Merđutim, američki general Lušjas D. Klej ju je 1951. godine oslobodio tvrdeći da „nema dovoljno dokaza“, a to je izazvalo proteste širom sveta tih dana.

Tužilac koji je gonio Ilze usprotivio se takvoj odluci.

– Ovo je strahovita greška pravde. Ako je širom sveta jauk, onda je on tu zbog izmučenih nevinih žrtava koji su umrli od njene ruke – izjavio je.

Ilze je puštena, izašla je iz zatvora, ali je momentalno ponovo uhapšena i ponovljeno joj je suđenje. Više od 240 ljudi je svedočilo protiv nje i ponovo je dobila doživotnu kaznu.

Ona je 1967. godine napisala pismo svom sinu Uveu, koga je rodila tokom prvog suđenja, iz svoje ćelije u Ajhah zatvoru u Bavarskoj. U pismu se žali da je bila žrtva viših ešalona Nacističke partije, ali nije pokazala ni kajanje niti žaljenje zbog svoji zlodela.

Ona se prvog septembra 1967. godine, u svojoj šezdeset prvoj godini, nakon poslednjeg pisma sinu čaršafima obesila za lampu iznad svog kreveta.

U tom pismu napisala je oproštajnu poruku.

„Za mene ne postoji drugi put. Smrt je jedino oslobođenje.“

Šta je Nada Šakić bila za Jasenovac, to je Maria Mandel bila za Aušvic: Pobila 500 hiljada žena, terala ih da plešu pred smrt

Antonije Kosanović

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

72 Shares
Share via
Copy link