Nasilna i mučna smrt novosadskog uličnog svirača Blekija šokirala je javnost i svima nam udarila još jedan užasno bolan šamar realnosti u kojoj živimo.
Novosađani su se tokom jučerašnjeg dana (10. februar) na različite načine opraštali od ovog dobrog duha glavnog grada Vojvodine, a posebno je emotivan bio njegov prijatelj Đura Vlaškalić, koji Blekija poznaje još od detinjstva.
Njegovu priču objavljenu na Fejsbuku prenosimo u celosti:
Razljuđenost koja nas okružuje, ona koja je produkt i nekog ranijeg vremena, ali i sadašnje propasti našeg društva, nastavlja da uzima svoj danak. Ponovo među najblažim dušama.
Neposredni povod moje reakcije je svakako prebijanje i smrt Blekija, rano pred zoru…
ali u našim srcima svakako ima još dosta tuge i sećanje na sve one koji odlaze, nevini, netragom…
Svakako, drugi povod je i objava snimka sa tjuba “Proba kod Blekija”, na kom pored njega vidimo i Olega Nasova u spotu, desno, sa gitarom…
Bliži se i godišnjica pogibije Olega, tog dragog mladog čoveka, kakav će nam uvek ostati u sećanju.
Zbog toga par rečenica, ovim putem o obojici…
Blekija znam, ceo život, iz istog smo kvarta, sa Detelinare. Tada je ima drugo ime u odnosu na ono koje zvanično mediji navode, a koje je očigledno kasnije promenio.
Ne znam šta je bilo sa njegovim roditeljima, sećam se samo da je živeo sam, još u ranoj mladosti…
Imao je dosta stariju sestru, koja je živela u Londonu i povremeno mu slala koju stotinu funti za troškove i za život, uopšte. Kada bi novac stigao, svi bi imali…kada ga nije bilo, samo on nije imao…
Rano je sa ekipom iz kvarta počeo da sluša muziku, vezanu za Hipi pokret, ali i da živi na taj način. Dosta ljudi je povremeno boravilo u njegovom stanu.
Počeo je i da svira gitaru, a zatim sve više i da peva…
Škola ga baš i nije zanimala, ali nije ni odustajao i mada je stariji dosta od mene, zbog nekih njegovi problema, čak smo se i spojili u istom razred, nekada, u nekoj školi.
Sećam se da je otišao kod sestre u London, tamo živeo neko vreme, naučio da svira bolje gitaru i da peva, svakako dobro.
Kada se vratio u Novi Sad živeo je manje više životom o kom ste upoznati.
Poslednji put kada sam ga sreo, svirao je ispred Podhodnika u centru grada. Pozdravili smo se, odsvirao mi je neki bluz, a ja sam mu ostavio nešto novca, onoliko koliko sam imao kod sebe. Sa mnom je bio jedan prijatelj i pitao me je zašto ostavljam tako mnogo uličnom sviraču. Rekao sam mu da to nije ulični svirač, nego jedan od nas, koji je nastavio da živi rock&roll na način, za koji smo svi u mladosti mislili da je dobar.
On se nije promenio, mi jesmo.
Olega sam upoznao veoma mladog, u dosta neobičnoj situaciji. Naime, obojica smo bili prisiljeni od strane tadašnjih vlasti da obučemo uniformu i krenemo u neizvesnost, za koju nismo bili pripremljeni. Delili smo i dobro i zlo, a dobra nije bilo puno u tim vremenima.
Živeo je još u ranoj mladosti, rekao bih buntovno, svirao gitaru, imao divnu dugačku kovrdžavu kosu, osmeh koji razoružava i ponašao se kao prosečan “klinac” toga vremena. Od ostalih ga je izdvajala čista, dobra duša…
Jedno vreme se nismo viđali često, a onda je počelo bombardovanje…
Uprkos opasnostima, sa tada jedinim sinom od četiri godine i suprugom koja je bila pred porođajem sa drugim našim detetom, šetao sam, krajem marta 1999 godine po Novosadskom keju.
Sreli smo Olega sa mladom devojkom, sa kojom nas je upoznao i rekao da je njegova supruga.
Još je rekao da se smirio, oženio i da i oni očekuju dete.
Pozdravili smo se ne znajući da je to poslednji put.
Poginuo je 1.aprila 1999 godine, prelazeći most koji je pogodio NATO projektil.
Ne nije to bila prvoaprilska šala, nego surova zbilja, njegov život i život jednog mosta, zajedno su se ugasili.
Most je bio stariji od Ogija, znatno, a Oleg nije napunio ni 30 godina.
Nisu mu dali…
Eto Blekijeva smrt i spot u kom se pojavljuju obojica u meni je izazvala sećane, na dva prava rokera, kakvih je među nama sve manje.
Ne zamerite na emociji
Autor: Đura Vlaškalić
Dao mi je 390 dinara i rekao da samo to ima. Pukao me bes, počeo sam da ga udaram
Dodaj komentar