Magazin

Da li znate u koga biste prvo uperili prst da vam ćerka ode kod Bake Praseta? Ja znam.

baka-prase-auto

Možda i najveći strah kada je u pitanju odgoj ćerke jeste da ne zadobijem njeno poverenje. Da zbog mogućeg straha od kritike ili kazne ili nekog u njenoj glavi zamišljenog “maminog razočaranja” ne poželi da mi priča sve što je muči, što joj se dešava, šta je uradila.

Plašim se da me ne shvati pogrešno, što nije isključeno da se može dogoditi.

Da moju najbolju nameru možda protumači kao najlošiju po sebe.

Da moj najdobronamerniji savet ne doživi kao kritiku ili sputavanje.

Da me društvo sa svojim bolesnim trendovima i vrednostima ne nadjača.

Pubertet, od kog je još uvek daleko, vrlo je osetljiv period u kom deca često ne umeju da se izbore sa promenama sebe (fizičkim, mentalnim), kamoli sa okruženjem koje ume biti vrlo surovo i diktira vrlo čudne, u najmanju ruku poremećene “formule” prihvatanja i samopotvrđivanja.

A deci tog uzrasta je više od svega važno da budu prihvaćeni i često su skloni da urade neverovatne stvari da ne bi bili odbačeni.

U društvu koje putem medija i nekontrolisanog sadržaja promoviše jutjubere, starlete, rijaliti programe, nasilnike koji iz zatvora direktno ulaze u show i čiji nedeljni honorar iznosi tri godišnje plate radnika u pogonu, nije lako biti klinac jer negde počneš da nesvesno praviš kopču između starleta, krimosa, jutjubera i novca, slave, prihvatanja, popularnosti.

Pomisliš u jednom momentu, potpuno naivno (što može biti u skladu s godinama) da je okej da odeš kod popularnog Bake Praseta na novu gajbu s bazenom, spavaš s njim, fotkaš se iz njegovog wc-a, postaviš to na mreže i prećutiš istinu u vezi sa godinama.

Šta bih uradila da se to (daleko bilo) dogodilo mojoj maloletnoj ćerki? U koga bih “uperila prst”?

Razmišljam o tome još od sinoć.

Čitam tekstove koji su se bavili ovom temom, komentare, zakone, odgovornost Baka Praseta kao i uostalom svakog punoletnog muškarca da traži ličnu kartu pre seksa… Da roditelji ne usađuju nužno vrednosti deci zbog kojih će društvo postati bolje, da ima roditelja koji su mrtvi, na službenom putu, bolesni, nedorasli ulozi…

U koga bih uperila prst?

Pošto nisam mrtva, niti sam na službenom putu, najpre u sebe.

Pitala bih se gde sam, kada, kako to omanula kada je sa 16 godina moja ćerka pomislila da je u redu da me laže, da je u redu da sedne u poslat taksi i ode kod nekog jutjubera na gajbu, da tamo spava s njim, fotka se, vrda za godine.

Pitala bih se da li je moguće da je njena nezrelost (šta god već) nadvladala sve što je od mene videla, sve čemu sam je učila, primerom pokazivala.

Da li je moguće da je društvo sa nametnutim bolesnim trendovima odnelu pobedu nad našim vaspitanjem?

Da li je moguće da joj je to bilo potrebno da bi se osetila prihvaćenom, da bi se osetila vrednijom, važnijom?

Nikako ne bih mogla da svalim celokupnu odgovornost na jutjubera koji je mogao da traži mojoj ćerki ličnu kartu. Bilo bi odgovorno, poželjno, zdravo, bilo bi zrelo, ne bi se ništa kršilo zakonski, ako je ona već slagala… ali on to nije uradio.

Ljudi krše zakone svakodnevno, svedoci smo.

Kao što ni ubica ne ustukne, a zna da će biti kažnjen. Ni pedofil. Ni lopov…

I o tome sam juče pisala. O potrebnoj preventivi, pre svega, a ne naknadnom utvrđivanju činjeničnog stanja.

Devijantnih pojava i osoba ima, omogućeno im je da bujaju, u stanju su da svašta nude, obećaju, zavaraju, lažno se predstavljaju, navuku na tanak led, ali ko je odgovoran ako maloletnik stane na taj led i on popuca?

Ta budala koja ga je navlačila? Roditelji? Vlast? Društvo?

I devojčice i dečaci trebalo bi da imaju zdrave uzore, počev od porodice, najbližeg okruženja. Neko mora da im kontroliše dostupnost i vrstu sadržaja.

Neko treba da razgovara sa njima. Da stekne njihovo poverenje. Da im razvije samopoštovanje i uvažavanje drugih bez obzira na razlike u polu, statusu, pripadnosti.

Oni bi trebalo da znaju da je u redu reći ne, kada nešto ne žele, koliko god da je to nešto među mladima opšteprihvaćeno.

Škole moraju postati mesta (ukoliko roditeljska uloga izostane) gde se predaju ne samo lekcije iz udžbenika već i iz života (iako ima predavača koji kažu da je to zadatak isključivo roditelja).

Mora da se radi na edukaciji dece. Vlast treba da stekne poverenje građana tako što će sankcionisati ovakve stvari, raditi na preventivi, a ne na promovisanju zajedno sa medijima posrnuća moralnog, ljudskog.

To je sprega koja mora funkcionisati, inače će led pucati na sve strane.

Nažalost, u velikom broju slučajeva svedok sam prebacivanja odgovornosti ko vrućeg krompira.

Roditelji su “prezauzeti ili pritisnuti golom egzistencijom”, vaspitači “nisu dovoljno plaćeni da vaspitavaju tuđu decu”, mediji “moraju od nečega da žive, takvi senzacionalistički sadržaji se čitaju”, vlast se ko uvek bavi svojih dupetom i u takvoj opštoj klimi sasvim je “logično” da nam deca veruju da je okej sve ono što okej nikada ne bi smelo da bude.

Dok mi „odmaramo od „stresa na poslu“, deca nam se formiraju uz Kiku i Baku Praseta

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

880 Shares
880 Shares
Share via
Copy link