atila-eta-kovac
Foto: Privatna arhiva
Magazin

Moj Atila je prvi deklarisani gej muškarac, a ja sam najponosnija mama na svetu

Pre dvadesetak godina, moj Atila bio je prvi gej na ovim prostorima koji je javno, preko medija, “izašao iz ormara” i započeo svoju borbu za prava homoseksualaca. Možete samo zamisliti reakcije širom tadašnje Srbije i Crne Gore, suvišno je i pominjati kako je to primljeno u našoj varošici Bačkoj Topoli. Ne, nisam se sakrila u mišju rupu, nisam se stidela. Bila sam ponosna na Atilu, na njegovu hrabrost i želju da bude to što jeste, ma šta o tome mislio svet. Zahvaljujući njemu, postala sam bolja osoba, osetljivija na tuđe probleme, brižnija i spremnija da pomognem svima koji su se osećali bespomoćno i ugroženo – kaže u razgovoru za Blic ženu Eta Kovač (68), koja je od seoske domaćice zaposlene u lokalnoj prodavnici, kojoj se ceo svet vrteo oko kuće, bašte, pilića i slaganja robe po rafovima, postala aktivistkinja i borac za emancipaciju žena u malim sredinama.

„Čudan i naopak“

Atila je, kaže Eta, od rođenja bio “naopak”: lekari su pred sam porođaj konstatovali da je krenuo nožicama i u poslednji čas uspeli su da ga okrenu. Kada je porastao, dok su ostali dečaci jurili loptu, radije je sedeo s devojčicama i igrao se s lutkama, ili bi se zavukao u neki ugao i čitao.

– Svima nam je to bilo pomalo čudno, ali meni nije smetalo. Drugačiji, pa šta? Međutim, njegovom ocu nije bilo pravo što mu se jedini sin ponaša „kao curica“. Kada je ušao u pubertet, Atila je i dalje imao više drugarica nego drugova, ali ni tada, ni kasnije, u srednjoj školi, nikada nije rekao da mu se neka od njih sviđa, onako, kao žensko. Sa svojom decom imala sam vrlo iskren odnos i znala sam da bi mi rekao da je tako. Slutila sam da moj dečak ipak nešto taji, da nešto potiskuje, padalo mi je na pamet da je homoseksualac. Nisam htela da insistiram na tome da mi se poveri, mislila sam da to još nije spreman da prizna ni samom sebi – priča Eta.

Majčin podrška i očev bes

Preokret je nastao kada je otišao na studije režije na novosadskoj Akademiji. Tamo je upoznao momka kojeg je često pominjao majci, koja ga je jednom prilikom, sasvim spontano, upitala – da li mu je taj muškarac nešto više od prijatelja.

– Kao iz topa odgovorio je da jeste, da mu je to momak. Nisam bila ni šokirana ni zatečena, zagrlila sam svog sina i rekla mu da sam znala da je tako, da sam jedva čekala da mi to kaže i da ću uvek biti uz njega. Videla sam koliko mu je laknulo što je to uspeo da prevali preko usta, što nisam ljuta i što mu ne zameram. Želeo je, kada se već otvorio, da svoju tajnu podeli i s ocem, koji je to vrlo teško primio. Situacija u kući postala je još napetija kada je Atila odlučio da se upusti u borbu za prava homoseksualaca i da istupi u javnosti. Otac nije skrivao otpor i prezir prema seksualnom opredeljenju jedinog sina, još više ga je nerviralo to što je postao gej aktivista, no, s vremenom se smirio, iako i dalje smatra da Atila nije „normalan“ – kaže Eta.

Ko vam je dao pravo i želju za istrebljenjem LGBT populacije?

Strah za sina

Atila Kovač nije odustajao. Odlazio je na tribine, držao govore, davao intervjue, ubeđivao je ljude da homosekualnost nije bolest, da nije ni izbor već datost, isticao da bi mu život bio mnogo lakši da nije gej, ali da se to jednostavno ne može ispraviti.

Zahtevao je da se poštuje pravo na različitost, da se ne diskriminišu ljudi koji su skloni istom polu, apelovao je na toleranciju.

– Plašila sam se za njega, kako da ne. Bila sam van sebe kada mi je rekao da ide u Podgoricu da bi gostovao na tamošnjoj televiziji. Ispostavilo se da je moj strah bio opravdan jer ga je pred ulazom sačekala gomila huligana koji su zasuli kamenjem auto kojim se dovezao. Intervenisala je policija, ali ni tako direktna opasnost nije uplašila mog sina. On je smatrao da se bori za pravu stvar i bio je spreman da plati cenu, koliko god bila visoka.

Važna spoznaja

Atila je 2003. godine dobio sredstva od Holandskog fonda za ljudska prava da pokrene časopis “Dečko” namenjen gej populaciji.

– Pitala sam se ko će se usuditi da ode na kiosk i kupi novine s polugolim muškarcem na naslovnoj strani. Ipak, “Dečko” se prodavao, i to sasvim solidno, a tome je doprinela upravo Atilina borba. To što je prkosio predrasudama kao da je pokrenulo gej zajednicu, počeli su da ga poštuju i najveći protivnici. Meni su ta njegova energija i upornost pomogle da otkrijem svoju misiju. Odlučila sam da pokušam da poboljšam položaj žena sličnih sebi, zarobljenih u maloj, konzervativnoj sredini, naučenih da ćute i trpe. Htela sam da pomognem i onima koje nemaju svoj dinar, da unovče svoje veštine i budu nezavisnije – kaže Eta.

Ravnopravnost i različitost

Nije bilo lako sa pedeset i kusur zakoračiti u svet koji joj je do tada bio potpuno nepoznat, ali Etu Kovač više ništa nije moglo da zaustavi.

Prijavila se na edukaciju i naučila je kako da prezentuje svoje ideje i osnovala sopstvenu organizaciju kojoj je dala ime Hera – po ženi vrhovnog grčkog boga Zevsa.

U međuvremenu je otišla u penziju i potpuno se posvetila svojim projektima – držala je tribine i edukacije o položaju žena u malim sredinama i s ponosom ističe da je mnogo toga o čemu je govorila i pisala utkano u Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

Zajedno sa Autonomnim ženskim centrom, Eta Kovač organizovala je performanse na kojima se kroz ples, pesmu i interakciju s publikom ukazivalo na probleme savremene žene, neravnopravan položaj i nasilje u porodici. Jedan od njenih projekata bio je i onaj posvećen pravu na različitost.

Ušla u udžbenike

Ipak, ono po čemu je Eta Kovač najbolje upamćena svakako je model zapošljavanja žena u ruralnim oblastima, koji je sama osmislila, a koji se, kao primer dobre prakse navodi u brojnim naučnim predavanjima, pa čak i udžbenicima.

– Taj projekat je okupljao seoske žene koje su vešte u šivenju i vezenju, a sav posao obavljale su kod kuće. Pravile smo takozvane slavske torbe u obliku ukrasnih kesa za vino, koje su bile lepo izvezene i izgledale su vrlo dekorativno. Po istom principu izrađivale smo torbice u obliku futrole za kišobrane, namenjene odlaganju plastičnih kesa, a tu je bila i naša popularna “dobra torba” koja se i dan-danas reklamira na Jutjubu. Obišle smo veliki broj manifestacija u Srbiji i prodale dosta naših proizvoda. Sve žene dobijale su naknadu za svoj rad a ostatak novca ulagale smo u nove projekte – s ponosom ističe Eta Kovač. Međutim, ni ona ni njen sin, svako iz svojih razloga, već neko vreme nisu aktivni.

Red je na mlađe

Atila, koji je u međuvremenu postao biznismen, smatra da za prava gej populacije moraju da se bore mlađi, dok Eta priznaje da se povukla jer je shvatila da žene ne prisustvuju seminarima i edukacijama zato da bi nešto naučile.

– Znate li šta je njima bilo najvažnije? Zanimalo ih je samo to kakav je smeštaj i da li je dobra hrana. Takvi komentari su me užasno nervirali, kao da je važno kakav je hotel, došla si tu da naučiš nešto. Jednog dana sam samo digla ruke od svega, neka projekte radi neko drugi kome to neće smetati, ja više ne mogu i ne želim – zaključuje Eta Kovač.

Oglas koji je digao Srbiju na noge: Ja, Jelica Živković, neću se odreći svoje ćerke…

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Angelina Čakširan

Angelina Čakširan

Novinarka, reporterka koja za 40 godina karijere uvek stiže tamo gde drugi nisu ni pomišljali da može da stigne. I uvek donese najluđe priče, sa jednakom energijom i zanosom. Više puta nagrađivana. Doživotno rokenrol!

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš