Lifestyle

Analogija između žene i kolonijalne situacije

dr--Milica-Jelkic

Mišela Vrong piše o „brutalnoj kolonijalnoj prošlosti i jedinstvenom velikom mešanju zapadnih sila“ na teritoriji D. R. Kongo koja je teoretski najbogatija zemlja na svetu. Belgijanci su ovu svoju bivšu koloniju opisali kao „geološki skandal“, plodnu zemlju koja leži na dijamantima, zlatu, uranu, bakru, koltanu. Kongo je najbolji primer tragičnog pravila podsaharske Afrike- što je zemlja bogatija prirodnim resursima to su njeni stanovnici siromašniji.

Komadić Konga nam je uvek u rukama, svaki mobilni telefon, lap- top, iPod ili Playstation sadrži u sebi ključne delove napravljene od koltana, bimetalne rude koja čini 80% svetskih rezervi. Desetine hiljada ljudi, uglavnom žena i dece bez ikakvih alatki, ovu tešku, crnu mešavinu nalik katranu ispira ručno, kao nekad zlato, u jamama širom istočnog Konga. Većinu nalazišta kontrolišu gerilci koji rade za ruandansku vojsku. Ruanda je najveći izvoznik kongoleškog koltana i vojska ove male zemlje od ovog ilegalnog biznisa zarađuje preko 100 miliona dolara godišnje.

Istoričari veruju da je tokom poslednjih godina vladavine belgijskog kralja Leopolda II počinjen prvi Holokaust u dvadesetom veku, procene se kreću između 7 i 13 miliona ubijenih pod sloganom „kad nema puške, nema ni prava“. Izuzev leševa i svojih luksuznih vila belgijanci su ostavili samo 300 km asfaltiranih puteva, jednu prugu i nekoliko fabrika za preradu rude. Verujući da „bez obrazovanja neće biti ni pobune“, učinili su sve da nestane obrazovana domaća elita- na dan proglašenja nezavisnosti, 30. juna 1960. godine, u Kongu je bilo samo osamnaest Afrikanaca sa univerzitetskom diplomom. Nacistički holokausti Leopolda II naveli su nekoliko zapadnih istoričara da napišu da je Evropa, a ne Afrika „srce tame“ i „mračni kontinent“. Afrika, dakle, predstavlja samo „najveću mrlju na savesti Evrope“.

Stopa nezaposlenosti u Kongu je veća od 90%. Ljudi hodaju kilometrima iz dalekih predgrađa ili vise iz prepunih, zarđalih kamioneta, ka centru i velikim pijacama. Jedan profesor iz Konga je napisao da preživeti u Kinšasi znači raditi stvari koje su „fizički nemoguće i moralno nezamislive“. „Akulturacija“ koju je doneo kolonijalizam uništila je tradicionalne vrednosti i odnose, a novi nikada nisu izgrađeni.

U judeo- hrišćanskoj tradiciji i učenjima Sigmunda Frojda žena se sagledava kroz biologiju u njenoj inferiornoj fizičkoj konstituciji. Te otac psihoanalize kaže: “Znamo manje o seksualnom životu devojčice nego o seksualnom životu dečaka. Ali ne treba da se stidimo ove razlike, na kraju krajeva, seksualni život odrasle žene je crni kontinent za psihologiju”, a metafora “crni kontinent” potiče iz dela kolonijalnog istraživača Henrija Mortona Stenlija, koji tako naziva Afriku. Psihološka svojstva žene se oblikuju pod uticajem kulture, tradicije, običaja i navika karakterističnih za određenu zajednicu ili grupu. U spisima jungovskih i arhetipskih psihologa ističe se psiha kao sveukupnost svih psihičkih procesa, svesnih i nesvesnih, sazdana od parova suprotnosti koje opažamo kao sučeljavanje s „drugim”. Analogija između žene i kolonijalne situacije nije nova, ona potiče iz sedamdesetih godina prošlog veka, a seže i do mesta navodne emancipacije, kada u ime žene ili kolonizovanog zapravo govori drugi (muškarac ili se govor odvija sa tačke Zapada).

Žena metafora za „kolonijalnu situaciju“ sredstvo razmene između kolonizatora, ali i supstancija njihove kolonizacije, bez koje su muškarci/ kolonizatori nemoćni. Kolonizator poseže za „muškim“ argumentom: Um, Duh, Reč, Civilizacija, Progres, su na našoj strani.

Takva istorija od samog početka poznaje podelu polova, simboličnu i zbiljsku. U međunarodnim odnosima, u jednoj ekonomiji posve podudarnoj ovoj, razvijeni svet se hrani i razvija na račun nerazvijenog. Što su jedni siromašniji, drugi su bogatiji, i taj je proces u toku. Afrika i žena su pitanje razvoja. I jedna i druga proglašene iracionalnim, nemisaonim, mračnim, nepoznatim kontinentom. Ženi se može priznati samo oponašanje, kao i vanevropskim kulturama.

Obrisi nove civilizacije, kroz afirmaciju ženskog principa, moraju ukazati u svom pravom ljudskom liku u ravnopravnoj životnoj, socijalnoj i kulturnoj ulozi muškarca i žene, muškog i ženskog principa. Ostajući polno različiti, oni samo na nov i drukčiji način potvrđuju da su oduvek i bili jedno, skriveno najdubljom ljudskom tajnom kao životnim izazovom na koji su svako vreme, svaka kultura i svaki pojedinac pružali svoj odgovor.

Iako u fizičkom pogledu, snazi, izdržljivosti i spremnosti za dobrovoljni odlazak u rat žene zaostaju za muškarcima, dominantna tehnološka dimenzija vojne moći sprečava svaku inferiornost pripadnica „slabijeg pola“. Zamenjujući muškarce na poslovima u vojsci, žene su učinile da nekadašnja mesta u armiji postanu manje atraktivna za muškarce. U kontekstu promene dotadašnjih odnosa između muškarca i žene uspostavlja se nova paradigma. Paradoksalnost tog značaja ogleda se u tome što žene prihvataju muške uloge bez kvaliteta ženskog. U decenijskoj borbi za ravnopravnost žene su se identifikovale sa muškim predominantnim agresivnim obrascem. Potiskujući svoju emocionalnost, one su podredile svoj lični život uspešnoj karijeri, materijalnoj samostalnosti. Tako je i sa učešćem žena u mirovnim misijama.

Treba imati u vidu da se i muškarac („drugi”) danas teško prilagođava novim okolnostima, doživljavajući krizu i egzistencijalnu nesigurnost.

Sa psihoanalitičkog stanovišta osvešćenje Senke direktno se opire psihičkom mehanizmu projekcije. ”Senka uvek, bez obzira na svoj oblik, predstavlja suprotnu stranu ega i otelotvoruje upravo one osobine koje kod drugih ljudi najviše preziremo.“

Nakon susreta sa Senkom, pojavljuje se nosilac drugačijih problema i pitanja, to su ženska personifikacija u muškom nesvesnom– Anima ili muška personifikacija u ženskom nesvesnom– Animus. Anima izražava sve ženske psihološke težnje u muškoj psihi: neodređene osećaje i raspoloženja, proročke slutnje, prijemčivost za iracionalno, sposobnost za ličnu ljubav, osećaj za prirodu i odnos prema nesvesnom.

Anima ima negativne i pozitivne aspekte. Ona je odgovorna za sposobnost odabira bračnog druga, iznošenje nesvesnih činilaca u svest, usklađivanje sa unutarnjim vrednostima– ona ima ulogu posrednika koji vodi do Sopstva, kao što to čini Beatriče u Danteovom Raju.

Anima ima četiri faze razvoja– faza nagonskih i bioloških odnosa, oličena u Evi, faza romantičnog i estetskog odnosa, oličena u Faustovoj Heleni, faza ljubavi kao duhovne posvećenosti, oličena u Devici Mariji i faza mudrosti koja prevazilazi i ono najsvetije i najčistije, oličena u Sulamki iz Pjesme nad pjesmama, ili u Mona Lizi.

Animus, takođe, ima negativne i pozitivne aspekte koji se ispoljavaju uspostavljanjem veze sa Sopstvom i ima četiri faze razvoja: u prvoj je on personifikacija čiste fizičke snage, u drugoj pokazuje inicijativu i sposobnost za akciju, kao romantični muškarac, u trećoj fazi, on postaje reč i pojavljuje se kao pronosilac reči, a u četvrtoj fazi je on otelovljenje smisla, mudri vođa ka duhovnoj istini. „Na tom najvišem nivou on postaje (kao i anima) prenosilac religijskog iskustva kojim život dobija novi smisao.“ Animus daje ženi duhovnu čvrstinu, a može je učiniti prijemčivom za kreativne ideje više nego kod muškarca.

Žena može u toku života da ostvari sva četiri svoja stupnja razvoja. U odnosu u kome ljubav traje, majčinska strana žene koja omogućuje deci separaciju kao neophodan uslov za njihov sopstveni razvoj, prepoznaje u sebi Animus koji joj omogućava profesionalni razvoj, potom razvijanje duhovnih vrednosti, približavajući se Sofiji, koja nije samo mudra, već i milosrdna (u judaizmu Hokma- Sofija, u kabala Šehina), koja je za neke hrišćanske teologe poistovećena sa Bogorodicom Marijom, iliti sa trećim licem Svete Trojice, Svetim Duhom. Te Karl Gustav Jung ne bi imao potrebe da u hrišćansko Trojstvo uvodi ženu kao četvrtu arhetipsku figuru da je spoznao pravoslavno tumačenje Sofije (Mudrosti).

Autorka teksta: Dr sci. med. Milica Jelkić

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

64 Shares
Share via
Copy link