Aleksandar Milutinović rođen je i odrastao u Novom Sadu, detinjstvo je proveo u ulici Matice srpske, i za sebe kaže da je veoma vezan za svoj grad. Njegove fotografije Novog Sada ostavljaju bez daha. Nije mu teško da ustaje pre svih, da bi uhvatio izlazak sunca, da juri na Petrovaradinsku tvrđavu da uslika magloviti kej, ili da pređe kilometar samo zbog jedne, savršene fotografije. Uskoro očekujemo Aleksandrovu fotomonografiju, a do tada smo razgovarali sa njim o fotografima, sudskim sporovima i najlepšim delovima našeg grada.
Od kada se baviš fotografijom?
Fotografijom se bavim od 1986. godine kada sam dobio svoj prvi fotoaparat od dede,napravio od podruma mini foto laboratoriju i počeo da razvijam svoje prve crno bele filmove. Onda su nailazile razne faze, kada nisam dotakao aparat po godinu dana a onda u dve nedelje sam znao da ispucam i po pedesetak rolni filma. Kako su godine prolazile, tako sam nabavljao novije aparate, menjao objektive, igrao se. Prvi digitalni foto aparat sam nabavio 2003. godine što je bilo pravo otkrovenje za mene. Nema više razvijanja, besomučno sam okidao i skidao fotke na računar pa im se divio. Ostalo je samo po sebi ista priča kao i kod ostalih. Uvek može noviji, bolji model, nove mogućnosti, performanse.
Postoji li neka fotografija koja je posebna, drugačija?
Postoje razne fotografije. Naravno,ne objavljujem ni 1% svojih fotografija jer nisu sve fotografije vezane za Novi Sad. Ima dosta privatnog arhiva, fotografisanja raznih događaja, proslava, kataloga. Uvek se vodim onom praksom da ne bih voleo da neko postavlja fotografije na kojima se ja nalazim, stoga retko postavljam fotke sa ljudima. Kada odradim posao, prosledim fotke i na tome se priča završava. Ko želi da ih objavi, samo neka izvoli, to prepuštam drugima. Činjenica je da ni jedna fotografija sama po sebi nije ista, tako da je svaka draga na svoj način, posebno neke porodične slike i neki događaji koji nemaju reprizu.
Svaka čast prijatelju, čestitam!