Širom sveta naši ljudi rade razne poslove, uglavnom za strance, radi bolje i brže zarade, ili su jednostavno u potrazi za avanturom, željni da nauče nešto o drugim kulturima i tuđim običajima. Malo je onih koji duh svoje zemlje prenesu tamo gde su otišli, i, umesto da se samo utope u okolinu, predstave najbolje iz domovine i od toga naprave dobar biznis. Ovog puta, iz Šangaja nam stiže priča o mladim ljudima, neobojenim nacionalizmom i primitivizmom, koji u velikom gradu daleke Kine obnoviše Jugoslaviju – hranom.
Vladimir Milošević živi u Šangaju i preneo je svoju, neverovatno dobru i zanimljivu priču:
– U decembru 2020 sam se uželeo naše hrane i sedeo sam za stolom sa mojim drugarom Nikolom koji je zubar.
– Šta bih dao za pljeku, auuuu…
– Vala baš i ja – odgovorio je.
– Šta misliš da otvorimo mi neki mali prozor gde ćemo da pravimo pljeke, čisto da mi imamo da jedemo? Doktor se nasmejao i rekao: – Što da ne. Ajd probamo.
Odmah zatim sam pozvao Džonija i Vlatka i rekao da otvaramo pljeke u Šangaju, da li su za?! Naravno, obojica su odgovorili. I tako nas 4 idiota bez ikakve pozadine u F&B nadjemo mali prozor na ulici, kupimo roštilj na ćumur i krenemo da pravimo pljeke.
‘Mi smo Srbi, mi znamo kako se prave pljeke’, pomislili smo. I tako napravimo mi prvu pljeku, probamo i kažemo: – Ovo je sr*anje. Nema veze sa pljekom.
I tako narednih 4 meseca svaka 3, 4 dana mi pravismo pljeku i isti rezultat: ‘Ovo nije pljeka’
Nadjosmo ludog Radeta iz Niš, kaže on zna da pravi pljeke a nama treba neko ko će da radi, i napravi Rade pljeku, kad ono… Sr*nje. Ajde Rade ovako, ajde onako, drži duže u frižideru, mesi duže, dodaj više soli, manje soli i nakon 4 meseca mi napravimo pljeku gde rekosmo: – Jeb*te, ovo prava pljeka bre!
U decembru 2020 sam se uželeo naše hrane i sedeo sam za stolom sa mojim drugarom Nikolom koji je zubar.
– “Šta bih dao…Posted by Vladimir Milosevic on Monday, October 4, 2021
I otvorismo mali prozor u Šangaju sa pljekavicama i ćevapima. Računica nam bila 35 pljeka na dan da prodamo da bi mesečno samo isplatili lokal. Kad ono na danu otvaranja dodje 150 ljudi. Čekaju na ulici, red od 20 metara, mi ne znamo kako da “izbacimo” sve pljeke.
Sve smo radili, mesili, pekli, stavljali priloge, nas petorica u 3 kvadratna metra. Dva meseca nakon, mi nadjosmo novi lokal. I sada kada vidim dokle smo stigli i kada vidim pun lokal Kineza, Nemaca, Balkanaca, Španaca, Kubanaca, i da ne nabrajam sve ostale, srce nam je puno.
Dolaze nam vlasnici najvećih restorana u Kini i ne veruju kakva je klopa. ODLEPLJUJU! Kažu: – Ceo F&B u Šangaju priča o YUGU, priča o ljudima bez ikakve pozadine u restoranu koji je napravio klopu iz ljubavi, klopu koja ne postoji u Šangaju, i upravo zbog toga imamo ogromno poštovanje prema vama.
Radeći nešto iz ljubavi je jedini način da nešto uspe a ne radeći zbog para. I gledam našu malu kafanu, u kojoj se svakodnevno pije turska kafa, rakija, vinjak, u kojoj se svakodnevno ljudi smeju, uživaju, raduju, osećaju se kao kod kuće, iako su iz raznih delova ove planete…. I srce mi je puno.
Srećan sam što možemo da predstavimo našu zemlju bar preko klope i pića, i da dočaramo osećaj Balkana u centru Šangaja. I svaki put kada udjem unutra ja se setim naše zemlje, posteri me podsete na Kotor, na more, na Split, na prelepu Sloveniju, Makedoniju, Sarajevo, Skadarliju, naše ljude i osmehe. (Lagana violina svira u pozadini) Širimo duh Jugoskavije u kojoj smo rođeni, i lepo nam je što se svima svidja.
Pozdrav iz YUGO grill-a, 80 kvadrata Jugoslavije u centru Kine!
Da je devedesetih postojao internet, da li bi se raspala Jugoslavija?
Dodaj komentar